ФЕЉТОН - ХЕРОЈСКИ ПОДВИЗИ ПИЛОТА: Недостатак директиве за одступање надоместила је пожртвованост официра и војника да наставе с отпором

Никола Станковић

21. 05. 2022. у 18:00

ВЕЋИНА југословенских избеглица која се повлачила из Грчке пред нацистичком офанзивом, није се домогла сигурног уточишта. Одговорност за њихову судбину представљала је предмет спора међу савременицима. Министар војни ђенерал Илић, у својим сећањима наводи број од око хиљаду људи у логорима јужне Грчке, као и то да је за трошкове њихове евакуације, југословенском војном изасланику у Атини пуковнику Келеру, дао милион динара.

ФЕЉТОН - ХЕРОЈСКИ ПОДВИЗИ ПИЛОТА: Недостатак директиве за одступање надоместила је пожртвованост официра и војника да наставе с отпором

Подморница „Небојша“ / Фото "Википедија"

Келера оптужује да је „као велики Хрват и франковац“ био више него пасиван при отправљању повереног му задатка. За овакво држање, сумњичи га и војвода велешки Василије Трбић речима: „Тако је Келер упутио на Пелопонез све официре и војнике, који су се њему јавили и од њега тражили помоћ. У пристаништу Каламата Немци су заробили све наше официре и војнике, осим једног малог броја, који су успели да погоде једну трошну грчку лађу, која је требало да их превезе до Крита.“

На седници министарског савета, одржаној 6. V 1941, Момчило Нинчић известио је да је поднео указ о пензионисању посланика Вукчевића на Криту, јер је напустио Крит остављајући сународнике да се сами сналазе. Министар финансија Јурај Шутеј саопштио је да је на Пелопонезу заробљено око 1.400 избеглица, те да се успело спасти свега њих двадесет. Остала је дилема ко сноси одговорност за неуспелу евакуацију, војни или цивилни фактор емигрантског апарата, субверзивни елемент унутар њега, или пак незаинтересованост релевантних британских органа и њихова листа приоритета. Снаге сила Осовине, муњевитим продором запечатиле су судбину овог у перспективи потенцијалног резервоара људства за формирање јединица у иностранству.

НЕПРЕДАТЕ јединице и ефективи постепено су почели пристизати на тло савезничке ратне територије, тј. на простор Блиског и Средњег истока, настављајући борбу без ичијег наређења. Командант 2. хидропланске групе, поручник бојног брода Владета Петровић, обавестио је команданта Боке которске ђенерала Кузмановића и свог претпостављеног, команданта 3. хидропланске команде капетана Пикла, да са својом групом хидроавијатичара намерава да се повуче у Грчку и настави с пружањем отпора.

Истовремено, са идентичним побудама, пут Грчке отиснула се посада подморнице „Небојша“ под командом поручника бојног брода Ђорђа Митровића, као и моторне торпиљерке „Кајмакчалан“ и „Дурмитор“ под заповедништвом капетана Ивана Керна. У пет часова изјутра 16. априла 1941. године полетело је из Боке седам хидроплана, њих пет (309, 307, 311, 308, 302) стигло је на Крф неоштећено у касним послеподневним часовима. Хидроплан 306 због губитка оријентације морао се вратити у Боку, док је хидроплан 313 морао извршити спуштање услед прегревања мотора. У току истог дана, хидроплан 306, а затим и хидроплан 312 и 313 полећу у правцу острва Крф, где ће се придружити својим ратним друговима. Прелет није успео да изврши једино авион DоH 304, који се морао вратити назад због лошег времена. Припадници 1. хидрогрупе, предвођени поручником бојног брода Павлом Жупаном, одлучили су да изврше истоветни подухват, пет посада је узлетело (на располагању су имали четири хидроавиона Sim XIV–H и Hankel He–8).

НА КРФУ је само посада поручника фрегате Александра Марковића успела да се придружи групи Дорнијера. Две посаде 11. хидроескадриле следиле су исти наум. Седамнаестог априла полетели су авиони Sim XIV–H и 169 Hankel 8. Први се због отказа електро-инсталација морао вратити, док је потоњи слетео у Патрас на Пелопонезу. Седамнаестог априла група хидроплана Дорнијер одлетела је са Крфа за Патрас, где су им се придружили хидроплани Sim XIV бр. 157 и Hаnkel бр. 192. Најзад, седамнаестог априла, група од десет југословенских хидроавиона са комплетним посадама запутила се за Саламину где је стигла истог дана у осамнаест часова.

