ФЕЉТОН - ЧЕТНИЧКА ЖУДЊА ЗА ОСВЕТОМ: Саветник председницима Аргентине био je Милан Стојадиновић

ПОСЛЕ Другог светског рата већину емиграната из Југославије чинили су Срби и Хрвати. Расули су се по свету, с нагоном да се групишу.

Милан Стојадиновић и Анте Павелић у Буенос Ајресу, Фото Википедија

Биле су то мешавине са различитим употребним потенцијалом, од неписмених до академика и у животним разноликим добима. Срби су најбројнији били у Енглеској и Северној Америци, а Хрвати у Аустралији и по јужноамеричким државама, посебно у Аргентини. И једни и други су проклињали судбину, а чим су зарадили прву плату, помишљали су на освету и повратак на "место злочина".

Срби, припадници грађанске класе, окупљали су се око краља Петра II Карађорђевића (1923-1972) и преосталих министара избегличке владе у Лондону; четници око војводе Момчила Ђујића (1907-1999) и преживелих појединаца из окриља Драже Михаиловића; љотићевци, око настављача свог идеолога Димитрија Љотића (1891-1945); велики број официра из немачких логора остао је веран заклетви "за краља и отаџбину".

Комунисти су освојили власт, препаковали територијалну поделу старе-нове државе, формирали шест националних република-држава, једним законом укинули су све законе краљевине и у републици, по угледу на СССР, јуришом кренули да граде нови поредак.

ИЗБЕГЛИ Срби, екстремно настројени и завађени, имали су, на крају, заједнички циљ, борбу против новог режима оличеног у личности Јосипа Броза Тита (1892-1980). До остварења коначног циља требало је обављати помоћне радње, организовати завере и атентате на одређене личности. Међу грешницима из ратне прошлости, којима је следовала освета, био је и Анте Павелић (1889-1959), поглавник геноцидне Независне Државе Хрватске. Преко Павелића желели су освету за бројне српске жртве, он је Србима дуговао и једну "крунисану главу", после убиства краља Александра Карађорђевића (1888-1934) у Марсељу на смрт је био осуђен од француског суда. У грех, довољан за освету, приписан му је и злочин који је извршио над црногорским четницима Павла Ђуришића, којима је гарантовао пролаз преко Босне и Хрватске, а онда их масакрирао.

За овом осветом нарочито је жудела једна група четника која је избегла у Јужну Америку. Било их је не више од три стотине, највише у Аргентини. Највеће заслуге што се осветничка ватра није гасила припадале су Јакову Јововићу, човеку гвозденог кова. Јаков је каријеру градио као војник, догурао је до команданта ратног брода, а нашао се и међу учесницима мартовског пуча у Београду 1941. У тој ноћи имао је и деликатну улогу, успешно је одглумио глас краља Петра II Карађорђевића, када се у име још малолетног краља обратио народу, преко Радио Београда, да у историјском тренутку за земљу преузима краљевство.

Јаков је тако успешно, за микрофоном, заменио краља да подвала дуго није била откривена.

У АРГЕНТИНИ да се више чује за Србе највише је допринео и долазак Милана Стојадиновића (1888-1961). Он је био лидер Радикалне странке у краљевини, председник владе и творац политичког заокрета Југославије, од традиционалних савезника, Француске и Велике Британије, према Немачкој и Италији. Здушно се залагао за постизање црквеног савеза, конкордата између Ватикана и Српске православне цркве. Око тога споразума страсти, црквене и политичке, толико су се распламсале да их ни Стојадиновић више није могао контролисати, довеле су до тога да и он сам буде прогнан из земље. Преузели су Стојадиновића Енглези, који су га држали у изолацији свих ратних година.

Стојадиновић је важио за економског стручњака, прочуо се у краљевини и по операцији са обвезницама за ратну одштету. Сиромашни и неупућени, лако су се, у бесцење, одрекли обвезница. Кад је дошао за министра финансија, Стојадиновић их је исплатио. Омогућио је, тако, партијским и другим пријатељима да се преко ноћи обогате. И у Аргентини је покренуо лист "Економист", као огранак чувеног лондонског недељника. Било је и председника влада којима је Стојадиновић пружао саветничке услуге. А какве је услуге пружао Павелићу, поглавнику НДХ, са којим је био и у присним односима. Откуд та блискост?

