ФЕЉТОН - ЗАТВОРСКЕ ТОРТУРЕ И СТРЕСОВИ: Затвореници су често дизали руку на себе да прекрате муке

Др Срђан Цветковић

26. 07. 2021. у 18:00

ОРГАНИЗАЦИЈА наставно-васпитног и културно-просветног рада у КП домовима била је поверена помоћнику управника (обично припаднику Удбе).

ФЕЉТОН - ЗАТВОРСКЕ ТОРТУРЕ И СТРЕСОВИ: Затвореници су често дизали  руку на себе да  прекрате муке

Фото Из књиге "Борислав Пекић портрет бунтовника"

Почетком 1955. Радован Марковић, шеф заводске Удбе у КПД Сремска Митровица, организовао је преваспитавање не би ли и грађански политички кривци ревидирали. Притом спремане су музичке и драмске представе с политичком конотацијом као и јавна предавања у заводском дому културе који је заправо било адаптирана бивша заводска црква. Према сведочењу робијаша, тај посао је много теже пролазио код припадника ЈВО. Ипак су неки то радо прихватали, што због тешких услова што због жеље да се што пре нађу на слободи и јавно ревидирали као бивши судија Гвозден Ивановић, бивши срески начелник из околине Чачка Д. Поповић, К. Новаковић, апотекар из Крушевца и бивши председник општине, новинари С. Јакић и М. Димитријевић из Београда и други. На томе су му "ибеовци" пљескали, али појединци попут Љубе Петровића и Петра Лекића и других су му упадали у реч, критиковали га и исмејавали, због чега су били и дисциплински кажњавани. На крају би се сам Радован одао као режисер ових јавних покајања устајући са столице уз повик "Куш бандо, ћути!". Марковић је примао покајничка писма пре свега знаменитијих политичких осуђеника, док је оне мање важне прослеђивао заменику Перићу. Захваљујући готово општем отпору политичких осуђеника "преваспитавање" скоро није имало никаквог знатнијег ефекта.

ЗБОГ неподношљивих услова у затворима, тортура, мука и стресова које су претрпели у истрази, затвореници су често умирали или се смртно разболевали. Такав је случај демократе и адвоката др Драгића Јоксимовића - 1951, бивших политичара Томе Јанчиковића (ХСС) - 1951. и радикала Веље Поповића - 1951, Радомира Лајтмановића, директора Хипотекарне банке у Скопљу, бившег професора трговачке академије у Београду - 1954, новинара Данила Грегорића - 1957. и Стевана Мољевића -1959. и многих других. Некима се здравље озбиљно погоршало тако да су одмах по изласку из затвора преминули, као на пример лекар и краљевски намесник Раденко Станковић који је пуштен из затвора 1953. да би након неколико месеци умро. Сличну судбину доживео је и познати адвокат и доцент Правног факултета у Београду др Страхиња Суботић, који је фебруара 1951. осуђен на седам година затвора због писања антидржавног реферата и учешћа у антидржавној завери. После тортуре у београдском истражном затвору (Главњача), већим делом казну је одлежао у Забели где се тешко разболео од туберкулозе, да би по изласку из затвора убрзо умро. Адвокату сличног презимена, Слободану Суботићу, након монтираног политичког процеса 1973. и претрпљене психичке тортуре (већ једном хапшен 1949) здравље се нагло погоршало и убрзо је преминуо.

