ФЕЉТОН - ОБРАЧУН ДВЕ КЛИКЕ У ВОЈСЦИ: За време Симовићеве владе, три брата Кнежевића преузела су кормило државног брода под своју контролу

Никола Станковић

31. 05. 2022. у 18:00

РЕОРГАНИЗАЦИЈА у војсци, која је обављена средином јануара 1942. године, истовремено је најавила и почетак побуне дела југословенске војске ван Отаџбине, против нове владе Слободана Јовановића, која је названа „Каирска афера“. Стога можемо констатовати да је падом ђенерала Симовића с власти, по мишљењу дела завереничких војних кругова, нестала гаранција њиховог учешћа у политици, због чега су они у наступајућем периоду реаговали непослушношћу и опструкцијом владиних одлука.

ФЕЉТОН - ОБРАЧУН ДВЕ КЛИКЕ У ВОЈСЦИ: За време Симовићеве владе, три брата Кнежевића преузела су кормило државног брода под своју контролу

Мајор Живан Кнежевић / Фото "Википедија"

Пад владе ђенерала Душана Симовића означава прекретницу у три сегмента. У сегменту међусавезничких односа југословенске емигрантске владе и њених британских покровитеља, односима југословенских војних и цивилних власти и, што је најупечатљивије, односа у самој војсци између две клике, тзв. старијих и млађих официра. Каирска афера трајаће променљивим интензитетом од 15. I до 19. X 1942. године. Она ће имати свој след, унутрашњу динамику и логику која тек треба да буде детаљно представљена.

ИЗВЕДЕНЕ промене само су убрзале ерупцију нагомиланих противречности у југословенском емигрантском апарату. Сви услови за настали поремећај већ су постојали. Треба само јасно изложити догађаје који су сачињавали припремни процес у сваком од сегмената које је обухватала побуна. На првом месту је поларизација у војсци. Обрачун са својим млађим саборцима старији официри започели су још крајем септембра. Што не значи да су они искључиво одговорни за сукоб, већ само да су, заузимајући високе положаје у војсци, били у прилици да делују у правцу у коме су желели. Син министра др Милана Гавриловића, Алекса Гавриловић, припадник гардијског батаљона, у свом сведочењу које је интегрални део дневника његовог оца, преноси сцену првих видљивих знакова отвореног обрачуна у војсци.

У логору гардијског батаљона Агами поред Александрије, крајем септембра 1941. године, батаљон је био постројен у квадрат, како би дужност команданта мајор Живан Кнежевић предао потпуковнику Милоју Динићу. Ову сцену Гавриловић је тумачио као израз неслагања између две групе пучиста. Тек након свог пада с власти, ђенерал Симовић открио је Кости Ст. Павловићу кораке које је предузео ради сузбијања утицаја друге струје у војсци: „У Јерусалиму се већ осећало да мајори мисле да су убудуће они позвани да управљају Југославијом. Симовић је покушао да се ослободи њиховог утицаја и сменио је најутицајнијег међу њима Живана Кнежевића са положаја команданта Гардијског одреда. Почео је да води борбу и против краљевих ађутаната Рожђаловског, Вохоске и Зобенице. Али су они дејствовали преко министра Двора. Најзад је Симовић отишао, и сада жаре и пале мајори. Као шеф кабинета министра војске, мајор Кнежевић, у ствари, командује нашом војском.

ТРИ БРАТА су сада узели све под своју контролу: Радоје Двор, Живан Војску, а Никола Министарство иностраних послова.“ Наводи да су браћа Кнежевићи, као извор свих зала, преузели кормило државног брода биће главна аргументација старијих официра у току побуне. Међутим, назнаке не више поларизације, већ мултиполаризације у војсци уочавамо у наводима писма ђенерала Илића председнику министарског савета Слободану Јовановићу од 19. јануара 1942. године, у коме тврди да је на изразито инсистирање бившег председника владе Симовића, мајор Живан Кнежевић постављен за команданта гардијског батаљона „прескачући много старије од себе“. Истиче да је управо он у Каиру исправио ту грешку, постављајући на место команданта гардијског батаљона Милоја Динића, као најстаријег потпуковника.

