ФЕЉТОН - ЗЛОЧИНЦИ УБИЈАЈУ НЕВИНУ ДЕЦУ: Две девојчице на Грбавици погођене су снајперским хицима из Федералног Сарајева

Др Славко Ђ. Ждрале

26. 01. 2022. у 18:00

КРАЈЕМ маја добијамо вијести да су наше колеге, које су у јануару ухапшене у Сарајеву, осуђене на затворске казне. Готово свака изречена затворска казна је била у трајању од преко двије године.

ФЕЉТОН - ЗЛОЧИНЦИ УБИЈАЈУ НЕВИНУ ДЕЦУ: Две девојчице на Грбавици погођене су снајперским хицима из Федералног Сарајева

Др Ждрале и главна сестра Гордана Павић, Фото Из извештаја независне међународне комисије

Ми не можемо то да прихватимо, нити да схватимо, на основу чега суд изриче такве пресуде? Настављамо даље да се боримо са истим тешкоћама. Долази топлије вријеме.

Лакше је, рјешили смо се некако зиме. Улазимо у мјесец јун. Из полиције са Грбавице стиже вијест да ће се 16. јуна 1994. године, на Мосту братства и јединства, обавити размјена заробљеника. У тој групи ће бити и моје колеге. Ова вијест ме силно обрадовала, али још не смијем да будем увјерен да ће се то и десити. Није први пут да се ти договори не испоштују. Стиже ми порука 16. јуна, у јутарњим часовима, да се појавим на Грбавици, како бих дочекао и преузео колеге. Узбуђен сам и преносим болничком особљу да идем на Грбавицу. Вукан, Вито и ја одлазимо на Грбавицу. Огромна доза страха је присутна, јер снајпер стално вреба. Коначно смо на одредишту. Прилазимо нашим полицајцима. Упозоравају нас да се склонимо и не будемо видљива мета.

Уз пратњу Црвеног крста, пред нас излазе др Марко Вуковић, др Немања Вељков, др Ранко Медан и др Дејан Кафка. Проф. Вуковић је мој први учитељ хирургије. Идемо један другом у загрљај. Марку пуне очи суза. Каже: "Славко, хвала! Ево ме међу својима. Ја сам се поново родио". Брише сузе. Поздрављам се потом са Немањом, Дејаном и Ранком. Сједамо у кола и возимо се према ресторану "Кула". Дочекује нас већа група људи. Срдачно се поздрављамо са свима. Колеге исцрпљене, гладне и одмах сједају за сто гдје је сервиран ручак. Не могу да вјерују шта је на столу за ручак. Шта се десило? Због чега су ухапшени и осуђени и како је поступано с њима у затвору? То су наша питања. Најупечатљивије казивање је било оно др Дејана Кафке, хирурга, најмлађег међу њима.

БОРБЕ НА САРАЈЕВСКОМ РАТИШТУ

ПРВА половина 1995. године истиче. Борбе на сарајевском ратишту се распламсавају. Цијелом линијом од Сарајева, Трнова, Трескавице до Калиновика снаге противника нас нападају. Испод Мојмила, у мјесту Ђукића Поток, воде се жестоке борбе. Наше снаге са великим напорима, 16. јуна 1995. године, одржавају постављену одбрану, али уз велики број рањених. Има их преко четрдесет. Гранатира се Лукавица, има погинулих цивила, а међу рањеним је и Радмила Бозало, сестра на интерном одјељењу. У непосредној близини ње гине Мира Глуховић, а дјечак Небојша Глухаковић остаје без поткољенице. Радмила је задобила велики број рана по цијелом тијелу, тако да је одмах оперисана. Опоравак је доста дуго трајо и оставио јако изражене дефекте мишићног ткива на ногама, што јој и данас проузрокује сталне сметње.

Др Дејан је син познатог сарајевског дјечијег хирурга, проф. др Ивана Кафке. Дејан је остао у Сарајеву са породицом и извршавао своје радне задатке на Клиници Кошево. Тог 4. јануара 1994. године изашао је из дежурства, предао јутарњи извјештај и, када се спремао да иде кући, дошли су наоружани људи, ухапсили га и без икаква објашњења одвели у Централни затвор у Сарајеву. Дејан нам каже да није могао себи да дође шта га је снашло, али га је већи страх обузимао шта ће се на крају десити с њим. Врхунац је био када су га у затвору смјестили у самицу, у којој је провео осамнаест дана.

