ФЕЉТОН - ЗАТВОР ОКИВА ЉУДСКЕ ДУШЕ: Највећи непријатељи осуђеника биле су ваши и стенице

Др Срђан Цветковић

25. 07. 2021. у 11:18

НАЈВЕЋИ непријатељ на робији за Пекића ипак било је време. Тежина робијашког времена се садржи у недостатку догађаја, у његовој празнини.

ФЕЉТОН - ЗАТВОР ОКИВА ЉУДСКЕ ДУШЕ: Највећи непријатељи осуђеника биле су ваши и стенице

Фото Приватна архива /Срђан Цветковић

Ништа се не догађа; а и оно што се догађа најчешће нема значаја. Нико не одлази, нико не долази, ништа се не дешава... Дани у Митровици, Пекићу су, пролазили неосетно. Време робије је себи представио као ормар у коме су дани ладице, а у њима сати распоређени у виду абецедне картотеке. За сваки дан је нашао неки посао, укључујући рутинске радње. Ту је, читајући лошу затвореничку литературу, у којој су људи на свакој другој страници покушавали да одрже кондицију за бекство, почео размишљати о бекству, али није имао намеру да бежи. На робији је приметио да му се и карактер променио. Наиме, постао је недружељубив, упркос развијеном социјалном животу на слободи. Овде је принудно љубазан. Морао је да се навикне на друге и да другима олакша навикавање на њега. Морао се и на лаж навикнути. Напољу је ретко кад морао лагати, није се кретао у кругу људи где би му она као заштита требала, а када је у тај круг после робије ступио, говорио је истину ма колико га она стајала. У Митровици се то није могло. Лагајући на робији, Пекић наглашава, да се тако припремао за слободу где ће му лаж још више требати. По њему је опште стање робијања душевна депресија.

"СВЕ што се на робији збива, дешава се у стању високе душевне и нервне напетости. Оно што, убрзо после ступања на издржавање казне, схватите, али се томе ни до њеног краја нећете начудити, јесте чињеница да се њен најнесноснији део не састоји у искреном напору власти да вас казни, него у, такође, искреном труду, да вас преваспита. Овај други труд је чак и искренији. Јер када Управа затвора обавља своје редовне, неким прописима ипак оивичене, дужности, па вас на основу њих кажњава, она то ради некако успут, рутински, и безвољно.

ОГРАНИЧЕН БРОЈ ЦИГАРЕТА

БРОЈ писама је до друге половине педесетих такође био лимитиран на два или једно месечно 14 или 36 редова. Касније педесетих и шездесетих су добијали и кувани пасуљ, грашак, кромпир, купус, боранију и друго, али су се осуђеници жалили на њихову свежину. Чак су и месо додуше сумњивог квалитета добијали три пута недељно. Осуђеници су пак тврдили да се за њих купију најлошија храна од набављача она која је готово била за бацање. У почетку је био ограничен у Митровица чак и број цигарета, а половином педесетих осуђеник је могао да купи месечно три стотине комада.

Али кад вас она, у лицу Удбе, васпитавати крене, и реализујући функцију казне у социјализму, прописану одлуком Министарства унутрашњих послова земље, стане преобраћати у 'поштеног грађанина', сваке апатије нестаје. Осећате да за њих, у том тренутку, нема од вас на свету ништа важније. Да сте ви, у том тренутку, за њих једини човек на свету. Настрадали сте ако наседнете ласкању. Свака је одмазда лакша од те бриге за вашу душу и вашу грађанску будућност."

Тих година затвори су у Србији и Југославији били препуни. У робијашнице су се сјатили житари, ибеовци, студентска обладина, стари грађански политичари, колаборационисти, криминалци разних врста, шпекуланти, свештеници и адвокати.

У ДРУГОЈ згради у КПД Сремска Митровица, где је раније било око 40 робијаша током 1949, било је и преко 240 затвореника. Простор за спавање је био ограничен на 2 м х 38 цм. Њега је кредом по бетонском поду цртао собни старешина. То потврђују и Драги Стојадиновић и Борислав Пекић с тим што последњи тврди да их је било 150 до 200. а просек је био око 120 лица по спаваони. Павиљон бр. 7 у Забели имао је 121 ћелију у којима је у време старе Југославије боравио само по један затвореник: имао је сто, кревет, столицу и киблу. После рата је у ћелијама било 10 до 14 затвореника који су спавали на патосу, збијени "као сардине", а само у седам. павиљону било је 1.350 осуђеника. Тамо где је некада било 10-15 кревета сада је боравило и до 150 затвореника који су спавали на поду, често "...на смену и или у виду бочно пресованих харинга у бурету с окретањем на команду", како примећује Пекић у сећањима.

Према Пекићу и другим сећањима у затвору се најпре спавало на голом бетону, са мало сламе која је "убадала као ексер" (Пекић), спавало се у оделима, а велики непријатељ осуђеника биле су ваши и стенице. Кревете су у С. Митровици и Забели добили тек 1951. (после шест година лежања на бетону) штампу крајем 1952, када је инсталиран и разглас, а грејање тек крајем 1953. У затворима Словеније и Хрватске изгледа да су барем у материјалном смислу услови били нешто бољи.

ПОСЛЕ 1951. постаје либералнији и режим посета и пакета. Војнички кревети на којим се спавало били су најпре четири а касније два у вертикалном низу. Најпре није било ормана, већ су се ствари држале око и испод кревета и јастука а касније се добијају тзв. касете. Од штампе добијала се само "Политика" и "Борба". Дању су осуђеници терани на рад од четири до девет увече а ако се и не иде на рад морало се остати на ногама. Дневно је било два сата шетње једна пре подне од сат, по двоје са рукама иза леђа и уз забрану разговора (тзв. мртва шетња). У слободној шетњи прича је била дозвољена мада је и она била строго контролисана. Робијаши су носили округле капе, блузу, панталоне и тешке цокуле. Сви осуђеници су били измешани, политички и остали, тешки и лаки криминалци, болесни и здрави. Један берберин је бријао истим прибором све осуђенике, а купање је било ретко, а вода често хладна. Борислав Пекић наводи да је 1949. доживео прво велико прање тек после 10 месеци затвора!"

ГРЕЈАЊЕ почиње у затворима да функционише тек после 1953. али у "ледарама" (како су их популарно назвали робијаши) и касније га није било. Сава Банковић описује како су се у КПД "Сремска Митровица" збијали једни уз другога и увијали у ћебад и спавали у опанцима не би ли пребродили љуту зиму 1947. док им је професор Драгољуб Јовановић предавао Народно свезнање такође у опанцима и добро огрнут.

Осуђеницима је у КПД Забела као и у Митровици, посебан проблем била оштра кошава која је налазећи сваку рупу поред тела ледила и срце повећавајући депресију и нервозу: "...Од кошаве дрхте прозори, да ли је Књаз Милош знао за ову Кошаву, када је одредио да се овде зида казнионица? Како само тај ветар откива по окованим људским душама!"

ДО ПОЧЕТКА о почетка педесетих осуђеници су били више гладни него сити. Порције су још увек биле скромне и састојале су се најчешће од парчета кукурузне проје око 150-200 г дневно ("кукурузна граната") и два грама масноће. Биле су и гершле, ујутру парче скорелог црног хлеба и цигура, провидна водена текућина коју су "час звали кафа час супа" а у оба случаја највише је личила "на талог за прање судова". У подне и увече била је и чорба звана "мутна вода", а у којој би сретнијим "пливала покоја љуспа од грашка и пасуља". Драги Стојадиновић, се слаже да су порције биле и те како скромне, али је ипак он један од ретких који је волео гершле а којих је било само док је био у истражном затвору у Главњачи (на месту данашњег ПМФ-а), док Пекић каже да је са задовољством гулио гранату "као и да због хроничне глади ипак никад слађе није јео него на робији и под окупацијом. Спас су били пакети, али за оне који су их имали. И они су били лимитирани на или пет, седам и 10 или 14 кг зависно од периода и ограничени на један до два месечно.

СУТРА: ЗАТВОРСКЕ ТОРТУРЕ И СТРЕСОВИ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)