Овакав поступак ђенерала Симовића уопште није искључен, будући да се у том периоду још није распламсала борба између различитих струја у војсци, као и због потенцијалног одржавања контакта са обе стране у циљу обезбеђивања сопственог утицаја. Оваквом тумачењу кредибилност може допринети и чињеница да је основао посебно министарство ваздухопловства и морнарице, вероватно не би ли се у наступајућем расплету нашао у погоднијој позицији у односу на своје колеге официре.

МЛАЂИ официри, пак, стављали су на терет тешке оптужбе својим претпостављенима: „Цела Симовићева војничка способност у изгнанству се свела на завођење и одржавање једног шпијунског и гестаповског режима у војсци. Ђенерал Симовић је почео да сумњичи и гони најчеститије официре југословенске војске у Египту. Особито млађе елементе, који су до краја извршили своју дужност према народу, али су као прави народни синови остали противни и свакој помисли на завођење диктатуре и владавине војничких клика, верни начелу: војска само у касарни и на ратишту.“

Поводом смене потпуковника Милана Просена изасланика у Цариграду 10. септембра 1941. ђенералу Симовићу стигао је шифровани телеграм југословенског дипломатског представника из Турске, који гласи: „Према мојим обавештењима представници енглеских и свих савезничких војних сервиса у Турској у пријатељским и врло добрим односима су са потпуковником Просеном. Стога његову смену неће примити без чуђења. Са нашег гледишта он је интелигентан и врло способан официр. Утолико мање се овде види зашто се смењује. Не знам да ли се пре одлуке промислило и о опортунитету смене ма којег шефа сервиса у Турској? Бојим се, да ова смена, без обзира ко долази, неће много помоћи нашем послу и угледу овде. Сматрам задужност да Вам ово саопштим строго поверљиво.“

КАДА имамо у виду овакав однос снага између две клике у војсци, јасно се издваја разлог солидарисања у односима цивилног фактора и припадника групе млађих завереника. Асоцијација интереса је очигледна. Политичка структура морала је имати неке трупе на које ће се ослонити и кадар који ће бити способан да отправља војне послове, док су уточиште од прогона млађи а са њиме и начин да поравнају рачуне са својим неистомишљеницима у војсци. Ако се тежи непристрасном сагледавању ситуације настале Указима 15. јануара, може се без опасности истаћи да су пензионисани само они официри који су најватреније заступали тезу да имају „револуционарна овлашћења“, ђенерал Раносовић, потпуковник Динић и мајор Вукотић, али тек након што су последња двојица одбили да изврше Указе којима су одређени на нове дужности. Мајор Вукотић постављен је за шефа војне мисије на Малти, док је потпуковник Динић одређен за шефа војне мисије у Јерусалиму. Као додатни разлог за смену потпуковника Динића са дужности команданта гардијског батаљона наводи се и чињеница да му је за време док је био под његовом командом, услед атмосфере која је у њему владала, од савременика приписан назив „Коктел Батаљон“.

СУД ЗА ТЕРОР МЛАДИХ ОФИЦИРА

У ДЕЦЕМБРУ 1941. донета је Уредба о оснивању Војног суда и Великог војног суда, за чије председнике су постављена два брата, ђенерали Драгомир и Боривоје Мирковић. Судови су по мишљењу, тада капетана, Тодоровића имали за циљ да „униште млађе официре“ који су били препрека диктатури. Тодоровић потенцира и да је при општењу с представницима британске политике, млађе официре у Египту и Аману, ђенерал Симовић портретисао као елементе заражене бољшевизмом, непријатељски настројене према Енглезима и одлучне да се не боре на фронту.

СУТРА: ОФИЦИРСКА „КАИРСКА АФЕРА“

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

ВУЧИЋ: Ја се не борим ни за Путина, ни за Бајдена, већ за своју земљу

ВУЧИЋ: Ја се не борим ни за Путина, ни за Бајдена, већ за своју земљу

ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић истакао је данас да се он не бори ни за Владимира Путина, ни за Џозефа Бајдена, већ за грађане Србије и државу Србију, и да га не интересује шта имају да му поруче страни лидери, већ да гледа да у овим тренуцима Србија не буде на њиховом удару.

28. 09. 2022. у 13:20

Коментари (0)

КИША ЈЕ ПАДАЛА НА КРСТОВДАН: Шта то значи по народним веровањима