ФЕЉТОН - УСАМЉЕНИ СТРЕЛАЦ И ИЗГНАНИК: У Београду су сви понешто замерали Пекићу

Др Срђан Цветковић

31. 07. 2021. у 18:00

КРАЈЕМ седамдесетих година прошлог века Борислав Пекић потписао је са "Нолитом" уговор о штампању књиге "Како упокојити вампира", али је он убрзо раскинут.

ФЕЉТОН - УСАМЉЕНИ СТРЕЛАЦ И ИЗГНАНИК: У Београду су сви понешто замерали Пекићу

Фото Из књиге "Борислав Пекић портрет бунтовника"

Исто тако, Српска књижевна задруга је одбила да штампа драме, јер се радило о политичком емигранту.

Велико питање била је његова кандидатура за пријем у ПЕН. Јара Рибникар, тадашњи председник ПЕН-а, тврдила је да је Пекић несумњиво добар писац, али да је изразити политички противник. Душан Матић је говорио да ће се Пекић кад-тад придружити емиграцији и отуд, као пребег, напасти нашу овдашњу власт. Постао је члан Удружења књижевника тек у време боравка у Лондону. Половином осамдесетих, по повратку у земљу, када је већ био славан писац, био је изабран за потпредседника српског ПЕН центра, као и за члана управе Удружења књижевника Србије.

Тих година, иако махом у Лондону преокупиран писањем, подржавао је различите петиције које су тада често организоване од различитих одбора и појединаца у Београду зарад одбране слободе мисли и изражавања уметника и јавних делатника у Србији и Југославији.

Припадао је духом опозиционој дисидентској сцени која се формирала у Београду осамдесетих година после Титове смрти, који је тада постао "светионик демократије".

Поред петиција и демонстрација организују се трибине где се све чешће и отвореније чују гласови за вишепартијском демократијом.

ПРВИ КОМПЈУТЕРАШ У СРБИЈИ

НИЈЕ неважно да се забележи да је Пекић, иако је имао отпор према технолошкој цивилизацији и доследно је на неки начин преиспитивао у својим делима, био један од наших првих писаца који је почео да пише своја дела на компјутеру. Купио га је још далеке 1983. када га је мало ко у Србији имао, схватајући све предности новог изума. Чак је и свој дневник или читаве делове романа говорио у диктафон, док је уживао у својим хобијима - цвећу и мачкама.

ИАКО идеолошки врло различити, од изразите левице до крајње деснице, београдски круг дисидената и јавних личности је једно време принципијелно стајао иза основних људских и политичких слобода. Ипак, не задуго, крајем осамдесетих, распада се на више струја. Упоредо се отвара и дилема - шта је прече национално или демократско питање. Пекић је имао врло једноставан одговор - сматрао је прави демократа никад не треба да допусти да будемо увучени у вештачку дилему избора између нације и демократије. "Јер за демократију је нација њена нужна стварност, за нацију демократија њен изабрани циљ.

Децембра 1985, Пекић је предложен од академика Добрице Ћосића, Антонија Исаковића и Предрага Палавестре и убрзо примљен у чланство САНУ, као дописни члан. Исте године изабран је и за члана Крунског савета. Поводом "фамозног" Меморандума САНУ из 1986. бранио је демократско право академика да се баве свим друштвеним питањима која се тичу прошлости, садашњости и будућности народа, не улазећи у садржај документа који никад није заправо озваничен. "САНУ је стара српска културна и научна установа. Част ми је што јој припадам. Међутим, није на мени да сада судим о њеној улози у животу нације. Такво право има само нација... Шта смо када урадили, и како смо то чинили, већ ће нам се за времена само по себи рећи..."

Пекић је у Београду имао неколико добрих пријатеља из бурних ђачких дана, међу којима је најближи био професор др Мирон Флашар. Он је својевремено, 1948, осуђен као "фрајер и монден" и послат на "чупање репе" у Чортановце. Међутим, често му је друштво било на опречним неретко и завађеним странама.

КАО ДЕМОКРАТА, лишен сваке ускогрудости, имао је блиске књижевне везе са идеолошки различитим људима: Данилом Кишом, Мирком Ковачем и Филипом Давидом, као и са Бориславом Михајловићем Михизом, Драгославом Михаиловићем, Николом Милошевићем (школским другом из Треће мушке гимназије), Слободаном Селенићем и другима. Нарочито је био у добрим односима са браћом Мирком и Драшком Петровићем. Из пера једног од њих, Борислава Михајловића Михиза, потиче можда најуспелији Пекићев портрет:

"Личност по много чему необична - животом, делом, изгледом. Над мало повијеним раменима човека високог, ломног раста, оштро срезана аскетска троугласта глава. Строг поглед под јаком диоптријом наочара, којима као да више види но што гледа, тек оретко озари кратак и као мало изгубљен осмех. Мек и дуг корак високих ногу и изразито лепа немирна рука. Говори мало и готово увек преком, кратком реченицом, он, писац најдуже фразе у српској књижевности. Говори при том љутито, чак набусито, као да се унапред срди на саговорника, како то хоће да буде код људи који духовну нежност скривају у оклопу аподиктичности. Крвопилан раденик, један од најтврдокорнијих посленика које знам, увек је међ светом помало одсутан, као да је најбољи део своје мисли оставио да и даље мучки послује над недовршеним рукописима... Отуд код Пекића који не трпи површност и импровизацију толико података, толика обавештеност: војничких знања ако је Ђорђије генерал, архитектонских финеса ако је Арсеније кућевласник и мали Исидор будући градитељ, чак игефарбеновских знања ако су два Стефана хемијски индустријалци, гурбетских, потукачких података ако је његовански генос торбарио Балканом."

У СРБИЈИ је често као интелектуалац био на мети критика и то са разних па и опречних страна. Можда је Пекић сам свој положај усамљеног стрелца и изгнаника најбоље описао у следећим редовима: "У сваком случају мене нико неће! (Ја тамо са многим људима разних уверења одржавам односе - писац мора као и полицајац то по дужности - али ми свака групација понешто замера: Срби да нисам довољно Србин у својим јавним наступима, Црногорци да се не изјашњавам за њихову измишљену нацију, Југословени да допуштам могућност одласка Кроатие, ако је овима, као што јесте, толико стало до суверенитета и самосталности, информбировци да сам противник СССР-а, комунисти да сам антикомуниста (што је сасвим тачно и неопозиво), демократи да сам социјалиста, социјалисти да сам десни социјалиста, десни социјалисти да сам леви, студенти да нисам довољно радикалан, радикали - они стари на челу са покојним Николом Пашићем - да сам ултрарадикалан, православци да сам равнодушан према вери, атеисти да потајно верујем у Бога, удбаши да радим за ЦИА - сад још само треба да овде помисле да радим за Удбу - монархисти, којих још има, замислите, да сам републиканац, републиканци да сам био у Белим орловима, антисемити да сам пројеврејски настројен, што је такође тачно, ционисти да нисам довољно у њиховој ствари ангажован - као да ја лично могу на леђима Јевреје да преносим из Украјине у Израел, уосталом највећи број тих Јевреја и не стиже до Израела него се смешта паметно по Европи - и да не дужим никоме нисам довољно њихов.) Овде ми у Лондону, међутим, нико ни на чему не замера. Овде Енглези знају да нисам њихов, а и не отимају се за мене. Ни за кога се не отимају и то је њихова најбоља особина."

СУТРА: Апокалиптична визија света

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)