ФЕЉТОН - ВЛАСТ ПРЕЧА ОД УСТАВА СРБИЈЕ: Изборни закони прављени да се не изабере председник

Др Небојша Владисављевић

05. 10. 2021. у 18:00

ЗЛОУПОТРЕБЕ наслеђених ауторитарних изборних установа битно је пореметио однос извршне и законодавне власти.

ФЕЉТОН - ВЛАСТ ПРЕЧА ОД УСТАВА СРБИЈЕ: Изборни закони прављени  да се не изабере председник

НЕРЕГУЛАРНОСТ Наташа Мићић, муњевита каријера, Фото "Википедија"

Пошто се мандат Милана Милутиновића приближио крају, председнички избори су заказани за крај септембра 2002. Према тадашњем изборном закону, победник је био кандидат који је добио подршку више од половине оних који су гласали, ако је гласало више од половине уписаних у бирачке спискове. У супротном, два кандидата са највише гласова ишли су у други круг, уз исти праг излазности. Имајући у виду несређене бирачке спискове, реални праг регуларности избора био је битно виши од законског прага. Милошевић је обезбедио подршку свом наследнику 1997. ауторитарном манипулацијом. У другом кругу председничких избора почетком октобра, Војислав Шешељ (СРС) тесно је победио Зорана Лилића (СПС), али избори нису "успели" јер је на биралишта изашло тек 48,9% бирача. У другом кругу поновљених избора у децембру, Милан Милутиновић (СПС) убедљиво је победио Шешеља са излазношћу од 50,9%. Реч је о великој изборној крађи - бар око 300.000 гласова - јер је број гласача у односу на други изборни круг у октобру порастао драстично само на Косову, укључујући изборна места на којима је било мало гласача српске националности.

У ДЕМОКРАТИЈАМА рестриктивна решења као што је праг излазности доводе у питање њихова демократска обележја. Ако устав не прецизира ко ће обављати председничку функцију услед недовољне излазности бирача на изборе, онда ће се политичка моћ концентрисати на неком другом месту и тако подривати уставни поредак у једној од најосетљивијих тачака. Према Уставу Србије из 1990, председник републике је играо битну улогу у избору владе и законодавном процесу и, ојачан ауторитетом који извире из непосредног избора, представљао битан део хоризонталне организације власти. У првом кругу председничких избора крајем септембра 2002, Коштуница (ДСС и мањи део крњег ДОС-а) добио је 30,9% гласова, Мирољуб Лабус (ДС и већи део ДОС-а) 27,3%, а Шешељ (СРС) 23,2%. Гласало је нешто испод 60% бирача па су прва два кандидата отишли у други круг. У ситуацији у којој су сви очекивали победу Коштунице, далеко најпопуларнијег кандидата, део крњег ДОС-а је тихим бојкотом другог круга избора оборио излазност. Када су премијера Ђинђића питали да ли ће пратити телевизијско сучељавање два првопласирана кандидата, рекао је да ће наизменично гледати два спортска преноса и ТВ дуел, драматично релативизујући значај избора који су одлучивали ко ће бити први демократски председник Србије. Коштуница је убедљиво победио Лабуса у другом кругу - 66,8% према 30,9% - али избори нису "успели" јер је гласало свега 44,6% бирача.

ПОД ПРИТСКОМ јавности, делимично је измењен изборни закон пре поновљених председничких избора у децембру, али тако да се поново онемогући избор председника: укинут је праг излазности у другом, али не и у првом изборном кругу. Крњи ДОС, у складу с тим, сада није имао свог кандидата како би утицао на део грађана да не изађу на биралишта. У децембру, Коштуница је поново победио на изборима у првом кругу, са 57,7% гласова, испред Шешеља који је освојио 36,0%, али је на биралишта изашло само 45,1% бирача. Коштуница је затим рекао да неће учествовати на наредним изборима услед очигледне опструкције ДОС-а и инсистирао да се распишу ванредни избори за Народну скупштину. Два месеца касније, нова председница Народне скупштине "одложила" је нове председничке изборе за шест месеци, до наводног усвајања новог републичког устава, кршећи тако устав. Манипулацијом наслеђених ауторитарних установа и онемогућавањем избора председника републике, као и концентрацијом политичке моћи на местима и на начин супротним уставу, непосредно су угрожене основе демократије и отежано је функционисање хоризонталне организације власти. Очигледно је крњем ДОС-у било важније да спречи Коштуницу да преузме положај председника републике, чак и по цену раста изборне подршке СРС-а.

Уместо полупредседничког или премијерско-председничког система успостављена је нека врста квази парламентарног система. И пре "неуспеха" председничких избора, председник Милутиновић није могао да ефективно обавља свој посао.

ПАДОМ старог режима изгубио је и оно мало кредибилитета преосталог после велике изборне крађе 1997; остао је на положају само зато што је ДОС после пада Милошевића имао друге приоритете. Оптужница Хашког суда је такође представљала оптерећење тако да се чекао крај мандата да би Милутиновић отишао на суђење у Хаг. Те околности не треба мешати са "кохабитацијом" председника и владе из супротстављених политичких блокова у демократским државама. Најавом да ће Наташа Мићић, председница Народне скупштине, замењивати председника републике до усвајања новог устава, прекршен је устав, али је однос снага остао исти. Мићићева није имала политички ауторитет који се стиче непосредним избором, нити је била утицајна личност владајуће коалиције: изабрана је у Народну скупштину као 161. на изборној листи ДОС-а, а затим и за председницу законодавног тела, вероватно као привремено решење после смене Маршићанина. Коначно, високи изборни праг од 5% је практично онемогућио странкама националних мањина самостални улазак у Народну скупштину, имајући у виду чињеницу да у Србији живи велики број малих националних заједница.

ОДСУСТВО контроле цивилних власти над снагама безбедности током демократизације у академској литератури се обично тумачи из угла старатељских режима (tutelary regimes) и резервисаних домена. Упоредно искуство говори да опстанак старатељских власти које ограничавају моћ изабраних јавних функционера оставља те државе испод прага демократије, упркос потенцијалном напретку када је реч о демократским изборима и заштити основних слобода. Старатељска моћ обично се јавља у облику војних власти, као у Турској и Чилеу деведесетих и Пакистану, Гватемали и Тајланду у наредној деценији; верских власти, као у Ирану после револуције; или моћних монарха, као у Непалу деведесетих. Старатељске власти обично врше широки надзор над изабраним функционерима, понекад путем формалних установа створеним посебно за ту сврху или неформално у другим случајевима. Такви режими обично подразумевају "резервисане домене", који склањају одређене области у надлежности извршне власти изван контроле изабраних функционера. Примери "резервисаних домена" су војска и политика војске, као у више латиноамеричких држава после војних диктатура; кључна улога религије у друштвеном и политичком животу, као у Ирану; и стриктни секуларизам, као у Турској пре успона Ердоганове Странке правде и развоја. "Резервисане домене" не треба мешати са ограничењима које демократске власти могу поставити саме себи у виду консоцијализма, корпоратизма и разних органа хоризонталне одговорности.

СУТРА: Убиство премијера Зорана Ђинђића

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)