УПРАВНИК ЗАТВОРА - СУДСКИ ПИСАР

ДУГОГОДИШЊИ управник КПД Сремска Митровица, Душан Миленовић, дипломирани правник пореклом из Сокобање, пр е рата је био судски писар. Постављен је непосредно после рата, да би се на месту управника КПД Сремска Митровица задржао до краја 70-их, када је оптужен због малверзација, па се и сам, накратко, нашао иза решетака. Према др Драгољубу Јовановићу, био је строг, праведан и неумитан према милиционерима и доста правичан према затвореницима. Други робијаши о њему говоре као о лошем и преком човеку који је немилосрдно и сурово кажњавао политичке осуђенике. Његова "десна рука" у КПД Сремска Митровица, Радован Марковић, био је шеф заводске Удбе у задужен за преваспитање. У Митровици је остао упамћен код политичких затвореника по својим бескурпулозним методама мучења и преваспитавања. Разочаран после Четвртог пленума пао је заједно са Ранковићем. Васпитачи су били Грбић, бивши подофицир југословенске војске, извесни Кецовић, кројач по занимању, пореклом из Црне Горе и злогласни Перић, бивши берберин, и шеф испоставе Удбе у заводу. Он је због тортуре био омражен код политичких осуђеника.

ДРУГИ затвореници су неретко дизали и руку на себе у намери да себи прекрате муке. На тај начин су скончали: пуковник П. Симић - 1948, М. Ђорђевић, који се 1949. обесио, као и адвокат С. Барле 1950. Самоубиство су починили и чиновник Р. Атанасијевић - 1950, М. Јеличић - бивши председник општине Пожаревац - 1952, Б. Попадић - доктор агрономије и члан Централног националног комитета ЈВуО. Драги Стојадиновић, ујак Љиљане Пекић, наводи како је и сам током 1949, због неподношљивог живота у затвору, чак три пута на различите начине покушавао самоубиство. Исто је покушао и свештеник Гојко Ристић из Високог (Босна), који је преживео скок на камену подлогу.

Други су у затворским условима подлегли лудилу (попут студената З. Звездића, Г. Кнежевића, потпуковника Петра Сабљака). Најдепресивнији месеци на робији били су фебруар и мај (после амнестија), када је нагло скакао број прекршаја и покушаја самоубистава. Према закону, тело осуђеника морало је преостали део казне да одлежи на затворском гробљу, где је сахрањивано без икаквих ознака и опела, па је тек онда предавано породицама.

ЦИНКАРОШИ су најчешће врбовани међу осуђеним за колаборацију. Често међу старијом популацијом јер је њима робија двоструко теже падала. Затим су били ризични псовачи и певачи и осуђени за привредни криминал (нарочито бивши чланови партије). Припадници Равногораког покрета (који су имали подземну власт у робијашницама до половине педесетих), добро су се држали, као и професионални криминалци. Као једног од најпознатијих цинкароша у затворима у послератном периоду и сарадника затворских служби политички затвореници сложно наводе Данила Грегорића (познатог новинара пре Другог светског рата), који је уједно једно време био и незванични шеф својеврсног преводилачког одељења на робији у КПД Сремска Митровица.

Пекић даје једну занимљиву и студиозну анализу цинкароша на робији поткрепљену властитим искуством. Он разликује неколико типова цинкароша: партијско-идеолошки тип, конформистички, еготичан, послован, мимикричан, емотиван, етнички, аморалан, филозофски, клинички и сензибилан тип. Када би их открили, робијаши би их најчешће изоловали или подврговали тешкој физичкој тортури која се понекад завршавала смрћу.

Цинкароши су најчешће батинани (тзв. ћебовање). Неретко су их у знак одмазде силовали или увлачили дрвене шипке и палице у телесне отворе, ударали бејзбол палицама у главу ("шок терапија") или примењивали "метод роштиљања" (цинкарош се положи на сто и удара дрвеном или гуменом палицом од главе до пете). Међу њима је доста било бивших руководилаца, проневериоца народне имовине, над којима су се посебно сурово вршила тзв. педагошка премлаћивања. Ретки су осуђеници који су се попут Борислава Пекића у КПД Ниш мудро залагали за тактику "сачувати цинкароша", за то да се цинкарош само контролише и не дира из простог и рационалног разлога јер ће у противном управа убацити другог њима непознатог.

СУТРА: Скупо плаћена школа живота

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)