ФЕЉТОН - СРБИН РАДИ ЗА БЕЧКУ ТАЈНУ СЛУЖБУ: Дипломата Милош Богићевић је био класичан издајник

Др Миле Бјелајац

27. 08. 2021. у 18:00

ЈЕДАН догађај - Солунски процес - такође је умногоме "допринео" у стварању контроверзи о Сарајевском атентату и узроцима Првог светског рата.

ФЕЉТОН - СРБИН РАДИ ЗА БЕЧКУ ТАЈНУ СЛУЖБУ: Дипломата Милош Богићевић је био класичан издајник

Фото Архива

Корени неких контроверзи леже у покушају организатора суђења да се оправдају пред савезницима и пред југословенским политичарима. Важно место имала је инсинуација да је влада имала један нарочит документ због којег пуковник Апис, Раде Малобабић и мајор Љубомир Вуловић нису могли бити помиловани. У тим настојањима своје место нашла је и пропагандна књига "Тајна превратна организација" (1918), којом је влада такође покушала да се оправда. По ослобођењу, контроверзе је изазвала и књига др Станоја Станојевића "Убиство аустроугарског престолонаследника Фердинанда" (1923). Овај, иначе цењени, историчар стајао је на позицијама владе у вези Солунског процеса. Потом, озбиљне расправе и несугласице побудила је и изјава некадашњег министра Љубомира Јовановића Патка, дата Алексеју Ксјуњину, да је "српска влада знала за атентат". Та изјава је била дата у време када се он посвађао са премијером Пашићем.

Највећу контроверзу произвело је писмо које је оптужени пуковник Драгутин Димитријевић Апис упутио Суду за официре и регенту Александру, а у коме је тврдио да је он организатор Сарајевског атентата и да је његов агент Раде Малобабић, тада оптужен за покушај атентата на регента Александра 1916. године, био тај који је то дело спровео. Апис није хтео да се тај његов рапорт расправља на судским седницама па дискусија није ни вођена. Овај рапорт садржавао је доста тврдњи и конструкција које би у суочавању са сведоцима морале да отпадну. Он се најпре може разумети на основу Аписове жеље да помогне Малобабићу и Мехмедбашићу, његовим агентима које су сумњичили и да су били аустроугарски шпијуни и које је због тога чекала смртна казна. Легендама су после рата допринели и сами црнорукци, суђени и несуђени на Солунском процесу. Такође, испредању прича допринеле су и поједине новине и уредници, који су Сарајевски атентат величали као прву искру ослобођења.

ФАЛСИФИКОВАЊЕ ДОКУМЕНАТА

КАДА је штампан памфлет Милоша Богићевићевића "Српска вањска политика" др Војислав Јовановић Марамбо је открио да међу 417 докумената има аутентичних, али и оних које су фалсификовали аустроугарски достављачи из Србије, који "по својим нумерама, забелешкама и решењима, не одговарају примерцима докумената посланства у којима је Богићевић служио, већ текстовима докумената централе, самог Министарства иностраних дела Србије, то ће рећи документима који су 1915. године били пали у аустријске руке у манастиру Љубостињи, и према којима је др Фернле израдио своје преводе". Као и у првој књизи, сви преводи потпуно одговарају онима који су урађени у Аустрији.

"Апсурдно је и помислити", пише Марамбо, "да су два разна преводиоца, независно један од другог, могли превести неколико стотина страна истог текста не само тако да им се преводи буквално поклапају, већ и да почине истоветне грешке у преводу".

РАЗМАТРАЊЕ спорних питања у вези са учешћем српске владе у Сарајевском атентату и српско-аустроугарским односима пре рата готово да не може проћи без имена једне контроверзне личности - Милоша Богићевића. Како је и тада, али и данас, његово писање, или "прикривена" рецепција његовог писања (преко аутора који су га користили) у оптицају, ваља додати нешто више података о његовом раду и "доприносу".

За упућеног др Војислава Јовановића Марамбоа није било сумње да је некадашњи српски дипломатски чиновник др Милош Богићевић био класичан издајник своје земље. Јовановић износи да је Богићевић одавно пре рата, док је био дипломатски службеник, радио и као повереник немачке тајне службе. Француско министарство иностраних послова први пут је запазило његове интимне везе са немачком амбасадом док је као млад службеник радио у српском посланству у Паризу. Француско министарство скренуло је тада пажњу српском посланику др Миленку Веснићу на ову сумњиву делатност. Касније, 1915. године, посланик Француске у Србији, Боп, "поднео је српском министру иностраних дела у Нишу једну фотографију која приказује др Богићевића, тада отправника послова у Каиру, који је напустио своју дужност у Египту не обавестивши своју владу о томе и нашао се био у неутралној Швајцарској, где излази из зграде немачког посланства у Берну".

Јовановић наводи да је др Богићевић, према сазнањима француских органа, не само ступио у везу са немачким посланством у Берну, "већ да је преко овога добио немачки пасош, путовао у Берлин и вратио се у Швајцарску".

ПОСЛЕ тога, др Богићевић је био отпуштен из службе, а у литератури се понекад наводи да је "дезертирао из службе". Из Швајцарске је коначно отишао у Немачку, где је својевремено (1907-1914) био отправник послова. Био је Пашићев противник из крајње личних разлога.

Пашић је исцепао указ о постављењу Богићевића на положај посланика у Цетињу. Уместо на Цетиње, отишао је у Берлин, у рангу отправника послова. Пореклом из угледне породице, присталица Обреновића, издао је своју земљу и ставио се у службу Немачке. Тај рад наставио је до смрти, у Берлину 1938. године.

Своју предратну и ратну сарадњу са немачким државним службама Милош Богићевић наставио је после рата, као политички емигрант. Његова специјалност била је да под пуним потписом бившег отправника послова Србије у Берлину подржава немачке ревизионистичке тезе у односу на одлуке Версајске конференције о ратној одговорности. Заступао је, односно подржавао, тезу Берлина да је одговорност за рат на страни Србије и Русије. У суштини, деловао је као пропагандиста.

НАКОН дезертирања из српске дипломатске службе није требало дуго чекати на његово прво оглашавање. Под Богићевићевим именом у Цириху је у првој половини 1919. године изашла књига "Узроци рата", у којој се на Србију и Русију сваљује кривица "за избијање ратног пожара".

"У ставу човечног Европљанина пробуђене савести, Богићевић се том књигом представио као незаинтересовани сведок немачке одбране на Конференцији мира у Паризу. У ствари, ова тобож непристрасна публикација, која је долазила из једне неутралне земље и од писца чије име није било немачко већ српско", пише и оцењује Јовановић Марамбо, "није била ништа друго до реплика немачке "Беле књиге", која је такође објављена у мају 1919. године".

Као врстан познавалац српске грађе из Министарства иностраних послова, Јовановић Марамбо лако је утврдио да готово свих шеснаест српских докумената, који су дати у прилозима Богићевићеве књиге, до најмањих појединости одговарају документима која су објављена у немачкој "Белој књизи". Он констатује да је "истоветан не само избор докумената већ и сам текст њихових немачких превода. Као и преводи "Беле књиге", тобожњи Богићевићеви преводи поклапају се дословно, реч по реч са преводима др Фернлеа, израђеним у аустријском Државном архиву две године раније (1917). Већином се радило о документима које су аустроугарске окупационе власти откопале у манастиру Љубостиња код Трстеника и пребациле у Беч на анализу, не би ли се нашло нешто за накнадну потврду о одговорности службене Србије.

СУТРА: БЕЧ ФАЛСИФИКУЈЕ ДОКУМЕНТА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

У ПОТРАЗИ сте за станом у центру града који је довољно изолован од градске вреве, окружен зеленилом и реком, а с друге стране вам је подједнако важно да кварт има одличне саобраћајне везе са свим деловима Београда?

18. 04. 2024. у 10:00

Коментари (0)

И МИ КРЕЋЕМО ПУТ ГРЧКЕ Прво оглашавање Николине жене: Деца знају све, морамо бити храбри