ФЕЉТОН - ПОСЛЕДЊИ БЛАГОСЛОВ СВОМ НАРОДУ: Сава је сахрањен, уз посебне почасти, у најлепшој Бугарској лаври

Никола Моравчевић

13. 05. 2022. у 18:00

ПОШТО је провео Божић на бугарском двору, Сава је осетио да је врло уморан и изнемогао.

ФЕЉТОН - ПОСЛЕДЊИ БЛАГОСЛОВ СВОМ НАРОДУ: Сава је сахрањен, уз посебне  почасти, у најлепшој Бугарској лаври

Спаљивање моштију Свеог Саве, Фото Графика Х.Герхарда, Истоијски музеј Србије

Иако је та зима у Трнову била веома хладна, он је ипак између Божића и Богојављења сваки дан служио литургије у царевој задужбини, цркви Четрдесет мученика, проповедајући пастви после тих служби и благосиљајући бугарске вернике као да су његов народ.  По жељи цара и патријарха је уочи Богојављења чак осветио и водицу у крстионици у тој цркви и њоме пошкропио цара, бугарског патријарха и све присутне вернике. Мора да се тог дана за време службе у хладној цркви прехладио, јер је потом осетио да има грозницу и високу температуру, те је тад одлучио да већину својих пратилаца тог дана пошаље у Србију са свим даровима и реликвијама које је прикупио на путу, а које је поделио на оне које треба да предају краљу Владиславу и оне које је наменио српском патријарху Арсенију и патријаршији.  Осећајући да му је крај близу он је по њима уз то послао и краљу Владиславу и патријарху Арсенију своја опроштајна писма у којима и њима ’’и свој земљи народа свога’’ као последњу опоруку шаље свој пастирски благослов, што је и коначна назнака да он ни тада, као ни у бројним ранијим околностима, није према свом драгом синовцу, краљу Владиславу, имао никакве задршке или одбојности.

О ЊЕГОВИМ последњим тренуцима пред смрт Теодосије каже:

„А у поноћ када је свитао васкрсни дан недеље, . . . причестивши се светим и животворним Христовим тајнама, као што и увек говораше: Слава Богу за све! И одмах, као да су га посетили неки из давнине мили другови, био је весео духом, а овим весељем потврђиваше се долазак анђела Божјих к њему и показа се неисказано светао у лицу, чиме доказиваше чистоту душе своје.  И тако до краја својега благодарећи Бога, у руке његове предаде душу своју.“

Тај његов одлазак у вечност се десио на дан 14. јануара 1236. године,  а по познатим спољним симптомима његове болести модерни лекари су дошли до закључка да је највероватније умро од јаке прехладе добијене у цркви која је прешла у запаљење плућа.

Пошто Сава није оставио за собом никакву назнаку о томе где жели да буде сахрањен, по наредби бугарског цара Јована Асена II и на радост његове дворске властеле и  престоничке пастве, његово тело је уз посебне  почасти погребено у најлепшој бугарској лаври, трновском царском манастиру Светих Четрдесет мученика.

ЧИМ ЈЕ ДО српског краља Стефана Владислава допрла вест да му је у Трнову умро стриц, одмах је послао своје посланство у Бугарску да од свога таста цара Јована Асена II измоли Савине мошти да би оне биле сахрањене у Србији. Но, пошто је Сава за живота био и нашироко познат и веома омиљен и у Бугарској, цар је у недостатку било каквог писаног документа о томе где је српски архиепископ желео да буде сахрањен, по савету своје властеле и клера одбио да услиши ту Владислављеву молбу и преговори око тога су текли целу годину дана, док најзад није и краљ Стефан Владислав морао да лично доће у Трново да би то на једвите јаде и уз обилно поткупљивање бугарских  велможа најзад измолио.

Оба Савина хагиографски опредељена биографа, наравно, тврде да је и тада моћни бугарски цар једино попустио пошто су му се у сну јавили и анђео  и архиепископ Сава са наредбом да то учини.

