ФЕЉТОН - ПУЦАЊЕ ШАВОВА ПОКОРНОСТИ ВОЂИ: О грешкама не суди историја, већ локални моћници!

Мирко Стаменковић

16. 10. 2021. у 18:00

НEMA ту велике мудрости: кад навикнеш читаоца да му све понудиш у „краткој форми“, огроман је ризик да било шта заузме неколико страна.

ФЕЉТОН - ПУЦАЊЕ ШАВОВА ПОКОРНОСТИ ВОЂИ: О грешкама не суди историја, већ локални моћници!

СВЕДОЧАНСТВО Групни портерет с Титом и Кардељем : Мирко Стаменковић стоји изнад Кардеља, Фото архива "Новости"

А правило је било - Броза објавити у целини, Кардеља нешто мање, а остале већ можеш да кратиш и тако да некад остане тек пасус-два.

Ретко када сам страховао од реакције оних које смо кратили баш много. Највише смо са стрепњом очекивали дан када ће се лично јавити Едвард Кардељ и питати нас шта ми то радимо јер његових 20 страна сведемо на једну или две куцане странице!

И управо се то догодило, у Дому омладине у Београду, уочи Дана младости 1966. године.

Организатор нам је тада дао шансу да учинимо нешто необично. Договорили смо се да штампамо "Новости" на само четири стране са фотографијама Јосипа Броза снимљеним управо приликом његовог доласка у Дом омладине.

ЗАИГРАЛИ смо на карту - фотографија. За нешто више од пола сата од доласка у здање у Улици Моше Пијаде, како се тада звала, курир је донео гомилу новина. Било је договорено да 20 примерака, који ће бити подељени за столом где је седео Броз, предамо служби безбедности. Ушли смо у једну собу, а безбедњак је стетоскопом прошао по свим листовима тих 20 примерака, и касније нас је пратио са једним из обезбеђења до стола где је седео Броз. Изненађење је успело. Био је то пун погодак - тек што су сели, а листају новине и на фотографијама виде себе како улазе и смештају се.

Ни сами нисмо веровали да ће нам то поћи за руком. Задовољни што је све прошло по плану, и што смо урадили нешто чега се други листови нису сетили, Душан Ђурић и ја смо опуштено седели за својим столом.

УЗМИЦАЊЕ ПРЕД ОПАСНОСТИМА

 ГОВОРЕЋИ  једном приликом уредницима омладинских часописа Иво Андрић је рекао: „Читалац је оштроуман, проницљив човек, искуснији можда од писца и богатији знањем, са бољим укусом, строжом мером. То је строг судија, али и драгоцен сарадник.“ Трудили смо се да се тога придржавамо. И то је дало резултате, и поред повремених криза, које су увек морале да се превазиђу нечим новим у уређивачком концепту. Део проблема „политичке критике на грешке или недораслости друштва времену и степену развоја, у економском и демократском развоју друштва“ “Новости“ су решавале на разне начине. И логично - неретко узмицале пред „силом“ и опасностима.

У ЈЕДНОМ тренутку некако смо осетили да су се Кардељ и Стеван Дороњски упутили баш према нама. Само нам је то требало! У глави ми је била једна једина мисао - Кардељ нам неће ништа лепо рећи, без сумње ће да нас укори, ако не буде и строжи, мора да је више него љут што његове реферате просто „касапимо“!

Догодило се сасвим супротно. Дороњски је рекао: „Хоће Бевц да упозна оне који његових 20 страна реферата сведу на 60 редова.“

Тајац!

Кардељ није био познат само по дугим рефератима већ и као човек који, када је већ прочитао реферат, поново седне за сто и уноси исправке. А сада је пришао да би нам рекао нешто што трајно доказује да смо са „другом страном“ имали пун погодак. Казао је:

„Откад ме ви објављујете малтене у назнакама, прилазе ми и колеге из највиших форума и стављају ми примедбе. Значи, читају.“

У ТОМ  тренутку ја сам просто занемео, али не због Кардељевих речи, већ што ми је синуло да сам заборавио да председника Броза замолим да нам се потпише на једном примерку „ванредног издања“, ради наше архиве. Мора бити да сам гласно рекао какву сам грешку направио, јер Кардељ је казао: „Хај’те са мном, даћу му мој примерак“, и одвео нас до Броза.

Председник се, сећам се, само насмејао и рекао: „Дајте ми друге новине, своје сам спаковао.“ Кардељ му је пружио свој примерак. Машио сам се за џеп да Брозу дам оловку.

Нисам ни приметио да је ико стајао иза нас, но нисам руком ни стигао до унутрашњег џепа, а „безбедњак“ ме је тако стегао за лакат да сам вероватно тихо јаукнуо. Броз је, не дижући главу, само промрмљао:

„Не брини, неко увек има оловку за мене.“

И гле чуда: поводом 65 година изласка „Новости“  данима су излазиле странице сећања на многе пријатне  и непријатне ствари које су нам се догађале за толике године борбе да се одржимо на тржишту. Наравно, у једном од тих „слављеничких бројева“ појавила се и прича о подвигу да смо Брозу уручили штампане новине које су у трен ока овековечиле његов долазак у Дом омладине. Уз једну капиталну грешку: неко се дрзнуо да заслуге припише себи и да исприча не само како је он све то смислио већ и да је лично уручио тек одштампане новине.

ШЕЗДЕСЕТИХ  и седамдесетих година прошлог века „Новости“  су имале срећу што је Србија управо у том раздобљу имала Марка Никезића на челу Савеза комуниста. И зато, у овом делу „Записа о Вечерњим новостима“  сведочим пре свега о људима и догађајима који су утицали да лист стекне позицију на тржишту.

Управо тако: премда смо каткад заборављали на њих, дописници су одиста за нас били благо непроцењиве вредности.

У „златно доба“ „Новости“  мрежу дописника чинило је њих пет стотина! Они су извор информација, на удару критике, али и оног што је добро у листу.

Али, у сваком, баш сваком режиму, они су и најбољи индикатор с које стране и зашто дува ветар „слободе“ или „олуја“ која руши све! Јер, принуђени су да сваког дана имају „блиски сусрет“ са локалним људима у чијим рукама је она непосредна власт. Њихов пут није посут цвећем. Још мање су сами безгрешни. Нажалост, о грешкама не суди историја, већ локални моћници!

ИМАО сам прилику да дописнике добро упознам, да стекнем уверење да је њихов допринос угледу и тиражу незаменљив.

Уз то, један од првих задатака који сам добио од главног уредника Слободана Глумца када сам прешао из "Борбе" у "Новости" био је да код Цвијетина Мијатовића, који је заменио ратну легенду Ђуру Пуцара на челу ЦК СК Босне и Херцеговине, по сваку цену спасем дописника из Тузле Николу Смиљића, којег је прогањао „локални паша“ - Пашага Манџић.

Објављен је један текст, који је имао добар наслов - „Паша и аги соли памет“. А зашто? Каква луда времена! Никола Смиљић је објавио да Пашага Манџић у државном стану о државном трошку реновира не једно, већ два купатила!

СА ЦВИЈЕТИНОМ Мијатовићем сам се састао у његовом кабинету, а био је ту и један члан Извршног ко- митета ЦК БиХ. Мијатовић нам је без икакавог објашњења наложио да решимо „тај проблем“ и - отишао. Толико је имао времена. Остали смо нас двојица. Онда сам члану Извршног бироа ЦК СК БиХ изнео аргументе зашто је лоше да се дописник протера, али он је само понављао оно што му је шеф оставио у аманет: „Када ћемо Смиљића да преселимо из Тузле?“ Нисам одустајао од своје тврдње: „А зар можемо да сакријемо од јавности да је човек протеран у социјалистичкој Југославији због купатила функционера? Па цела Тузла ће то знати и ширити причу од уста до уста!“

Али што би се власт због тога узрујавала... Нисам спасао Смиљића.

Када сам Слободану Глумцу пренео како сам дочекан, проценио је да је паметније да Смиљића преселимо у Бањалуку, и он је тамо остао три месеца.

И погрешили смо. Као и увек - где год смо попустили, касније смо се кајали. Тузла је, рецимо, протеривање дописника схватила као нашу слабост и никад Смиљићу није опростила.

Када се Смиљић после три месеца вратио, судија за прекршаје га је три пута између 1971. и 1975. године осуђивао због саобраћајних прекршаја. Два пута је ослобођен, а трећи пут, када уопште није ни возио кола, одлежао је 10 дана у затвору. Слично се догађало и са другима.

СУТРА: ДОПИСНИК ИЗ МИТРОВИЦЕ БРЖИ ОД УДБЕ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)