ФЕЉТОН - НОБЕЛОВАЦ ПОМАЖЕ СИРОТИЊУ: Иво Андрић је био беспрекорно тачан човек

Мирослав Јанковић

01. 12. 2021. у 18:00

КАО сваки велики човек, уз то још и вишеструко посебан, Иво Андрић је од најраније младости привлачио очи, емоције и пажњу других на себе. Никога у својој ни најближој ни подаљој близини није остављао равнодушним.

ФЕЉТОН - НОБЕЛОВАЦ ПОМАЖЕ СИРОТИЊУ: Иво Андрић је био беспрекорно тачан човек

Иво и Бранко Ћопић, Фото Задужбина Иве Андрића

Сви, сем врло ретких изузетака, признавали су му књижевну величину, али када би се почело расправљати о његовом карактеру, ту би долазило до мањих или већих размимоилажења међу "коментаторима" његовога лика. Али, то је узалудан посао када су у питању велики уметници. Њима дефинитивну тежину даје, од сваке тешке речи их брани и кроз времена и након смрти чува њихово велико дело. У овом фељтону смо често и разним поводима наводили шта су други, познати људи, говорили о Андрићу. А сад ћемо "осветлити" великог писца казивањем двеју обичних особа из његове близине: његове кућне помоћнице и шофера који га је више пута возио на релацији Београд - Сарајево - Београд.

МИЛКА Пузић је била кућна помоћница код Андрића: од смрти Милице 1968. до Андрићеве смрти 1975. године, бринула је седам година о њему и ташти Зорки, Миличиној мајци, која је била мало старија од њега и коју је звао Бака. Не зна се и нема података како се ова жена нашла код Андрића. Зна се да ју је он одабрао сам. Занимљиво је како је Милку описао, када ју је први пут видео, писац Ерих Кош. "Врата ми је отворила и немушто ме пустила да уђем старија жена у црним, калуђерским хаљинама, богомољка и чудно, смућено створење"...

- Морала сам да га будим тачно у осам, ни минут пре ни после, након бријања и купања пио би врео чај, свако јутро неки други. Потом би доручковао, а по његовој жељи и доручак је морао да буде сваког јутра различит од претходног. Волео је да једе јаја, разне сиреве, качамак, посебно травнички, који су му доносили пријатељи из Босне... а волео је и саламе и сушено месо.

ОВАКО је Милка Пузић почело своју исповест о служби код Андрића, а за потребе снимања неког документарног филма о њему.

- Потом би ишао у јутарњу шетњу, не дужу од 45 минута, враћао се, пио цеђен сок и почињао да ради. Убрзо би долазила Вера Стојић. У преподневним сатима би често на врата долазили гости, ја бих отварала врата, питала их за име и презиме, враћала се да проверим "је ли госн. Андрић код куће... тј. хоће ли да их прими". Није волео да гости често долазе у кућу, на ручак посебно, дружио се највише с Чолаковићима. Ручао би тачно у 13 сати: супа је била обавезна сваког дана, јео је радо месо, највише јагњеће и свињско, али обавезно немасно. Сваког дана јео је поврће и два пута недељно пуру или жганце. После ручка се одмарао у својој соби, а око три по подне опет ишао у шетњу и опет после ње пио сок.

- У вечeрњим сатима би опет писао. Обично би гласно читао своје текстове. Тада би се бака Зорка и ја затварале у своје собе да не сметамо, нисмо смеле нипошто излазити, јер је морала бити потпуна тишина када ради. Никада није легао да спава пре поноћи. Пре спавања Андрић се често инхалирао, због синуса: правила сам му смесу трава са камилицом. Волео је да путује, неколико дана унапред би рекао: "Путујем, ајде да ме спремите", дао би ми списак путних ствари... до самог кретања на пут би са мном педантно проверавао је ли све са списка у торби. У свему је тежио реду и савршенству.

- Био је велики господин, врло дисциплинован, помагао је сиротињу. Давао ми је савете за живот: да чувам паре, да будем скромна и да пазим с ким се дружим. Када је пао у стану, ја сам била у Славонији... Рекли су ми да је у болници, док је био свестан, често дозивао неку Милку.