Двадесет другог априла у осам и тридесет часова изјутра, југословенски хидроплани полетели су за Египат. После вишечасовног лета над отвореним морем, хидроавиони су слетели у место Абукир (23 километра североисточно од Александрије). Приликом слетања хидроплан 302 бива оштећен 35%. Пет дана касније у Абукир је слетео и хидроавион 313 из залива Суда, од тада (27. април 1941) можемо сматрати фазу повлачења југословенских ваздухопловаца из земље као окончану. У Абукиру обрело се укупно девет хидроавиона (осам Do–22 и један Sim – XIV–H) и 29 летача.

ИЗ ЈЕДНОГ телеграма министарства иностраних послова, упућеног ђенералу Илићу у Каиро 9. V 1941. године, сазнајемо за ратни подвиг поднаредника пилота-ловца Јовановић Ђорђа и поднаредника Расуловић Енвера, митраљеског стрелца, који су "изјавили да су неколико дана пред потпис трипартитног пакта, пребегли у Грчку са наредницима – пилотима: Миљковић Петром, Корманић Антоном, Ђурић Драганом, и Личин Луком и тамо се борили против Италијана. У Александрију су стигли преко Крита нашим торпиљеркама, своје авионе спалили на Криту, нису имали бензина за продужење пута за Африку."

Из сећања Неђељка Плећаша дознајемо да је 10. априла на аеродрому у Мостару избила усташка побуна коју је угушио пуковник Душан Радовић са ваздухопловним јединицама мостарског аеродрома. Пуковник Радовић шеснаестог априла већ се налазио у Атини, како би извршио налог владе и припремио њен долазак. Јуна 1941. године преко Турске, северне Сирије и Јерусалима ваздухопловци који су успели да сигурно слете на територију СССР-а (у Бесарабију) стигли су у Трансјорданију.

ОД ПОСАДЕ два тромоторна авиона типа „савоја“ једна се спасла, предвођена ваздухопловним капетаном Кирилом Сабадошом и поручницима Живком Милојковићем и Синишом Златановићем. У својим успоменама ваздухопловни водник Милан Срдановић предочава сцену која се збила у редовима 7. ваздухопловног пука на простору Пожеге. Наиме, када је командант наредио да се запале авиони „посаде су се томе енергично успротивиле“, извесни поднаредник, док је стајао поред свог авиона, плачући је претио да ће убити свакога ко покуша да му запали авион. Три апарата дате (208.) ескадриле са деветнаест чланова посаде изјавило је да ће „у Русију“ и нестало је у облацима. Исход овако захтевног подухвата изнео је ђенерал Илић, пред министарски савет,да се у СССР налазило 22 авијатичара, за чије издржавање је требало платити 30.000 долара, или 150.000 рубаља.

КРАЉ И ВЛАДА СТИЖУ У ЈЕРУСАЛИМ

У Александрију 18. априла, у тринаест часова, слетели су краљ Петар II, председник владе ђенерал Душан Симовић са супругом, министар иностраних послова Момчило Нинчић са супругом и сином, министар војске и морнарице армијски ђенерал Богољуб Илић са супругом, потпредседник владе професор Слободан Јовановић, министар Двора Радоје Кнежевић, заступник Првог ађутанта пуковник Миодраг Ракић, краљев лични лекар др Моачанин, шеф кабинета председника владе Николић са супругом, резервни потпуковник Симовић и ваздухопловни капетан I класе Драгиша Ристић. Након два сата задржавања укрцали су се у четворомоторни авион и одлетели преко Порт Саида у Лидо. Из Лида, кренулли су даље аутомобилима за Јерусалим. Краљ, министар Двора Кнежевић, пуковник Ракић и др Моачанин смештени су у двор енглеског високог комесара Палестине.

СУТРА: ПОСЛОВИЧНА НАДМЕНОСТ ЕНГЛЕЗА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

ЕСТРАДНИ ПЕНЗИОНЕРИ: Ко преживљава, а ко прима 2.200 евра?