ФЕЉТОН - КОЛЕГЕ ЈЕ ПОДСЕЋАО НА ДОН КИХОТА: Пекић је писао студиозно, помно студирајући своје ликове и теме

ПO изласку из затвора, Пекић је изгубио мир, "што га је, на ужас удбашких пенолога" у њему стекао, те до извесне мере задржао и у најтежим неприликама, у којима се нашао последњих месеци робије.

Фото Из књиге "Борислав Пекић портрет бунтовника"

Постао је нетрпељив, неприступачан, свадљив, заједљив. Неговао је равнодушност према другима, изграђивао је, цинизмом подупрто, опште неповерење према људима. Приправност да се људима, када се то мора, истина каже у очи, претворила се у болесну потребу да им се каже по сваку цену. "Моје је опште расположење првих дана слободе, 1954, личило на расположење последње 1948, пред само хапшење".

Због тога, вероватно, убрзо по изласку с робије уписује студије експерименталне психологије и то групу криминалистика, на Филозофском факултету у Београду. Тада је то била прилично екстравагантна студијска група. Био је на класи заједно са Слободаном Селенићем, Војином Димитријевићем, Душаном Макавејевом, Владетом Јеротићем и другим касније знаменитим интелектуалцима. Стигао је тек до треће године. Исписао се након што се разочарао у професора, који је као вештак слагао на суду. Поседовао је свестрано енциклопедијско знање из најразличитијих области и био један од најученијих наших писаца.

По речима Борислава Михајловића Михиза, "имао је снаге да се још целу деценију после свог робијашког Универзитета спрема за свој наступ." По изласку с робије током педесетих, како му је забрањено да јавно делује, писао је и објављивао у часописима под псеудонимима Борислав, Димитрије или Адам Петровић.

ПЕКИЋ је био прилично омиљен у друштву студената, а због свог необичног имиџа својеврстан заштитни знак целе "екипе". Расположен увек за шалу али и озбиљне, на моменте и жестоке дискусије, које су се често у његовој изведби стапале у једно. Колеге са студија подсећао је на Дон Кихота, јер је необичним изгледом, понашањем, стилом и облачењем одударао од осталих студената. Према речима савременика, истицао се свестраним образовањем и речитошћу, али и оригиналношћу и луцидношћу мишљења и идеја. Био је велики непријатељ става да је болесно и ненормално све што се разликује од уобичајеног, од просека, сматрајући да тиме друштво губи знатан потенцијал коришћења неуниформисаног погледа на свет.

Гајио је и сам један стил у одевању који је одговарао знатно старијим годинама, који је деловао некако "предратно", као са фотографија наших дедова. Као да је хтео да покаже да не прихвата рушење старих добрих грађанских вредности, чији је заговорник и манекен изабрао да буде. Својевремено током 1947. године чак је и на радну акцију понео пиџаму, кишобран и литар колоњске воде (чему су се сви акцијаши подсмевали). Волео је да оде у оперу и позориште, али и да са друштвом расправља и препричава анегдоте уз пиће у кафани "Прешернова клет" или "Два јелена". Према речима савременика био је један од најбољих студената и завршио годину с просеком десет и сви су били изненађени када је нагло изгубио вољу и нагло 1958. прекинуо студије, а потом се и оженио.

ПО НАПУШТАЊУ Филозофског факултета у Београду, од 1958. до 1964. радио је хонорарно као драматург и сценариста у филмској индустрији. Вио је запажен аутор сценарија неколико филмова. Једно време радио је у "Ловћен филму", где је био писац синопсиса, сценариста и драматург неколико запажених остварења. Добио је награде на конкурсима за филмске синопсисе "Губавац" и "Одавде до Арарата". Већ 1958. добио је награду за сценарио за филм "Једрењак звани нада", а 1961. филм Здравка Велимировића "Дан 14", за који је радио сценарио, а који је представљен у Кану (сценарио написан под псеудонимом Борислав Петровић). Занимљиво је да је једна од првих премијера филма била у КПД Сремска Митровица, месту пишчевог робијања. После првог успеха понуђена му је чак служба у "Ловћен филму", коју је најпре прихватио, али је убрзо схватио да писање захтева целог човека.

