ФЕЉТОН - НОВИНАРСКО БЕЗНАДЕЖНО КИБИЦОВАЊЕ: Док се титула испија директно из пехара, поруке шаљу сналажљиви навијачи

Горан Чворовић

21. 06. 2021. у 18:00

Кажем му, не мора ништа више, а он опет! - говори мајка Дијана

ФЕЉТОН - НОВИНАРСКО БЕЗНАДЕЖНО КИБИЦОВАЊЕ: Док се титула испија директно из пехара, поруке шаљу сналажљиви навијачи

Фото "Вечерње Новости"

ПОГЛЕД ПРЕКО БРШЉЕНА

ТИТУЛА је освојена. Осмеси, радост, тапшања по рамену и међу српским новинарима на Ролан Гаросу. Јогунила се париска млевена цигла годинама, пре него што је, коначно, попустила под притиском шампиона. Урадио је Новак Ђоковић у Паризу оно о чему је маштао целог живота. А није било лако. Пао је, сад, камен са срца и нама који га пратимо годинама.

Када се стишао први талас еуфорије, размишљам како да стигнем до слављеника. Конференција за медије је једно, весеље, падање у загрљај и давање одушка међу пријатељима, нешто сасвим друго. Заиграо сам на новинарски живац. Голица жеља да се осети атмосфера и буде део великог спектакла.

Силазим степеницама са западне трибине где се некада налазио прес-центар на "Шатријеу", иако би, баш сад, требало да пишем извештај. Прескачем по два степеника, покушавајући да у журби скујем план. Заврћем по инстинкту удесно ка ложама, мада нема разлога да Новак буде тамо, нити имам приступ до њих.

Да би се уопште пришло до свечане трибине, треба проћи поред играчког клуба. То је оно место где тенисери, неретко у дугим сатима, ишчекују свој тренутак изласка на мегдан, мерећи варљивим тениским часовником неизвесно време претходног дуела, убијајући досаду огромном количином шампионских снова.

ИСПРЕД терасе клуба, компактна гомила знатижељника с варљивом извесношћу стрпљиво чека аутограм. Нешто се ту догађа. Чујем срчани шум победе. Нема сумње, на правом сам месту. Потурам раме крчећи пут. Изнутра допире весела граја. Преда мном, чувар улаза на свечарски бал.

Стојим, и чекам. Секунде споро пролазе. Придружује ми се ускоро још један колега. Дижемо се на прсте, бацамо поглед преко бршљена и вребамо прилику да ускочимо. На метар од нас, центар света. У њему, Куп мускетара.

Покушавамо да дозовемо било кога изнутра. Не чују нас, наравно. На разастртом су тепиху седмог неба. Околна бука је заглушујућа, а они далеко. Безуспешно окрећем број телефона некога чији сам познати лик на тренутак приметио унутра. Не одговара се на позив у таквим тренуцима. Цупкам, погледа прикованог на сваки кадар феште изнад брка мрког чувара.

Из кибицовања нас, безнадежне, иза леђа, наједном прене глас Новакове мајке Дијане. Знамо се још из времена док је Новак овде сневао дечачке снове.

- Што стојите ту вас двојица, зашто не улазите? - пита нас и, не чекајући одговор, без застајкивања крчи пут до Светог грала.

Ускачемо право у поток шампањца.

ПИЋЕ ВЛАДАРА

- ПРЕСРЕЋНА сам мајка! Остварили су се многи снови. Новак нас сваки пут све више изненађује. Много је постигао. Кажем му, не мора ништа више, а он опет! Ово је фантастично! - каже ми Дијана.

Очи јој искре, осмех не силази с усана. У њиховом углу, ипак, примећују се, за онога ко то уме да види, све муке на трновитом родитељском путу успеха.

Па из оних искри у очима плану кап.

Захваљујући њој, ушао сам тамо где би свако у овом тренутку пожелео да буде. Нисам пропустио ни два минута. Окрећем се око себе. Схватам да Новак, заправо, још није ни дошао из свлачионице! Слављеничка машина се тек захуктава.

"Банку" држе пријатељи, познаници, родбина. Предњаче мајка Дијана, супруга Јелена и отац Срђан. Јелена пресрећна, у руци премеће торбицу, не зна шта би с њом. Срђан загрлио пехар и не пушта га. Преко његових рубова пљуска владарско пиће шампањ.

ЈАВЉА ми се онај новинарски црв. Покушавам да од Срђана узмем изјаву.

- Мани се сад посла! Слави с нама. Велики је ово дан. Потегни мало овог царског пића из пехара. Ово је време за радост и весеље! - не да ми да зуцнем.

Тапше ме по леђима, досипа, за госте, две флаше истовремено, а онда ми, с обе руке, да ме ућутка, устима приноси путир.

Док се титула испија директно из пехара, са пасареле, одозго, поруке шаљу сналажљиви навијачи огрнути српским заставама.

- Узео си пехар, Новаче! - пролама се над Булоњском шумом у слављеничкој ноћи, као да је Булбудер.

Наздравља се, евоцирају успомене од почетка каријере на дну сувог базена, до великог тријумфа заливеног шампањцем.

Кулминација настаје када кроз шпалир почне да се промаља слављеник. Уздигнутих руку, хрли право мајци у загрљај.

- Видиш да сам испунио обећање! - каже јој и не да јој да плаче.

Мушки стисак на очевим грудима, честитке од познатих, пљесак шаке с другарима, пресрећан због историјског успеха. За то време, породица чврсто држи Куп мускетара.

- Дајте ми пехар, треба ми, часна реч! - моли Ноле, с широким осмехом, пре него што се упути на последњу обавезу на Ролан Гаросу, конференцију за новинаре.

Овога пута, добио сам одговоре унапред.

СУТРА: БОГ ЧЕСТО ПОГЛЕДАВА ОДВАЖНЕ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)