НА МЕТИ ЏЕПАРОША

НЕКОЛИКО пута се догодило да га у шетњи оџепаре. Дође исеченог сакоа или мантила, и с врата каже: "Милка, ја немам ништа". По правилу би лопови, када би видели кога су покрали, након неколико дана остављали новчаник с документима испред врата стана. А новац би задржали за себе.

АНДРИЋ је последње године живота често проводио у Босни. Често би га кола "Ослобођења" довозила из Београда у Сарајево, возала по Босни, и опет враћала у Београд. Здравко Ждрале је био возач из "Ослобођења", који је врло често возио Андрића на релацији Сарајево - Београд и обрнуто. Здравко је био из Калиновика, био је борац НОП-а, врло бистар и причљив човек. Па је, као такав, знао и ћутљивог Андрића, током вожње, увући у какав краћи разговор. О томе је радо и често причао нама новинарима.

- Андрић није волео брзу вожњу, највише до 70 километара на сат - говорио је Здравко.

- Често би ме опомињао да лакше возим, а возећи новинаре ја сам примораван и истрениран да возим што брже. Возимо се једном тако ка Београду, упаљен је радио у колима, иду неке вести, у једној се говори о саобраћајној несрећи у Словенији, у којој су погинули и возач и сапутник. Андрић се одједном узбуни, просто препаде, и повика:

"Здравко, тај мора да је возио 70 километара на сат"!

- ДРУГИ пут се враћамо у Сарајево, а мени не да ђаво мира, па га упитах: "Друже Андрићу, ви сте се сретали с Хитлером, какав је он био човјек"? Посматрам га крајем ока, нестрпљиво чекајући одговор. А он, пребледео, ћути, па окрену главу прозору. И настави да и даље ћути. Мени би страшно криво што га уопште упитах, не знам и не смем више ишта да кажем, кад домало он поче да виче: "Он је био луд човек, луд, луд Здравко, је ли ти јасно, луд..." Црвен у лицу, виче на мене као да сам ја нешто позитивно рекао о Хитлеру.

Једва се смирио, до Сарајева нисмо више речи проговорили.

- ЈЕДНОМ је тражио да из Београда за Сарајево идемо преко Вишеграда, иначе смо увек ишли краћим путем преко Шапца и Зворника. Мислио сам да ће тражити да станемо у Вишеграду, да попије кафу, одмори се. Када смо с Вардишта улазили у град, док сам размишљао да скренем десно на пут ка великом, новом мосту, низводно од ћуприје, он је тихо рекао: "Иди преко ћуприје". Тада саобраћај преко ње још није био забрањен. Када сам се возилом примакао ћуприји, он је опет тихо прозборио: "Полако овуда, Здравко!" Настојао сам да га превезем преко ње што је могуће спорије: возио сам првом брзином и кришом га посматрао. Био је блед, окретао је главу час улево (узводно) час удесно (низводно)... као да Дрину и свој мост на њој последњи пут гледа, као да се опрашта с њима. Не знам је ли му то било и последње виђење са "на Дрини ћупријом". Ништа није казао ни кад смо прешли на другу страну, ни осталим делом пута до Сарајева. А ја се нисам усуђивао да га ишта упитам, поучен искуством оног питања о Хитлеру.

ЗДРАВКО нам је још говорио да су га упозорили како је Андрић беспрекорно тачан и да се у минут мора бити тачан приликом састанка с њим.

- Када бих га сачекивао у Београду пред станом, претходно бих проверавао време и навијао сат, јер је он долазио безмало тачно у секунд на договорени полазак колима. Када бих га враћао у Београд, или возио у Сарајево, при уласку у град би почео да дуго претура по џеповима сакоа... да тражи новац да ми да бакшиш. Редовно би давао напојницу. Некада дадне суму у висини половице моје месечне плаће, а некада ситнину за коју нисам могао купити ни паклу цигарета. Стизале су га године, тада је већ био на прагу осамдесете и видно је губио осећај за реалност - говорио је Здравко.

СУТРА: Последње године и дани

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)