У ВРЕМЕ кад је водио југословенску владу, Стојадиновић је разговарао и преговарао са владом Италије о успостављању односа, новом поглављу између две државе. Стојадиновић је тада обећао Мусолинију (1883-1945) да ће Југославија склопити уговор, конкордат, са Ватиканом, чиме ће се дугорочно решити односи Католичке и Православне цркве. Заузврат, тада моћни Бенито понудио је Стојадиновићу - да изручи Југославији припаднике усташке терористичке организације на челу са Павелићем, који су имали свој камп у Италији.

Стојадиновић је кренуо да испуни своје обећање, а Мусолинију је захвалио на "поклону", није желео да преузме ту терористичку групу и да јој се суди. Проценио је тада овај Чачанин да му таква политичка представа може само нашкодити, још више искомпликовати ионако отроване српско-хрватске односе.

Шта би било да је било...

ПОСЛЕ више година Стојадиновић и Павелић су се нашли на неутралном терену, један отписан, пропали политичар и други као ратни злочинац коме се радило о глави. То им није сметало да се повампире, сачине амбициозни план, да разграниче Србе и Хрвате. И шта су тим планом све усагласили, јер нису веровали у опстанак друге Југославије?

И, 1954, после доста пријатељских, а, наравно и по њима, државничких умовања, сагласили су се: на тлу Југославије нацртали су ове три државе - Србију, Хрватску и Словенију. Разграничење између Србије и Хрватске их је највише мучило, али су на крају успели. У принципу су се држали природних вододелница, река - Дунава, Саве, Босне и Неретве. Леве територије Босне припале су Хрватској, а десне Србији. Неретвом су поделили Херцеговину, а Дунавом Војводину и Славонију. Срем, какав је и данас, припојен је Србији. Србији је припала и јужна Далмација, осим Дубровника, а Хрватској остатак и острва. Да, још важно: Сарајево би било у Србији, а Бањалука у Хрватској, о којој је Павелић маштао да постане и главни град Хрватске.

Павелић и Стојадиновић су се сагласили да са обелодањивањем "историјског споразума" не журе. Да се сачека повољан тренутак. Тога се нису држали прво новинари у Аргентини, а онда су тему преузели и медији у Италији. Наглашавано је да је споразум утолико занимљив јер истовремено успоставља и "велику Србију" и "велику Хрватску". Како су споразум доживели у Југославији и међу Југословенима?

ПОГЛАВНИКОВЕ УМОБОЛИЈЕ

У СПОРАЗУМУ Стојадиновића и Павелића, које је стварност претекла, најважније решење је било оно о пресељењу народа. Сви Срби и Хрвати, који не би били вољни да остану у повученим границама могли би, уз помоћ државну, да се преселе. А као најглупље решење било је свакако оно да би Срби, који одлуче да остану у Хрватској, стекли и нови национални статус, третирани би били као Хрвати православне вере. Види се да је Павелић успео да у споразум "угради" дух политике коју је према Србима примењивао и као поглавник НДХ. Било му је очито важно да у споразум угради и одредбу: службени језик и писмо у Хрватској ће бити - икавица и латиница, а у Србији - екавица и ћирилица. То је требало да буде наставак кидања вековима успостављене културне и историјске везе између Срба и Хрвата, које је започето у НДХ. Какав би национални статус имали Хрвати који остану у Србији, није поменуто.

СУТРА: ДВА МЕТКА ЗА АНТУ ПАВЕЛИЋА

Препоручујемо

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ВЕЛИКО ЗЛО: У "осмој офанзиви" проливено је више суза него у седам ратних

25. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ПОВРАТАК У ОКРИЉЕ МАЈКЕ ЦРКВЕ: Причало се да је Тесла завештао своју тајну Дионисију

24. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

1 4

ФЕЉТОН - ТРАГИЧНА ПОДЕЛА У СРПСКОЈ ЦРКВИ: Одлука о расколу важила само док су комунисти на власти

23. 06. 2022. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - ОПОРИ МИРИС ТАМЈАНА ИЗ АМЕРИКЕ: СПЦ нашим људима у САД и Канади обезбеђивала духовни мир и чувала идентитет

21. 06. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације