ФЕЉТОН - СИСТЕМ ВЛАСТИ ЈЕДНОГ ЧОВЕКА: Из Словеније и Хрватске вршен је притисак да се одустане од великих пројеката

Мирко Стаменковић

28. 10. 2021. у 18:00

MИРОСЛАВ Печујлић, својевремено професор на Правном факултету, али и ректор Универзитета у Београду, био је најближи дефиницији "српског либерализма" и његовог краха. На седници ЦК СК Србије одржаној од 9. до 11. новембра 1972. године др Печујлић је рекао да је економски либерализам "стихија беспланског тржишта - од профита који је најснажнија покретачка снага, до привредног криминала - када је у интересу предузећа.

ФЕЉТОН - СИСТЕМ ВЛАСТИ ЈЕДНОГ ЧОВЕКА: Из Словеније и Хрватске вршен је притисак да се одустане од великих пројеката

Тито и Петар Стамболић / Фото архива "Новости" и "Борбе"

Разорна је међусобна конкуренција монопола, са ослонцем на републичке државе. И све то води до сукоба националних економија и излагања целокупне радне снаге чудима тржишта". Томе бих само додао да је уза све друго почео да буја и "партијски национализам" у републикама.

Као последицу свега тога Печујлић је тада назначио: "Такав економски однос је водио у преливање друштвене својине, хиљадама невидљивих начина, у приватне џепове." Професор доктор Печујлић, научник, дакле не и политичар Печујлић, изнео је на седници ЦК СК Србије податке који су многе збунили. Говорећи о томе у чијим се рукама налази својина тврдио је следеће: 45% је у рукама државе, 30% у рукама привреде, а 25% у приватним рукама.

МНОГЕ је изненадио управо податак да је четвртина својине већ тада била у рукама приватника, иако је важио закон да приватни занатлија не може да има више од пет запослених радника.

Ми смо разарали један стари поредак који је имао свој ред, норму: административно-централистичку. С разлогом смо извршили напад на њега. Али, нисмо створили други иоле јединственији, владајући, други, нормативни поредак... Из неуређеног економског живота, нестабилности, неизвесности, ситуације да се прво морају наћи плате или умрети, формирало се чудно понашање.

По Печујлићевим речима, изговореним на том историјском скупу, када је Србија још евентуално могла да бира пут даљег опстанка, излаз је био: "Самоуправљање мора изићи из оквира фабричких зидова и постати опште друштвена организација. И то као властита организација која полази од произвођача, не од државе, који се непосредно повезују и удружују."

У ТОМЕ је суштина: у законима економских кретања, који би ослонац тражили у сопственом раду, пружању према "губеру", а не у диригованој "социјалистичкој расподели"; но ти закони нити су били "сазрели" на овом тлу, нити их је друштво заиста прихватило. "Самоуправљање не може да изиђе из фабричких хала" ако таква филозофија уређења државе не овлада и самом државом.

Занимљиво: и Чомски је у самоуправљању у фабрикама видео излаз из "капиталистичких окова"!

Оцене професора Печујлића о "кризи самоуправљања" могу бити и полазиште у размишљањима о томе да је заустављање промене у самоуправљању заправо удар против самог себе! Није ли Броз схватио да је то атак на њега, а не подршка управо њему? И оном што је дотле нудио не само Југославији, већ и свету?

Неки су склони да то припишу - биологији. Неки - окружењу. Много је оних који су прихватали законитости и изазове тржишта и искрено веровали да ће се утемељити социјализам који неће личити на социјализам под плаштом Совјетског Савеза и његових интереса. Аанализирајући кризу насталу седамдесетих година прошлог века др Печујлић је указао да је проблем био у томе што "самоуправљање није успело да изиђе из фабричких хала и постане начин управљања државом".

