ФЕЉТОН - СПОРОВИ ОКО ДИСЕРТАЦИЈЕ: Иво је осветлео духовни простор Босне кроз векове

Мирослав Јанковић

27. 11. 2021. у 18:00

НИЈЕДНА песма, запис, белешка, прича или роман... или било шта друго што је изашло испод Андрићевог пера, није изазвало толико контроверзних тумачења и беса код босанских муслимана као његова докторска дисертација, под насловом: "Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине", написана 1924. године, у једној врсти изнудице и велике журбе.

ФЕЉТОН - СПОРОВИ ОКО ДИСЕРТАЦИЈЕ: Иво је осветлео духовни простор Босне  кроз векове

ДИЛЕМЕ Иво Андрић 1922. године, Фото Задужбина Иве Андрића

Из разних разлога Андрић није дозвољавао да се дисертација за његова живота штампа, односно са немачког преведе на српски језик (то је урадила Задужбина након Андрићеве смрти), нити се он икада о њој усмено или писмено изјашњавао, није дозвољавао да буде уврштена у његова сабрана дела: безмало, на неки начин није је ни сматрао својим делом, тј. огрнуо је дубоком ћутњом за свога живота.

Рекосмо, Андрић је дисертацију и написао и одбранио 1924. године, у великој временској стисци и "под морање"! Када се 1919. г. настанио у Београду, Андрић се запослио у тадашњем Министарству вера, али је убрзо прешао у Министарство иностраних дела. Након првих службовања у посланствима при Ватикану, Букурешту и у Трсту, у јануару 1923. бива постављен за вицеконзула у Грацу. Баш тада је донесен закон да државни чиновници морају поседовати диплому о завршеном факултету. Андрић је још пре рата започињао и прекидао студије на три факултета: у Загребу, Бечу и Кракову, јер је за време рата био хапшен и конфиниран. Поново се враћа студијама на загребачком Мудрословном (Филозофском) факултету 1917/1918. г., али опет их брзо прекида. Јер, рекосмо, 1919. сели се и запошљава у Београду. А када је именован за вицеконзула у Грацу 1923, он започиње, тј. наставља, студије на тамошњем Филозофском факултету. Међутим, стиже га поменути закон, који је "бржи" од могућности завршетка школовања и Иво Андрић, немајући диплому, 31. децембра 1923. године добива отказ из државне службе. Требало је дакле што пре завршити факултет, и то у Грацу, како би се могао вратити тј. остати у служби.

САДА се пред Андрића поставила нова дилема: да ли факултет завршити државним испитом и стећи диплому обичног средњошколског наставника, професора, или докторатом, за који је међутим требало написати па одбранити одговарајућу дисертацију. Андрић се одлучио за докторат из два разлога: захтевао је мање испитних рокова, цео поступак је био бржи од државног испита, а и у његовом и у туђем уху лепо звучи назив титуле: доктор филозофије.

То академско звање у Аустрији има дугу и посебно цењену традицију, тај докторат се стиче тако што кандидат у току осам семестара прикупи потребан број потврда да је успешно похађао семинаре за одређене предмете - дакле, да се истицао! Али, искључиво о томе одлучују професори. Кандидати који су, као Андрић, прекидали студије могли су рачунати на професорско разумевање свога случаја. Андрић је тада почео трку са временом. Предао је молбу за завршни испит, такозвани ригорозум, а за тај завршни испит је одабрао два предмета: словенску филологију и историју Аустрије. Уз ова два предмета, Андрић је, као и сваки други кандидат, био дужан да положи још и испит из филозофије, претходно и из латинског, јер се тако чува име и традиција факултета. Андрић је дакле докторирао и словенску филологију и аустријску историју и филозофију, али докторат из филозофије је, својим именом и сјајем, прекрио она два, претходна основна предмета.

БЕЗ ТИТУЛЕ ИСПРЕД ИМЕНА

АНДРИЋ, након положеног доктората, готово се нигде није потписивао са том титулом испред свога имена и презимена. Понекад и понегде би био од стране других, у некој преписци, углавном дипломатској, био и тако титулисан, али очито је да он због духа и одјека дисертације избегавао да јавно истиче своју докторску титулу и тиме скреће пажњу на дисертацију. У његовом маниру је било да оно чиме није задовољан некако сакрије и од себе, једноставно гурне под тепих. Тако исто није имао добро мишљење о првој својој збирци песама "Немири"... па је уз њу и другу, бољу "Екс понто" избегавао да уврштава у сабрана или изабрана дела, наново доштампава или о њима јавно говори.

ИВО је у Грацу предавања из словенске филологије похађао код професора Хајнриха Феликса Шмита, који му је био и ментор. Шмит је био четири године млађи од Андрића, био је тек постављен у Грацу за професора, у исто време кад се Андрић уписивао. Шмит је био из Лајпцига, где је докторирао 1922. године. Други професор на докторском испиту био му је Рајмунд Фридирих Кајндл, знатно старији од Шмита. Кајндл је идеолошки био великонемац, заступао је свенемачко уједињење под Бечом а не Берлином.

Испит из словенске филологије заказан је за 3. јун 1924, а испит из другог предмета, историја Аустрије, заједно са испитом из филозофије, код професора Хуге Шпицера, за 12. јун. Оба испита је Андрић положио са најбољом могућом оценом "изврсно". Сутрадан је одмах обављена свечана промоција. Тако је Иван - Иво Андрић, за кога је проф. Шмит у образложењу написао да "припада старој патрицијској породици из Сарајева", што није уопште тачно, постао доктор филозофије; а "докторат" из писања књижевних дела полагаће наредних двадесетак година, све до коначног, завршног испита: добијања Нобелове награде 1961. године.

КАДА се упореде ови датуми и узму у обзир околности у којима се нашао Андрић, јасно се види да је дисертација писана нешто мало више од пола године: у журби и под морањем стицања дипломе. И још нешто, у тадашњој литератури није било радова и књига о култури и духовном развоју Босне. Андрић је, дакле, први који је о томе написао рад. Зато је његова дисертација, односно тезе у њој, пуна личних доживљавања Босне, турске окупације, ислама и уопште друштвених прилика у том добу. Андрић др Иво је осећао да историја постоји, лежи или спава и ван докумената, да се историјски догађаји и процеси могу реконструисати и на основу детаља, предања, фрагмената... који својом снагом и ауторовим логицирањем над њима могу снажно осветлити духовни простор Босне кроз векове. Андрић је очито био принуђен на такав приступ и концепт дисертације: због недостатка литературе о тој теми и личног снажног убеђења да се четири и по века Босне под Турцима могу и на основу усменог памћења нараштаја и покојег шкртог поповског записа верно и истинито осликати.

НА ОВОМ месту је, међутим, и почео неспоразум босанских муслимана и Андрића, односно снажно се разбуктао због начина на који је Андрић формулисао своју тезу, на почетку другог поглавља. (Иначе, теза се мора одмах на самом почетку текста дисертације видно истакнути, да би се свим написаним после доказивала и доказала). Овако гласи та Андрићева теза:

"Од одлучујућег значаја је то да је Босну, у најкритичнијем тренутку њеног духовног развоја, у доба када је превирање духовних снага достигло врхунац, освојио један азијатски, ратнички народ, чије су друштвене институције и обичаји значили негацију сваке хришћанске културе и чија је вера - настала под другим климатским и друштвеним условима и неподесна за свако прилагођавање - прекинула духовни живот земље, изобличила га и од тог живота начинила нешто сасвим особено".

СУТРА: Дух Босне кроз векове

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)