ФЕЉТОН - БЕЗ ПАСОША У КУЋНОМ ПРИТВОРУ: Пекић је у Београд долазио накратко и углавном није писао

Др Срђан Цветковић

30. 07. 2021. у 18:00

РАЗЛОГ за одузимање пасоша Пекићу били су његови критички ставови о комунистичком режиму које је износио приватно, најчешће по домовима и београдским кафанама. То је све уредно достављано властима од агената службе: "...

ФЕЉТОН - БЕЗ ПАСОША У КУЋНОМ ПРИТВОРУ: Пекић је у Београд долазио накратко и углавном није писао

Фото Архива

Када ми је раних седамдесетих одузет пасош, а ја одвојен од породице у Лондону био сам у грдној невољи. Нада мном се водила интензивна истрага. По неопрезностима или намерним индискрецијама иследника, пуковника П. (?) схватио сам да у мојој непосредној, пре свега ноћној околини, делују достављачи. Неке сам специјалном тактиком открио, неке никад нисам. Једну даму на пример, које сам се тек недавно сетио. У ситуацијама у којима човек, услед било којих разлога не влада собом, полиција је лако успевала да човека дезинформацијама или намештеним траговима усмери у погрешном правцу, збуни и заведе..." ("Године које су појели скакавци").

Тек негде почетком априла 1971. баш пред велико заоштравање режима и увођење "чврсте руке" на крају се ипак нашао у Лондону. "Пасош ми је враћен после великих чланака у немачкој штампи о мом случају и добијања НИН-ове награде за "Ходочашће Арсенија Његована". Отпутовао сам у Лондон, након тога ниједна моја књига није објављена, а сви су уговори раскинути без икаквог објашњења... У туђину сам отишао из два разлога. Прво што сам осетио да сам се у стварност утонуо и заглибио се више него што ми је идеја о независности уметности допуштала... Отишао сам дакле, да потврдим унутрашњу уметничку слободу. А још више - своје време. За рад ми треба много више времена него што допушта Београд, мој начин живота у њему, а и властита искушења.

ИНСПИРАЦИЈУ ЦРПЕО ИЗ ИСТОРИЈЕ

ПЕКИЋЕВА пасија из које је црпео инспирацију јесте историја. Нарочито је у њој тражио бизарне и занимљиве детаље за оживљавање ликова и времена у романима. Био је изузетно зантересован за судбине "малих људи" и фине нијансе које се одупиру шематизованим историјским приступима. Иако озбиљно болестан (имао је запаљење плућне марамице), августа 1974, није одолео страсти књижевника и историчара па је искористио боравак Драгог Стојадиновића који је дошао у Лондон из Аргентине. Са ујаком његове супруге Љиљане и братом Милана Стојадиновића, бившим директорем предратног листа "Време" сачинио је историјски вредан аудио-документ, интервју који је трајао готово цела три дана.

ПЕКИЋ је у шароликом спектру унутрашњих непријатеља од стране Службе државне безбедности сврстан и праћен као српска десница и српски националиста. После студентских демонстрација 1968. и Маспока у Хрватској 1971-1972. уплашени комунистички режим је почео интензивније и бруталније да се обрачунава са политичким противницима, како у земљи тако и иностранству. У Србији су организоване националистичке снаге виђене пре свега у водећим културним, научним и друштвеним институцијама. Као центри национализма у јавном и културном животу виђени су Матица српска (Нови Сад), Српска књижевна задруга, редакција "Јежа", Удружење књижевника и Српско филозофско друштво (Београд)...

Као најважнији актери помињу се Добрица Ћосић, Дејан Медаковић, Борислав Михајловић Михиз, Мића Поповић, Војислав Ђурић, Михаило Ђурић, Живорад Стојовић и други. Махом круг пријатеља млађих комуниста из студентских дана окупљених у центру Београда у Симиној 9а. Поред тога уз њих помињу се и књижевници Борислав Пекић, Брана Црнчевић и Матија Бећковић из Београда, Младен Лесковац, Павле Ивић и Бошко Петровић из Новог Сада, затим круг људи око Српског филозофског друштва и Српске православне цркве.

НАЈВЕЋИ грехови који се приписују националистима је њихово организовано иступање око

Предлога за размишљање 1967. (који су потписала 42 књижевника). као и подршка и солидарност са студентским демонстрацијама 1968... Такође наводи се и противљење подизању споменика на Ловћену и рушењу Његошевог маузолеја (Матија Бећковић, Дејан Медаковић), агитовањем за зајам за пругу Београд - Бар, тврдњама да су Црногорци Срби, наглашавањем лошег положаја Срба у Хрватској, радикалном критиком уставних промена седамдесетих (Михаило Ђурић, Добрица Ћосић), критика авнојевских граница као и саме концепције самоуправљања. Јачање ове групе нарочито је уочено почетком седамдесетих избором Дејана Медаковића за декана Филозофског Факултета и Добрице Ћосића у руководство Српске књижевне задруге, а затим и 1978. Избором у САНУ као и додељивањем Октобарске награде Матији Бећковићу и НИН-ове Бориславу Пекићу.

Измичући служби и политичким прогонима, ту у Лондону, у кућном миру, посвећен цвећу и хобијима, у доколици, далеко од узаврелог балканског лонца, написаће своја најбоља дела. Ствара новелу "Успење и суноврат Икара Губелкијана" (1975), новелу "Одбрана и последњи дани" (1977), "Како упокојити вампира" (Прва награда Удружених издавача 1977). Коначно ту настаје и роман "Златно руно", фантазмагорију у седам томова (1978-1986), за који добија 1987. Његошеву награду, а који многи сматрају једним од најзначајнијих савремених прозних остварења код нас. По мишљењу жирија, овај роман је ушао у избор десет најбољих романа написаних од 1982. до 1992. године. "Ја сам романескни циклус 'Златно руно' писао на руке, на обичној машини и шест пута сам га прекуцавао. Нисам имао дактилографкињу, а то је три и по хиљаде страница па израчунајте."

У БЕОГРАД, када је и долазио накратко, углавном није писао. Дружио се, обилазио пријатеље, скупљао утиске, материјал, да би по повратку у Енглеску студиозно приступио писању. Међутим, чак и тамо у туђини није могао а да не буде осетљив на било каква кршења људских, посебно уметничких права у Југославији. Па тако, сазнавши преко "Политике" да је 1974. осуђен Иван Ивановић због дела "Црвени краљ", пише Удружењу књижевника Србије:

"Убеђен сам да је наше Удружење, већ по духу принципа на којима почива, дужно да се свесрдно заузме не само за личну судбину књижевника Ивана Ивановића и његово дело, већ у првом реду за начело уметничке и личне слободе, без којег није вредно постојања, а које је аутору Црвеног краља и његовој књизи брутално повређено."

Иван Ивановић је био професора гимназије у Куршумлији и Александровцу, син капетана југословенске краљевске војске Божидара Ивановића, који је нестао у јесен 1944. Ивановић је од одмалена носио жиг "народног непријатеља" и породица је трпела различите врсте притисака. Његов прогон почео је 1972. после објављеног романа "Црвени краљ" (сам назив књиге је био провокативан за судију), који је за тему имао фудбал и закулисне радње око овог спорта (о Црвеној звезди иза које је стајала Удба и Партизану, којег су водили генерали, лажирању утакмица, и другим негативним појавама у фудбалу). Грађу проналази у аферама које је распредала штампа. Процес је монтиран непосредно после смене српског либералног руководства и општег заоштравања курса и чврсте руке према непријатељима друштвеног уређења свих боја.

СУТРА: Усамљени стрелац и изгнаник

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)