ФЕЉТОН - ТРАУМЕ ЗБОГ ВОЈНОГ ПОРАЗА: Британци су у Египту конфисковали све југословенске авионе

Никола Станковић

24. 05. 2022. у 18:00

ТРАУМА изазвана брзим војним поразом и губитком Отаџбине, стапала се са осећањем неконструктивног, заправо бесциљног битисања на маргинама светских збивања, на једном простору потпуно страном и далеком припадницима југословенске оружане силе. То што су од надлежних органа британске војне власти били третирани као подређени трећеразредни чинилац, стицајем околности под њиховом ингеренцијом, није могло на њих деловати позитивно.

ФЕЉТОН - ТРАУМЕ ЗБОГ ВОЈНОГ ПОРАЗА: Британци су у Египту конфисковали све југословенске авионе

Краљ Петар се рукује са официрима / Фото из књиге "Југословенска војска ван отаџбине"

На њихов морал најблаготворније је деловала посета њиховог Врховног команданта Њ. В. Краља 15. маја 1941. године аеродрому у Аману, где се налазио логор југословенских ваздухопловаца. Краљу је рапорт предао пуковник Драгутин Савић, затим је монарх назвао Бога официрима, подофицирима и редовима и одржао им пригодан говор у коме је изразио дивљење њиховом јунаштву, уверавајући их да ће његовим настојањима ускоро бити извршене предрадње за обнављање националног ваздухопловства. По завршеном говору проломио се усклик: „Живео Краљ! Живео, живео, живео!“ Утисци самог југословенског суверена стечени приликом посете говоре у прилог напред изнетој тези о стању изгнаних ратника: „Посетио сам их једног дана заједно са генералима Симовићем и Илићем, министром војске. Установио сам да им је у том периоду чекања морал био веома низак; сви су они оставили своје породице и сада имали само једну жељу – да опет крену у битку. РАФ је конфисковао њихове авионе у Египту и сада су губили време у великом логору у коме су били смештени.“

ПРИСУТНИ су били још и министри Јован Бањанин, Сава Косановић, Миха Крек, Радоје Кнежевић и бан хрватске Иван Шубашић. Међутим, говор председника владе ни изблиза није изазвао сличне овације. Тврдње о формирању армије од сто хиљада људи, опремљене оклопним борбеним колима и армади од две хиљаде авиона, нису могле да не изазову, у најмању руку, подозрење авијатичара, један од њих записао је: „Створити ваздушну армаду тих размера јесте гигантски посао. То захтева велике финансијске напоре и многе године планског рада. Створити ваздушну армаду од скоро двеста хиљада војника из нуклеуса у Аману од стотинак официра и толико подофицира и војника, звучало је за већину нас апсурдно. Неодољиво се наметало питање, како је човек са оваквим нереалним појмовима могао заузимати највеће положаје у војсци и како их још увек заузима.“

Идеју да ће непредато људство чинити језгро будуће инвазионе армије делили су углавном сви чланови владе. Међутим, начин попуњавања редова новим регрутима, поприште учешћа у рату, као и тренутак ступања у борбу изазвали су опречна излагања и размимоилажења унутар кабинета Душана Симовића. Сам Симовић био је мишљења да се што касније ступи у борбу, како би се „постигао ефекат при крају“, када се фронт већ није одржао. Ђенерал Илић заступао је мишљење да простор где се тренутно налазе југословенске снаге не пружа оптималне услове за даљи развој.

МИНИСТАР унутрашњих послова, др Срђан Будисављевић, назначио је разлику између тренутног искуства и искуства Краљевине Србије из Првог светског рата: „Питање нове војске из Канаде и УСА много је компликованије него некад. У свјетском рату била је ситуација друкчија. Национално свестан елемент био је. Онда је било епопеја српске војске. Од онда је прошло скоро 30 година.“ Разлажући додатно изнео је тезу да ће највише добровољаца моћи да се добије управо на простору Блиског истока, из састава јужнословенских ратних зaробљеника, затим из Турске и СССР, као и питање ратне солидарности тј. останка у близини ратишта и саме окупиране Југославије.

Министар др Јурај Крњевић сложио се са колегом Будисављевићем и укратко изјаснио: „У Канади је млађа емиграција, али тамо је опћа војна обавеза. УСА је гро емиграције. Младеж је американизирана.“ Потом се изјаснио за близину Медитерана као војнички, а Лондон као политички центар деловања. Министар Косановић сматрао је да би у тадашњем времену, критичном за Енглезе, подвиг две ескадриле дао „необично много морално“, верујући да је останак војске у близини ратишта императив.

НАПОСЛЕТКУ, др Момчило Нинчић изнео је став да се војска може оформити и снабдети само у Канади. На седници министарског савета 8. V 1941. наставила се дискусија о овим питањима. Милан Грол навео је као разлоге за останак војске на тлу Блиског истока то да би другачије поступање навело представнике британске империје на закључак да се бежи даље од ратишта.

Хрватски бан Иван Шубашић, подсетио је колеге министре на акцију у Првом светском рату, констатујући да је она истоветна тренутним околностима, сматрајући за неопходно да се одмах ступи у борбу: „Боље би било сад послати пет авиона над Италију, него за двије године 100.000 војске. Одмах се мора покушати, ако има могућности техничке да одмах ступе у акцију. Макар добровољно, не по наредби.“ Говорећи како војска не сме отићи са простора Медитерана, за потенцијалне центре војне делатности наводи Палестину, Кенију или Персијски залив. Богољуб Јевтић такође је за најбољи центар манифестације војне ангажованости сматрао Блиски исток. Подвлачећи несврсисходност одласка у Канаду, направио је паралелу између Првог светског рата, када је из Америке дошло свега 4.500 добровољаца у Бизерту и околности у којима се налазила емигрантска влада, које су уистину биле много горе. Сви наведени министри уз све нијансе мишљења око смештаја трупа, углавном су се сагласили о овом питању, али и о томе да будући политички центар владе буде у Лондону, који је већ постао стециште избегличких влада из читаве окупиране Европе. Консензус је кварио само Момчило Нинчић, са ставом да влада треба да иде у Америку. За одлазак у Канаду и Америку одређени су пилоти који ће се тренажом на најмодернијим апаратима оспособљавати за наступајуће ратне задатке и бављење инструкторским радом међу својим саборцима. Иако привидно решен, проблем попришта на коме ће бити стациониране трупе, спорадично ће се поново јављати и у будућности реметити организацијске делатности југословенских војних представникa.

СЕЛЕКЦИЈА ЗАРОБЉЕНИКА ИЗ ИСТРЕ

НАЈВЕЋИ резервоар људства за који је било изгледа да се може у догледном времену искористити за омасовљавање југословенских трупа био је онај смештен у енглеским заробљеничким логорима у Африци и Индији, где су се, као војници поражене италијанске армије налазили обвезници из Истре и словеначког приморја, територија које су после Првог светског рата припале Италији. У циљу селекције заробљеног људства одређена је делегација коју су чинили ђенерал Боривоје Мирковић, пуковник Звонимир Жупанчић, потпуковник Угљеша Поповић и мајор Јованчић, који су 20. маја 1941. приспели у Каиро. На седници владе одржаној 26. V 1941. ђенерал Симовић је констатовао да су енглески надлежни органи одобрили сакупљање добровољаца из заробљеничких логора, да је краљ потписао Уредбу о добровољцима, те да ће се од регрутованих Словенаца, са којима ће остати најбољи официри, формирати моторизована јединица краљеве гарде.

СУТРА: ФОРМИРАЊЕ ГАРДИЈСКОГ БАТАЉОНА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

ОСВОЈЕН СЕВЕРОДОЊЕЦК: Кадиров објавио снимак - народ поздравља борце, девојчица имала посебну поруку