ФЕЉТОН - СУКОБ У ВЛАДАЈУЋОЈ КОАЛИЦИЈИ: Спор око изручења Милошевића гурнуо на споредни колосек друге ствари

Др Небојша Владисављевић

01. 10. 2021. у 18:00

ПОД великим међународним, пре свега америчким притиском, цела владајућа коалиција је прихватила да је изручење бившег председника Хашком суду неизбежно; разлике су се испољиле у томе како спровести изручење и остварити дугорочну сарадњу са тим судом.

ФЕЉТОН - СУКОБ У ВЛАДАЈУЋОЈ КОАЛИЦИЈИ: Спор око изручења Милошевића гурнуо на споредни колосек друге ствари

Зоран Ђинђић / Фото Архива "Новости"

Мада се дуго супротстављао изручењима и имао озбиљне начелне примедбе на рад Хашког суда, председник Коштуница је у јуну изјавио да је сарадња неминовност и захтевао да се регулише посебним законом. Иако је прихватао да је могуће непосредно применити статут Трибунала, сматрао је да би "дивља" сарадња довела у питање правну сигурност грађана и достојанство државе у тренутку када је повратак у међународну заједницу обавезивао државу да одбаци безакоње старог режима и створи услове за владавину права. Кључна препрека доношењу закона био је СНП, који је одбијао изручења Хашком суду. Премијер Ђинђић и већи део ДОС-а видели су изручење Милошевића и као начин да се обезбеди прилив међународне економске помоћи.

Републичка влада се није противила посебном закону али, пошто је изгледало да ће рок бити пробијен, непосредно је применила статут Хашког суда и одмах изручила Милошевића, на Видовдан 2001, изазивајући тако дубоки сукоб унутар нове владајуће коалиције. Жарко Кораћ је рекао нашим истраживачима да је "изручење Милошевића" нама створило огромне проблеме, али Ђинђић је сматрао да је то цена коју Србија мора да плати да би могла да иде даље. Коначно, савезни закон о сарадњи са Хагом је донет у априлу 2002. Неколико сати после усвајања закона, Влајко Стојиљковић, посланик СПС-а и бивши министар унутрашњих послова оптужен за ратне злочине, пуцао је себи у главу испред Савезне скупштине.

РЕВОЛУЦИОНАРНЕ промене су отвориле простор за суочавање с прошлошћу који вероватно не би постојао у случају "транзиционог пакта" између старе власти и демократске опозиције. Транзициона правда се тицала одговорности за злочине у ратовима деведесетих, али и за убиства противника власти и друге злоупотребе у земљи, а сећања на те догађаје била су још увек свежа. Поред јасног опредељења владајуће коалиције, активност дела цивилног сектора који се током деведесетих бавио одговорношћу за ратне злочине и помирење у региону, као и међународни притисак, допринели су званичном преиспитивању прошлости.

Посредно, покретање процеса кажњавања носилаца старог режима и домаћи и међународни притисак на оне који су их подржавали ослабили су потенцијалну претњу новој демократској власти. Један од разлога за изручење Милошевића Хашком суду, о којем се није много говорило у јавности, био је у непосредној вези са покушајима отпора преосталих снага старог режима преиспитивању прошлости и демократизацији земље.

ПРЕМА образложењу Драгана Веселинова, министра у тадашњој републичкој влади, формираног у разговорима вођа ДОС-а у затвореном кругу, које је изнео у разговору са нашим истраживачима, "Милошевић је морао бити испоручен зато што се његовим одласком рашчистила политичка ситуација у земљи и смирио степен очекивања изгубљених снага, да док год је он у земљи могу да се окупљају око свог бившег шефа и да покушају са неком верзијом контрареволуције. Његовим одласком из земље престао је сваки отпор ДОС-у са те стране" покушај да се у земљи њему суди, верујем да не би успео него би само заоштрио конфликте "Амерички притисак је техничке природе, али нам је добро дошао". Мада је тешко утврдити у којој мери је изручење Милошевића додатно ослабило снаге старог режима, чињеница је да нису имали значајнију политичку улогу у наредних годину-две.

Када је реч о међународном виду транзиционе правде, сукоб око хапшења и изручења Милошевића и око суђења у земљи или ван ње, као и само изручење бившег председника Хагу, гурнули су на споредни колосек друге облике суочавања са прошлошћу, као што су расправа о узроцима сукоба, сведочења жртава злочина и истраживање ванправних облика одговорности.

КОМИСИЈА за истину и помирење, основана крајем марта 2001, за коју су се нарочито заложили председник Коштуница и министар Свилановић, није остварила постављене циљеве. Већи део ДОС-а није се непосредно укључио у ту расправу вероватно сматрајући да би промовисање комисије затегло односе са западним владама које су захтевале изручења оптужених функционера Хашком суду. Два члана комисије убрзо су се повукли из комисије чије је чланове именовао председник Коштуница, незадовољни прешироким подручјем рада и уским овлашћењима. Неке НВО су од почетка биле против оснивања такве комисије. По њима "цела идеја је у ствари била... да су ти ратови деведесетих били намиривање рачуна за четрдесет прву, први балкански рат. То је чак у једном моменту међународној заједници изгледало прихватљиво".

Истовремено је "извоз" бившег председника у Хаг усредсредио пажњу већег дела домаће јавности на неприпремљене и пристрасне покушаје осветљавања ширег историјског и политичког контекста рата у бившој Југославији од стране тужилаштва Хашког трибунала и тако отежао суочавање с прошлошћу у домаћој јавности. У неку руку, значајни део преиспитивања прошлости, пре свега, у вези са ратним злочинима, са Милошевићем је такође "извезен" из земље. Међународно условљавање европских интеграција изручењем других бивших високих државних функционера и војних и полицијских генерала Хашком суду наредних година, додатно је инструментализовало то питање и појачало отпор шире јавности преиспитивању прошлости.

ИЗРУЧЕЊЕМ бившег председника Хашком суду, међународни угао транзиционе правде не само да је однео превагу, већ и готово потпуно скрајнуо домаћи. Одсуство кључне личности старог режима неизбежно је умањило интересовање јавности за суђења за убиства, покушаје убиства и прогоне опозиционих политичара, новинара и других противника власти, као и за друге злоупотребе. Изузетак је брзо разматрање екстремне корупције током деведесетих. Власти су се суочиле са избором између истрага појединачних случајева и опорезивања богатства стеченог корупцијом и одлучиле се за друго решење. Наиме, значајни део добити био је стечен легално, привилегијама које је одобрила држава, а поставило се и питање способности полиције и правосуђа да спроведу појединачне истраге. Ипак, опорезивањем "екстрапрофита" корупцијом стечена богатства су практично легализована.

ПОСЛЕ млаке почетне расправе, отварање досијеа и неутралисање бивших функционера који су кршили људска права путем лустрације одложени су за касније. Закон о лустрацији, донет крајем маја 2003, није примењен.

Више пута су поновљена суђења за покушаје убиства Вука Драшковића на Ибарској магистрали и у Будви. Коначно је више функционера државне безбедности, укључујући начелника Радомира Марковића, и више припадника службе правноснажно осуђено на дуге казне затвора... Суђења нису добила пажњу јавности какву су заслуживала и нису имала готово никакав утицај на демократизацију. Противници тог облика преиспитивања прошлости су искористили урушене правосудне установе и утицај на неке медије да воде кампању против "освете" нове власти.

СУТРА: КОШТУНИЦА ИЗЛАЗИ ИЗ ДОСА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)