По коначно дозвољеном преносу стричевих моштију у Србију 1237. године, његов синовац, српски краљ Стефан Владислав га је уз велике свечаности сахранио у својој задужбини, цркви Вазнесења Христовог у манастиру Милешеви, који је две године раније подигао на истоименој речици, која је десна притока Лима.

ОД ТРЕНУТКА сахране Савиних моштију у Милешеви, тај манастир  је за српске вернике постао примарно поклоничко место, важније и од Жиче и од Студенице, јер је пучански култ Светога Саве и пре његове званичне црквене канонизације, тако брзо постао до те мере доминантан у Србији да је Милешева дефинитивно постала најпосећенија хришћанска светиња свих домаћих верничких ходочашћа српског пучанства. 

Први који је сто година касније покушао да то искористи углавном  у политичке сврхе је био босански бан Твртко Котроманић. После војних успеха постигнутих у сукобима са оружаним снагама српских властелина Алтомановића и Балшића, он је, као тренутни господар Златиборског краја у коме се налази манастир Милешева, дошао на идеју да је и он по свом пореклу у извесној линији сродства са већ угашеном светородном српском династијом Немањића (што ни до данданас није поузданим историјским доказима потврђено). И стога се он на гробу Светог Саве у манастиру Милешева 1377. године крунисао за краља ’’Срба, Босне и поморја,’’ но пуноважност тог чина, нажалост, ни тада а ни касније нико од српске властеле није признао.

ИСТО тако, када је у позном средњем веку та богомоља постала део поседа босанског властелина Хрвоја Вукчића-Косаче, он је растућу пучку популарност Светог Саве искористио да 1448. године у том манастиру себе прогласи херцегом од Светог Саве, те је због тога цела околна област потом и добила ново име Херцеговина.

Савине мошти су у манастиру Милешеви остале све до 27. априла 1594. године, када је, по сузбитку српске побуне у Банату у којој су устаници ставили лик Светог Саве на своје заставе, осиони турски везир албанског порекла, Синан-паша, наредио да се оне ископају из његове милешевске црквене гробнице и пренесу и спале на ледини испред јужних зидина београдске тврђаве, на Врачару.

Спаљивањем моштију Светог Саве турски велики везир Коча Синан-паша је желео да понизи тог српског светитеља и обезвреди његов култ да би тиме уништио његову духовну величину у рајином сећању на претурске великане из своје славне прошлости, али је тим зулумом уствари  постигао потпуно супротан ефекат. Његово осионо дивљаштво је још и више проширило Савин светитељски култ мећу српским пучанством, јер  је тиме и Свети Сава, својом другом симболичном смрћу поделио са својим народом његове најмучније патње под турским тлачењима, која су тада већ трајала скоро два века.

Има и посебне ироније у подацима о том турском везиру из једног дубровачког документа из 1571. године који показују да он пореклом  није био неки тврдокорни исламски фанатик из Анатолије, него потурица рођен у месту Топојану у североисточној Албанији и то у католичкој породици која се потурчила. 

СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ БИЛО НА ТАШМАЈДАНУ

МАДА се данас навелико сматра да је на месту те Синанове ломаче подигнут велелепни савремени Храм Светог Саве у Београду, у реалнoсти тај немили догађај се није десио ту него на једној малој узвишици много ближој тадашњим јужним градским зидинама и званој Чупина хумка, лоцираној у данашњем Ташмајданском парку поред постојеће цркве Светог Марка, нaсред тада запуштене ледине која је звана Врачар зато што је преко ње пролазила главна царска џада за отоманску престоницу Истанбул, на којој су циганке, гледајући путницима у дланове, врачале о томе шта их чека на њиховим дугим путешествијима.

СУТРА: Универзални народни учитељ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

У ПОТРАЗИ сте за станом у центру града који је довољно изолован од градске вреве, окружен зеленилом и реком, а с друге стране вам је подједнако важно да кварт има одличне саобраћајне везе са свим деловима Београда?

18. 04. 2024. у 10:00

Коментари (0)

УКРАЈИНА ПОВЛАЧИ РАДИКАЛНИ ПОТЕЗ: Ово многи нису очекивали, чак су и Руси збуњени пред Олимпијске игре Париз 2024