Наставио је да живи као слободан уметник, без синекуре и редовне плате. Окушао се, почетком шездесетих, чак и као глумац у улози лекара, играјући заједно са Павлом Вујисићем у комедији "Не дирај у срећу" (1961) редитеља Мила Ђукановића (касније професора ФДУ).

Према неким изворима, само зато што је то био једини начин да му се исплати хонорар за сценарио. Писао је студиозно, годинама се спремајући и помно студирајући своје ликове и тему. Концепцију "Златног руна" смишљао је преко петнаест година, а за "Ходочашће Арсенија Његована" је "преврнуо" читаву библиотеку књига из архитектуре и грађевинарства. Сам је рекао да је Библију прочитао више од сто пута.

ОЗБИЉНО начето здравље у затвору додатно се погоршало у јесен 1964. Морао је тада у болницу на неколико месеци због тешког облика туберкулозе. Међутим, он је и даље био неуморан у стварању. Ради је по пет-шест ствари истовремено: пише, ствара али упоредо увек и политички делује. Први роман "Време чуда" објављује 1965. године. Пекић је већ овом књигом изазвао велико интересовање широке читалачке јавности, а по њој је 1989. снимљен и истоимени филм Горана Паскаљевића који је касније био запажен југословенски представник на Филмском фестивалу у Кану. Код њега се безазлено читање јутарњих новина олако претварало у идеју за нови сценарио или књижевно дело.

Са друге стране није било петиције, апела, демонстрација којима не би приступио или их подржао, устајући увек у одбрану уметничких и људских слобода. Био је једно време, током 1968-1969, члан уредништва тада либералних "Књижевних новина", чији је главни уредник Зоран Глушчевић осуђен 1969. на шест месеци затвора због текста о Прашком пролећу (у незгодно време када се Тито већ измирио с Брежњевом).

ПРЕД бурна студентска гибања '68. (16. маја 1968) позван је у Први општински суд у Београду као сведок против књижевника Миодрага Булатовића, који је оптужен да је у кафани критиковао економске и привредне реформе и неке "другове руководиоце". Међутим, његов необуздани темперамент је током сведочења испливао на површину, па се од сведока брзо пребацио у улогу још жешћег критичара система. Због тога је и сам, како каже, умало заглавио на оптуженичкој клупи.

"... У истој згради суђен сам с пролећа 1949. Кад сам у суд улазио рачунао сам неће на мене деловати: Деловала је. Зграда је демонски покушала још једном да ме уприличи", духовито је прокоментарисао Пекић у сећањима. Исто тако, априла 1969. стао је у заштиту књижевника Бране Црнчевића, оптуженог да је на једној књижевној вечери у Сремској Митровици, према личној оцени тужиоца, преиначујући текст једног од сопствених објављених афоризама нанео увреду Савезу комуниста Југославије.

СУТРА: Студентски бунт инспирише Пекића

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СКУПО ПЛАЋЕНА ШКОЛА ЖИВОТА: Пекић грозничаво покушава да надокнади насилно прекинуту младост

27. 07. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЗАТВОРСКЕ ТОРТУРЕ И СТРЕСОВИ: Затвореници су често дизали руку на себе да прекрате муке

26. 07. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЗАТВОР ОКИВА ЉУДСКЕ ДУШЕ: Највећи непријатељи осуђеника биле су ваши и стенице

25. 07. 2021. у 11:18

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НА РОБИЈИ У ЗАТВОРУ ЗА ЕЛИТУ: Борислав Пекић је одслужио више од пет година казне у различитим установама

24. 07. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЧУПАЊЕ РЕПЕ У ЧОРТАНОВЦИМА: Изостајање из школе о верским празницима се кажњавало

23. 07. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПРВИ СУСРЕТ СА ИСЛЕДНИКОМ: Дванаест омладинаца осуђено је на 122 године затвора

22. 07. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације