ФЕЉТОН - НЕПРЕДВИДЉИВА ВОЉА ГОСПОДАРА: Новине су временом "крале своју слободу и демократију"

Мирко Стаменковић

21. 10. 2021. у 18:00

ОТВАРАЈУЋИ се према свету и мењајући унутрашње друштвене односе југословенски социјализам није био налик ономе што је тада постојало у другим земљама са сличним идејним поретком.

ФЕЉТОН - НЕПРЕДВИДЉИВА ВОЉА ГОСПОДАРА: Новине су временом крале своју слободу и демократију

Насловна страна "Новости", Фото архива "Новости"

То је ван сваке сумње омогућило да се мења положај медија у Југославији, а то значи и да "Новости" имају простор да буду и другачије од осталих.

Ваљало га је искористити, јер сама битка за "слободу изражавања" била је омеђена и жељом да свака репу- блика, заправо водећи људи у њима, буду своји на своме.

До одређеног тренутка.

Између студентског бунта, првог правог професионалног испита у политичком новинарству, преко Маспока у Хрватској, када смо већ осећали да имамо "чврсте адуте" у рукама, до "краћења Броза", као краја времена у коме сам био непосредни учесник, прошли смо кроз период сплетки и покушаја да нас руше због нечега што је изгледало смешно и бесмислено.

Невероватно је што је највиши оперативни политички форум у земљи - Извршни биро Председништва ЦК СК Југославије - уопште имао времена да се бави таквим радњама. А заправо, са ове временске дистанце, све се своди на два разлога.

ПРВИ разлог био је да се смањи даљи продор листа на тржишта других република. Никоме од њих није ишло у корист да се објављује и оно што би они да прикрију. Републички листови то нису могли - били су под контролом. Али, демократија и слобода медија "крала је своју слободу". Рецимо, ако "Новости" објаве вест коју би неки хтели да прикрију, јасно је да је само питање тренутка када ће се "слобода проширити" и на локалне медије.

Ни српско државно руководство није било имуно на "лагодно понашање мимо јавности". У Никезићево време Партија се углавном мешала и отворено нам стављала до знања када прелазимо границу, поготову када се писало о државном и партијском врху у другим републикама.

Други разлог: нама као да је било суђено да нас стално прате неке недоумице везане за Брозово име. Јер они који су се обрушавали на нас чинили су то позивајући се на Броза, а чврсто сам уверен да он није ни знао да они то чине, а поготово како то чине.

РЕЦИМО, у броју за 25. мај 1968. године, свечаном рођенданском, хтели смо да испробамо тек купљену четворобојну офсет ротацију. Спремили смо фотографију у боји за прву страну на којој Јованка и Јосип Броз у башти пију кафу. Знао сам да фотографија није ауторизована, али је била сасвим безазлена.

Када је ротација кренула и када смо са великим поносом гледали прве бројеве у боји, одједном - уместо хука машине - тишина. "Пукао" је папир. И тако све до пред поноћ.

И само што сам најзад стигао кући на Баново брдо, дошао је курир: ротација је опет стала. Вратио сам се. Било је одштампано једва десет одсто тиража. Дакле, "дебело"каснимо.

Грозничаво смо трагали за начином да тога дана стигнемо у сваки кутак Југославије. Тада, наиме, нисмо имали свој возни парк, а редовна средства доставе, возови и аутобуси, већ одавно су отишли. Дигли смо редакцију на ноге. Свако је позвао "своје" директоре фирми које имају камионе. Једина шанса је била да тим камионима доставимо новине, па макар и у подне.

УПРАВО у том броју, када су се "Новости" први пут појавиле у боји, и коначно се нашле на тржишту, макар и са великим закашњењем, појавио се проблем са једним уоквиреним цитатом на првој страни где Броз објашњава да он јесте по рођењу Хрват, али и да припада свим Југословенима.

Преузели смо то из омладинског листа "Младост", који се штампао у нашој штампарији. Броз им је дао интервју. Видели смо то док смо се мучили са ротацијом, па смо пренели тај део о "југословенству".

Када ме је сутрадан телефоном позвао Мико Трипало и питао где сам "ископао" такву Брозову тврдњу, а немамо интервју с њим, схватио сам да смо те ноћи, у хитњи и бризи хоће ли уопште нова ротација најзад да крене, заборавили да наведемо извор. Трипало још није видео интервју у омладинском листу.

УПРКОС свој нашој опрезности, догодило се да је и Броз, ваљда први и једини пут и лично затражио писмено објашњење од неких новина. Тражио је, наиме, изјаву главног уредника зашто није објављен интервју са маршалом Жуковом.

Свако ко је радио у медијима, нарочито онај ко је ту провео животни век, суочи се бар једном са самим собом, у ситуацији када инстинкт, а не разум, покреће све одбрамбене механизме. Не знам како се осећа човек у рату када се одједном нађе пред упереним цевима. Знам како је када из телефонске слушалице чујеш од свог заменика реченицу која "убија":

"Јавио је Јоже Смоле (тада генерални секретар Маршалата) да председник тражи изјашњење главног уредника "Новости" зашто није објављен интервју совјетског маршала Жукова, и то до 13 часова."

НЕ ЗНАМ за случај да је Броз икада од новинара затражио да баш њему лично напише изјашњење. Чак ни од директора "Борбе", који су увек били из самог врха Комунистичке партије Југославије, а касније из Савеза комуниста Југославије. Истина, са њима се сусретао на форумима, са некима је био и веома близак. Дакле, од њих је оправдање могао увек непосредно да чује.

Први пут сам осетио шта значи бити у положају оног који нема шансе да равноправно изнесе своје аргументе оном ко пресуђује.

Није ми пало на памет да то није ништа ново за Србију - од Карађорђа, преко Милоша и Карађорђевића до Броза. Оно што сам знао јесте да је воља господара непредвидљива.

У ТРЕНУТКУ када сам примио поруку да треба да пишем изјашњење налазио сам се у згради ЦК СК Југославије, на брифингу главних уредника београдских медија са председником ЦК СК Србије Марком Никезићем.

Када је Никезићева секретарица ушла током састанка и рекла да ме хитно траже из редакције, а затим када сам чуо да би требало да лично напишем изјашњење баш Брозу зашто није објављен интервју са Жуковом, прва мисао је била: откуд Броз уопште зна да смо имали интервју са Жуковом?! И то је оно што чини разумљивим моју спонтану реакцију.

Заменику сам рекао: "Поручи Смолеу да одмах у ЦК пошаље војника са ћебетом и да ме води у апсу, за тридесет минута не могу да стигнем ни до редакције, а камоли и да напишем." Ни дрскост, ни храброст. Очај. Ништа друго.

СУТРА: ЈОЖЕ СМОЛЕ РЕШАВА ЕНИГМУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)