"Али, прође некако и тих осамнаест дана", наставља Дејан своју причу. "Тог дана изведоше ме из самице и доведоше пред једног човјека, који рече да је он испред Међународног црвеног крста и да је дошао да нас обиђе. Даје ми картицу у којој је наведено да сам на списку ЦК и да сам од сада њихова брига. Тог тренутка сам постао свјестан да ипак, ето, неко води бригу о мени и да нећу завршити негдје као што су Казани или слично. Пошто говорим енглески, сазнајем да је неко тражио помоћ ЦК, што је и била истина. Након обављеног разговора са представником ЦК, не враћају ме у самицу, него смијештају у једну велику собу, заједно са криминалцима, наркоманима и убицама. Зачудо, у тој соби нисам доживио неке теже непријатности. Долази дан суђења и изриче ми се казна затвора од двије године и два мјесеца. Наводно се нисам одазвао на мобилизацијски позив, односно да сам избјегавао одлазак у војску. То је обична измишљотина, јер сам имао радну обавезу на клиници, на којој сам иначе радио и са које су ме одвели."

Сви помно пратимо Дејаново казивање, али у неко доба га прекидамо и договарамо се шта да се даље ради. У међувремену јављамо министру Калинићу да су колеге стигле у Болницу. Они моле да им покушамо обезбиједти телефонску линију да се јаве породицама.

То доста тешко иде. Немамо директне везе са Југославијом. Успијевамо преко војних линија да се јаве. Такође, потребно је наћи собе гдје ће се колеге смјестити. Успијевамо да и то ријешимо. Договарамо да проф. Вуковић, др Кафка и др Медан остану да раде у Касиндолу. Др Вељков ће отићи на Илиџу и јавити се у Болницу "Жица". Омогућавамо им да буду одсутни и оду у посјету својим породицама. Са проф. Вуковићем и др Кафком хирургија добија велику помоћ, што ће се касније у раду јако осјетити.

ВРИЈЕМЕ пролази, ушли смо дубоко у 1995. годину. Негдје око 16 часова, дана 11. марта, уз јеку сирена, стижу санитетска кола и стају испред улаза за хируршку амбуланту. За њима у пратњи још неколико кола. Врата једног аута се отварају и пратња износи два дјечија, беживотна тијела. Др Марко и ја смо у непосредној близини. Тијела уносе у амбуланту.

Одмах скидамо деке са њих и гледамо у језив, ужасан призор. На носилима двије дјевојчице размрсканих глава и просутим мозгом по носилима. Нас двојица остали смо без даха и готово без свијести. Не можемо да проговоримо. Др Марку пљуснуше сузе, а ја не могу да проговорим, уста ми се осушила и слијепила. Занијемио сам. Прилазимо један другом у невјерици да може постојати таква злочиначка рука, која је снајпером одузела живот овој дјеци. У амбуланти већи број присутних. Чују се јецаји и коментари шта се то дешава у људима који чине оваква зла.

Добијамо прве информaције да су дјевојчице убијене на Грбавици. Несретнице су биле вани, вјероватно у некој дјечијој игри, када су погођене снајперским хицима из Федералног Сарајева. Убрзо утврђујемо индентитете страдалих дјевојчица. Једна се звала Милица Лаловић, стара је десет година, а друга Наташа Ушур, стара девет година.

Нагледао сам се у свом дугом љекарском животу много људског страдања, патње, разних врста смрти... али слика двије устријељене дјевојчице, на њиховом првом кораку у живот ме је данима и ноћима походила и мучила у сну. Често сам у мислима проклињао онога ко је прстом повукао окидач снајпера. Снајперисти су највећи ратни злочинци. Они убијају свјесно, циљано, хладнокрвно, пажљиво бирајући мету и често жртви гледајући и у очи.

Убити дијете на тај начин је најстрашније лице рата и најнижи нагон људске природе. Тај дан се завршава огромном тугом и опет са истим питањем: да ли ће међународна заједница, само успут, сутрадан споменути овај страшни злочин?

СУТРА: ГРАНАТИРАЊЕ БОЛНИЦЕ У КАСИНДОЛУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

ФЕЉТОН - РАСКОЛ У ЕМИГРАНТСКОЈ ВЛАДИ: Ко је крив за тако брзи пораз југословенске војске и губитак државе?