ФЕЉТОН - СРБИ ИЗ КРАЈИНЕ СУ ДАР БОЖЈИ: Велику сеобу Срба је предводио патријарх, а крајинску - нико

НЕДЕЉА, 5. август 1995. година. Уместо летње илинданске грмљавине, уследила је застрашујућа војна олуја.

Миле Марти, Фото Архива "Новости"

Хрватска војска, са свих страна, напала је Републику Српску Крајину, а пред најжешћим ударима нашао се престолни Книн. За трен ока град је био обасут са пет хиљада граната.

Ко ће први припомоћи Крајини, била је неизвесност која се ишчекивала у Савезној Републици Југославији, региону и у свету. Мало ко је могао и претпоставити да ће помоћ изостати! Непроспавану ноћ, уочи те "Олује", провео је и Владислав Јовановић, министар спољних послова СР Југославије, очекујући налог да хитно затражи ванредну седницу Савета безбедности УН. Налог никако да стигне... Будан је био и Момчило Перишић, начелник Генералштаба војске СРЈ... И сам зове... Зоран Лилић, председник СРЈ, има исту муку. Има је и Јовица Станишић, шеф обавештајних агенција.

МИЛАН Мартић, председник РСК, успео је!

ОН, Слободан Милошевић, му се јавио, подигао слушалицу!

- Слобо, Книн гори, све је у пламену... Шта да радим?

- Миле, убиј се!

Био је то савет који није тражио додатна објашњења. Да ли је Милошевић желео само да га подстакне на пружање отпора, на борбу, а не на кукавичку смрт; лозинка да му буде она Хајдук Вељкова: "Живот дајем - Крајину не дајем"?

За херојски подвиг Миле није имао хитрог коња, верну Чучук Стану и одану и храбру дружину, али јесте офанзивне системе, кажу - модерну "Нору" и моћни "Оркан" домета 65 километара и разорну снагу?

МИЛЕ, дични крајишки милиционар, одабрао је - живот! Следила га је већина Крајишника, оних - који су одабрали да ће своја права и опстанак бранити оружјем. Када су се нашли у искушењу, пред великим страхом од освете, оставили су све. Решени само - да живе, па и гмижући! И њихове вође су их предухитриле, на "резервне положаје" повукао им се председник владе, министри, генерали, управљачка елита, олујну непогоду пратили су путем радија, телевизије..., углавном из Србије.

Срби у Хрватској су дизали бројне буне које су се по правилу трагично завршавале, али су у њима имали и своје јунаке - од Вука Мандушића, Јанковић Стојана, попа Жежеља... до славних Титових генерала. Једино из ове најуспешније, своје Републике, нараштајима у наследство нису оставили никога ко би био слављен и опеван. Оправдање се налази у чињеници да их је Хрватска напала са двесто хиљада активних и сто хиљада бораца у готовој приправности, а да су они имали само тридесетак хиљада и да су били слабије наоружани. Да, али толико је ратника имала и самопроглашена Исламска држава, а годинама одолева светским силама.

ИЗНЕВЕРИЛИ су Крајишници себе и разочарали оне који су их помагали и веровали у њихову одлучност и храброст. Знало се да се Крајина сама не може одбранити, али не и да се - неће бранити! Зашто је изостао пркос, отпор па и путем појединачних подвига, за многе је била и остала највећа тајна.

Већина Крајишника се тешила и теши, тврди да су били - издати?! Збег Крајишника, по бројчаности и трагици, превазишао је све досадашње. Нису имали предводника и спаситеља... У Великој сеоби Срба, збегу, покренуло се, у зиму 1690. године, процене су, 40.000 душа. У колони Срба из Хрватске која се формирала 305 година касније налазило се њих пет пута више.

Прве је предводио духовник, патријарх Арсеније III

КОЛОНА је и дуже лутала, од немила до недрага. У првој се ређе заостајало и више умирало од болести, исцрпљености и зиме, док се у другој гинуло.

СР Југославија, Србија, живела је тога лета мукотрпно, под међународним санкцијама. Била је највеће избегличко стециште у Европи. Бреме под којим су политичари дрхтали, а грађани очајавали.

Проклетство се сручило? Какво проклетство?

- Долазак нашег народа из Хрватске није никакав јад, казна. То је дар Божји, довела их је Божја рука!

Тако је владика шабачки Лаврентије, међу реткима,

Ојачали су Србију када се она забрињавајуће брзо празнила.

ЗА ДРЖАВУ је била и срећна околност. Већина избеглих имала је одраније пружене пипке, завичајне, племенске и родбинске. Самостално су решавали своје муке, највише у Београду и околини, Срему и Бачкој.

У свакој ситуацији постоји излаз, само га треба пронаћи. И смрт се подразумева. Да су жилави, са екстремном вољношћу, брзо су и испољили. Запосели су "бувље пијаце", отварали печењаре, "патентирали" печену, завичајну, јагњетину... Били су вреднији и од Кинеза?

Најгоре су прошли они који су се препустили бризи државе, сместили се у избегличке центре. Има их који и после двадесет и неку годину опстају у њима. Живе са надом коју и смрт често претиче.

МЕЂУ појединцима које су српски збегови забрињавали био је филозоф Михаило Марковић, у то време и високи функционер Социјалистичке партије Србије. Избегли су пристигли у "најгоре време", кад им је матица била немоћна. И поред тога, процењивао је Михаиловић, морала је учинити више. Разочарали су га посебно Београђани који су се више сажаљевали према оним који су стизали из далека него према свом народу.

Иако у "Олуји" нису пружали отпор, Крајишници су имали жртве. Међу страдалима, око две хиљаде, нашла се и она, Јулка Костањчек (1914) из села Дрљаче код Сиска. Јулка је преживела у злогласном Јасеновцу, али не и у "Олуји". Сустигли су је хрватски "часни бојовници", заостала је сама у селу, и лишили живота. Јулкину судбину Крајишници наводе као најочитији доказ како би они окончали да нису умакли "Часницима".

СУТРА: Слога је изнедрила Српску

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације