ФЕЉТОН - ДВОСТРУКА МРЖЊА ПРЕМА СРБИМА: ИЗ Беча, после Аншлуса, креће нова офанзива ревизиониста

Др Миле Бјелајац

03. 09. 2021. у 18:00

У ЈУНУ 1926, на иницијативу директора аустријског Државног архива, др Лудвига Битнера, и одлуком Владе, започео је рад на прикупљању и одабиру дипломатских докумената за период 1908-1914. године.

ФЕЉТОН - ДВОСТРУКА МРЖЊА ПРЕМА СРБИМА: ИЗ Беча, после Аншлуса, креће нова офанзива ревизиониста

МАНИПУЛАТОР Генерал Глеза Хорстенау, Фото Архива

Од 1929. до 1930. издато је осам томова грађе (11.200 докумената). Финансијски и идеолошки, рад је био подржан из Немачке. Битнер је у Берлину разговарао са уредником немачког издања, Тимеом (Friedric Thimme). Цео рад одвијао се у пуној дискрецији. Чак су и типографи, када је у априлу почело штампање, били обавезани на дискрецију. Своју журбу и "часни дуг" аустријски професори и државници објашњавали су трендом у свету (припреме грађе у Британији, Француској, Италији) и могућношћу да земље наследнице после истека ембарга почну са објављивањем бечке грађе већ 1930. (1940) године. Још пре него што је постао директор, Битнер је известио канцелара да су, према регистру, покрадена документа Босанског одељења бившег Министарства финансија, "која су могла показати да је српски посланик у Бечу Јовановић упозорио двор пре пута у Сарајево". Историјат ове тајновитости и наводне или стварне бојазни да би савезници могли да објаве забрану публиковања докумената описао је тадашњи директор војног архива, генерал Глез фон Хорстенау у часопису "Берлинер Монатсхефте", у јануару 1930. године.

У стварности, Аустрија је објављивањем ових докумената без сагласности заинтересованих земаља прекршила потписане споразуме. Тако је повређен Споразум од 26. јуна 1923, потписан са Краљевином СХС, да без њене изричите сагласности "у року од двадесет година неће давати на употребу незваничним лицима архивалије које почињу од 1900. године а односе се на Краљевину Србију у њеном обиму пре 1914. године". Но, после њиховог објављивања, 1930, Краљевина није уложила протест.

ТАДАШЊИ канцелар Јохан Шобер (Johann Schober) упутио је 19. новембра 1929. циркуларно писмо-инструкцију мисијама у иностранству, о томе како се надаље има пропагирати и говорити о узроцима рата после објављивања грађе: "Коначно, публикована грађа доноси још више доказа да су Аустроугарска и Немачка, чак и после раскида са Србијом, озбиљно радиле на томе да локализују рат и чиниле све да задрже Бугарску и Турску да не нападну Србију, штавише, перманентно су нудиле гарантије за очување Србије као суверене државе, чак и након њеног пораза, све док сви ови покушаји за локализовањем нису пропали као резултат превремене руске мобилизације."

ГЕНЕРАЛ ЗА СПЕЦИЈАЛНЕ ОПЕРАЦИЈЕ

ГЕНЕРАЛ Глеза Хорстенау као генералштабни официр имао је дужност вођења ратног дневника аустроугарске Врховне команде и састављања специјалних извештаја за цара. Од пролећа 1917. био је на дужности и у Ратном пресбироу, који је водио специјалне пропагандне операције, посебно антисрпске, у неутралним и савезничким земљама. У ту сврху трошена су замашна средства, а једнa од сталних метода билa је пласирање темпираних чланака у швајцарску штампу, одакле су они, као текстови из неутралне земље, прештампавани у аустроугарским новинама, као и штампи других па и окупираних земаља, нпр. Црној Гори.

Аустроугарском војном аташеу у Берну у овој работи помагали су и неки Срби блиски краљу Николи. Сам Хорстенау био је оданији немачком Рајху него Монархији.

После рата откривено је да је све што је било високо поверљиво одмах преносио Немцима. Генерал Арц, Хецендорфов наследник, сматрао је да је Хорстенау за ову делатност требало да буде предат суду.

Охрабрен издавањем дипломатске грађе, др Иберсбергер је написао историју Солунског процеса, на коме је суђено једном од "организатора" атентата у Сарајеву. Саркотић је објавио књигу о процесу у Бањалуци. Фрицу Рајнелу (Fritz Reinhl) Министарство иностраних послова поверило је да напише књигу о пансрпским интригама пре и након избијања рата.

Књигу је објавио Бечки архив, 1944. године.

ВОЈНА грађа, која је каснила за дипломатском, такође је била тенденциозно селектована, како би подржала легенду о фелдмаршалу Конраду. Поједини приређивачи, као мајор Раценхофер, толико су претерали да је први том Аустроугарског последњег рата 1914-1918. морао бити повучен. Па ипак, под контролом маршалових биографа, генерала Кислинга и Глеза фон Хорстенауа, томови су излазили у истом духу, све до 1938. године.

Историчар мора да запази да је учињен велики отклон у односу на прве дане постојања Републике Аустрије. Тада, у првој изјави новог министра иностраних послова, Ота Бауера, у згради Балхаусплац, новембра 1918, присутни су били опоменути да се налазе "у просторијама у којима је био спремљен злочин светског рата".

После Аншлуса (анектирања Аустрије немачком Рајху) 1938. године, двојица најистакнутијих протагониста приређивања грађе и активних бораца за оспоравање оцене о ратној одговорности Немачке и Аустроугарске, др Лудвиг Битнер и др Ханс Иберсбергер, поново су се нашли на истом послу трагања за "српском кривицом", поновном пљачкању архивске грађе из окупиране Југославије, но што је још најзанимљивије, они су своје активности планирали већ од јула 1940. године. Предлагали су да се под политичким притиском од ње захтева одређена грађа, а ако буде окупирана, која грађа да се на лицу места пронађе и одузме.

ПРЕМА послератним опаскама др Војислава Јовановића Марамбоа, "др Битнер је гајио двоструку мржњу према Србима: они су убиством Франца Фердинанда задали смртну увреду старој царској држави, а превратом од 27. марта 1941. бацили исто тако увреду у лице његовој новој хитлеровској отаџбини. Као човек од науке, он је ставио све своје знање и све своје способности у борбу против једног омрзнутог непријатеља. Свој крупан посао издавања велике збирке српских докумената он је предузео спутан дубоко укорењеним предубеђењима против Србије и српског народа.

Његова машта, не одвећ жива, умела је да свуда пронађе трагове завереничке и злочиначке делатности Срба. Његова мржња према Србима ишла је тако далеко да су му изгледали сумњиви сви који то осећање нису с њим делили. Српске тајне агенте он је налазио међу највишим чиновницима пређашње босанске Земаљске владе у Сарајеву, Аустријанцима, Мађарима, за које је сазнао да су били масони или сумњао да су били јеврејског порекла; шта више у један мах, јула 1942. посумњао је да се у берлинском министарству спољних послова налазе "србофили" који га ометају у његовом великом послу на издавању докумената који утврђују српску одговорност за рат".

Но, поред овог психолошког ограничења, најважније стручно ограничење др Битнера било је непознавање српског језика. Он је веровао да др Ханс Иберсбергер влада тим потребним знањем и да је он "најбољи познавалац проблема ратне кривице". Поред Иберсбергера, добио је као испомоћ још неколико не баш образованих преводилаца.

СУТРА: Крађа српске архивске грађе

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (0)

ЕКСКЛУЗИВНО: Погледајте шта полиција ради у кући Данкине мајке (ВИДЕО)