ГЛЕДАНО из угла "Новости" и онога што смо онда писали, штета је што нисмо знали детаље које је доцније у мемоарима оставио Драги Стаменковић. Он сведочи: "У Словенији су биле завршене све хидроелектране на Драви и цена енергије била је врло профитабилна. У Хрватској је била слична ситуација. То је био прави разлог што је дошло до жестоког сукоба између Србије и Федерације, јер смо солидарно учествовали у изградњи енергетских објеката у Словенији, Хрватској и БиХ и то са 40 одсто."

Даље, Драги Стаменковић бележи: "Борис Крајгер ме је убеђивао како је на таквом терену (мисли се на пругу Београд - Бар - прим. аут.) погрешно градити пругу и да би било боље да Федерација направи аутопут од Београда до Црне Горе, јер би било и савременије. Пребацивао нам је да од те пруге правимо политички проблем. Хрватска се плашила да ће њена лука у Ријеци остати без робе. Вршен је снажан притисак на наше истакнуте политичаре да не подрже изградњу пруге. Многи су од њих били спремни да се, у интересу бољих односа у Југославији, одрекну пруге."

УМЕШАО се и Едвард Кардељ. "Кардељ ме је лично окривио у том правцу, али је то прошло, јер је одлука била референдумска, значи најдемократскија, јер су се радници плебисцитарно за њу изјаснили", каже Стаменковић.

"И поред великог притиска да се обуставе све започете инвестиције и Титове подршке тој линији. Извршно веће Србије, и ја лично, упорно смо бранили да се инвестиције за изградњу Ђердапа, пруге Београд - Бар, железаре у Смедереву, канала Дунав-Тиса-Дунав и аутопута кроз Србију и Београд морају завршити. Јер, то је практично значило да Федерација враћа дуг Србији, која је знатно и активно партиципирала у обезбеђивању средстава којима је Федерација финансирала изградњу у другим републикама", бележио је Драги Стаменковић.

Можда ће неко поставити питање - а какве то везе има са "Вечерњим новостима"? Одиста, има ли? Има, јер Драги Стаменковић је био члан Савета "Новости", па је логично што је оваквим размишљањем, али и чињеницама утицао да храбрије улазимо у поједине изазове и сукобе унутар Федерације.

У СВАКОМ случају, реч је о рушењу система власти једног човека. О томе је јавно говорио и Марко Никезић, председник ЦК СК Србије. Врх државе више не би у својим рукама држао све - од политике, економије, културе, образовања до спорта.

Брозова величина је била у томе што је умео да у свему нађе "свог" човека. Па ипак - може ли се све приписати само Брозу? Он је постао свестан да му и оно мало самоуправљања ван фабричких хала узима много и да би ширењем имао ослонац само у војсци. Његов ауторитет крунио се сваким сукобом са републичким функционерима.

Била је то битка да дух и принцип самоуправљања и у друштву буду прилагођени управљању државом и добију право грађанства. Медији у том периоду још нису били свесни, како народ каже, шта се иза брда ваља. Режим је имао прејак утицај, а и могућност обрачуна са медијима. А људи у медијима више су се бавили "интригама", јер то је "читано", наседали су на подметања оних који су знали да у прави час "ископају" какву сплетку. Довољно је било само протурити сумњу да је то усмерено ка "Великом вођи" па да се пресуђује без икаквих испитивања и провере.

УДВОРИШТВО СРПСКИХ КАДРОВА

ЗAНИМЉИВО је понашање српских кадрова у Федерацији у тим ситуацијама. О томе је Драги Стаменковић записао: "Председник СИВ-а, у то време, био је Петар Стамболић, а потпредседник СИВ-а Милош Минић. Од њих нисам имао никакву подршку, јер су се бојали да их у Савезној влади не оптуже да бране српске интересе, чак и када су мислили да смо у праву. Међутим, тако се нису понашали чланови СИВ-а из других република." Реч је о подбуњивању народа да ће то превише коштати. Остаје чињеница да се људи из Извршног већа Србије нису истрајно борили.

СУТРА: ВЕЗИВАЊЕ ОМЧЕ ОКО ВРАТА

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)