Фељтон

ФЕЉТОН - БАЛКАНСКИ САВЕЗ ПРОТИВ СРБИЈЕ: Младобосанци су радили по своме и нису послушали савет да одустану

Др Миле Бјелајац

23. 08. 2021. у 20:00

ФРАНЦУСКИ историчар Жан-Пол Блед је поводом стогодишњице Великог рата објавио две књиге, једну о надвојводи Францу Фердинанду (2012) и другу о агонији Аустроугарске 1914-1920. године (2014). Инсистира се да је у анексионој кризи само Конрад био ратоборан.

ФЕЉТОН - БАЛКАНСКИ САВЕЗ ПРОТИВ СРБИЈЕ: Младобосанци су радили по своме и нису послушали савет да одустану

Упада у очи тврдња овог француског историчара да је "црна легенда, створена после (?!)

Првог светског рата у редовима Антанте и увелико раширена после слома Монархије нарочито у земљама наследницама, да је Франц Фердинанд био ратоборан". Блед сматра да је то засновано на интерпретацијама састанка са немачким царем у Конопишту, 12. и 13. јуна 1914, током којег су "два принца сковала ђаволски план против светског мира". Такође, он сматра да ништа од тога не стоји и да је у свим кључним дипломатским питањима тих година Фердинанд био поборник мира, што га одмах сврстава уз самог цара Франца Јозефа.

У интерпретацији садржаја разговора Фердинанда и цара Вилхелма, посебно у вези са њиховим састанком у Конопишту, непосредно пред атентат у Сарајеву, остао је при некадашњем ставу, по којем је у центру пажње била Румунија, док је Србија једва поменута. Он понавља да су легенду током рата и после њега ширили савезници, базично зарад пропагандних разлога. То не стоји, "али било је потребно да Франц Фердинанд изгледа као присталица рата и то је имиџ који ће још дуго задржати".

ФЕРДИНАНД је дефинисан суздржано, тек као "конзервативни реформатор". То је само благи израз за његову жељу да обнови стари неоапсолутизам из времена Леополда I. Дуализам какав је постојао после 1867. морао је узмакнути пред обновом јаке и унитарне Аустрије. Био је љути противник либерализма и партија, као и општег права гласа, али само када је аустријски део царевине у питању. Проширено право гласа у мађарском делу сматрао је добрим, како би се Мађари ограничили. Ако је почетком века и био спреман да подржи стварање треће јединице, од јужнословенских земаља (додајући Словенију и Далмацију Хрватској и Славонији), после резолуција локалних политичких фактора у Ријеци и Задру 1905. и хладног пријема на који је наишао приликом посете Дубровнику, 1906. године, напустио је идеју тријализма. Гајио је бројне предрасуде, био је мањкавог образовања. Међутим, мада је, како пише Блед, још уочи балканских ратова 1912. био противник интервенције, до промене става дошло је у децембру 1912. године, после брзих победа Србије. Тада је "захтевао војну акцију против Србије". Блед сматра да је то било само његово краткорочно гледиште и да се ипак вратио на полазишта из претходног периода. Занимљиво је да, када се осврће на рапорт који је 24. јуна 1914. Берхтолду поднео Франц фон Мачеко (Franz von Matscheko), Блед долази у извесну контрадикцију са својом основном тврдњом о карактеру сусрета и разговорима у Конопишту.

ПРАВДАЊЕ ФЕРДИНАНДА

НЕМАЧКИ историчар Холм Зундхаусен (H. Sundhaussen) је у дебатама 2014. поновио да је Франц Фердинанд био најистакнутији противник евентуалног рата и да је управо његова смрт омогућила да "ратна страна" однесе превагу. И Зундхаусен, као и Блед и неки други, пише да је Фердинанд често и оштро говорио против рата, осим у једном случају, крајем 1912. године. Дакле, и он изоставља све друге кризне ситуације у којима се Фердинанд управо експонирао као присталица војних мера, па и епизоду у којој је био дубоко разочаран када је 9. децембра 1912. немачки кајзер привремено повукао подршку Аустроугарској за рат.

БЕРТХОЛД и Фердинанд у Конопишту, одмах после Вилхелмове посете, постижу сагласност да је "неопходно дати офанзивнији ток спољној политици. Конкретно такав циљ захтева да се као приоритет зацрта изолација Србије". По повратку у Беч, Берхтолд задужује свог сарадника Мачека да састави рапорт, како би се истакле нове црте политике на Балкану.

У самом Мачековом реферату истиче се да Аустроугарска треба да форсира стварање новог балканског савеза са Румунијом, Бугарском и Грчком, савеза који ће бити у орбити Централних сила против интереса Србије и Русије. Блед мисли да то ипак није било изводљиво, те да је евидентно заоштравање између Србије и Аустроугарске могло да резултира војним конфликтом, али не нужно, да није било Сарајевског атентата. Блед је експлицитан у тврдњи да је Фердинанд "од јануара 1913. поново постао апостол мира, док насупрот њему, Конрад наставља да се упорно залаже за употребу ultima ratio".

СЛИЧНО овим, сада продубљеним, закључцима у односу на Бледово раније писање, сматра и закључује и немачка историчарка Алма Ханинг (Alma Hanning). У Фердинандовој биографији она га види као конзервативца који је желео повратак на старо, на првом месту слабљењем и ограничавањем мађарског фактора. Од његовог доласка на трон многи су могли пре да стрепе него да му се радују. Ханингова је у свом раду оспоравала Кларкове наводе да је Франц Фердинанд хтео да се ослони на Словене као трећи фактор у заједничким правима. Напротив, био је непријатељски расположен према Словенима и Мађарима: "Ако би Словенима дао већа права, могли би да се удруже са Мађарима и да условљавају цареву политику." Дакле, погрешно је тврдити да је био присталица тријализма.

Блед је пропустио чињеницу, или му је промакла, да Франц Фердинанд директну акцију против Србије није заговарао као "краткорочно гледиште" само у децембру 1912. године. Он је и касније, нпр. 27. и 28. фебруара 1913, дао подршку генералу Хецендорфу да Србију треба напасти, али само да би била кажњена и упозорена: "Може се извести нека акција против Србије, али ни под којим условом не анектирати ни један једини њен квадратни метар. У та два дана два пута је поновио исти став. Такође, нема, према Конрадовим дневницима, ни Фердинандове изјаве из фебруара 1913. да је "наш главни непријатељ Италија против које ћемо једног дана морати да ратујемо да бисмо повратили Венецију и Ломбардију". Блед пропушта да укаже и на то како је чврсто британско држање 3. и 8. децембра 1912. утицало на демонтирање ратне кризе и на доношење одлуке на немачком ратном савету, 8. децембра после подне, да се рат одложи за годину и по дана. Кајзер је 9. децембра био приморан да повуче сагласност коју је дао влади (и Фердинанду) за подршку аустроугарском нападу на Србију. Слично ће се десити у мају 1913, поводом кризе око Скадра.

Историчар Дејвид Стивенсон (David Stevenson) и Оливер Јанц, који то од њега преузима, наводи да је Драгутин Димитријевић Апис страховао од аустроугарског превентивног напада и сматрао Франца Фердинанда главним ратним хушкачем. У томе је погрешио, пишу. Престолонаследник је по том питању био суздржан. Ови историчари пропуштају да изнесу да је Апис на сугестију својих другова, и "када је боље размислио", покушао да спречи атентат како не би био злоупотребљен као повод за акцију против Србије. Младобосанци су радили по своме и нису послушали савет да одустану.

СУТРА: Царска завера против Србије

17. 08. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

Друштво

0 11

Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

У ПОТРАЗИ сте за станом у центру града који је довољно изолован од градске вреве, окружен зеленилом и реком, а с друге стране вам је подједнако важно да кварт има одличне саобраћајне везе са свим деловима Београда?

18. 04. 2024. у 10:00