ФЕЉТОН - ПОПРИШТЕ УСРЕД БУЛОЊСКЕ ШУМЕ: Кад нешто превише желиш, пут је онда тежи

Горан Чворовић

15. 06. 2021. у 18:00

Новак је био доминантан у светском тенису, али му се париска шљака није дала, љубоморно се, као кокетна примадона, чувала за другог.

ФЕЉТОН - ПОПРИШТЕ УСРЕД БУЛОЊСКЕ ШУМЕ: Кад нешто превише желиш, пут је онда тежи

Фото Танјуг-АП

СЦЕНАРИО

ДУГО је париска шљака пружала отпор. Покушавао је Новак годинама да је покори. Неколико пута је био надомак остварења, али би се снови распршили на попришту усред Булоњске шуме. А онда је дошла 2016. година. Цео тениски свет питао се тада хоће ли се нашем Новаку, коначно, посрећити?

Толико жељени трофеј био је надохват руке годину пре тога, али је и даље остао недосањан сан. Сви се овога пута слажу у једном: Ноле га је игром и каријером одавно заслужио. Сада то само треба да овери и резултатом. Тако пред почетак тог турнира мисли и тадашњи председник Француске тениске федерације Жан Гашасен. Додуше, слично је прогнозирао и претходне године, па промашио.

- Сада тврдим да ово неће бити Новакова година. Значи - победиће - каже ми шеретски, какав је увек био, док разговарамо уз чашу шампањца после свечаног извлачења парова, окружени џез бендом, кратком кафом и колачима од јагоде и рабарбаре.

А колико је важно да Ђоковић, коначно, и у Паризу подигне Куп мускетара, потврђује речима између срка и залогаја:

- Играч попут Ђоковића једнога дана, једноставно, мора да има своје име угравирано међу освајачима Ролан Гароса. У противном, то не би било нормално!

Сетио се и како га је публика годину дана раније, после пораза, испратила петоминутим клицањем:

- Време је да добије и овације за тријумф. Велики је играч, мора да освоји Ролан Гарос!

ВЕДАР, увек расположен и насмејан, низак растом, али стално под високим напоном позитивне енергије, признаје ми шта му је шест месеци раније Новак Ђоковић дошапнуо, на француском језику, када му је уручивао пехар као освајачу мастерса у Берсију:

- Задовољан сам, наравно, али хоћу пехар с Ролан Гароса!

Даје овај бивши играч рагбија, који се успешно престројио на руковођење тенисом, и савете из свог примарног спорта о томе како може да се догоди да играч победи самога себе.

- Док сам играо рагби, говорили смо да усхићеност за победом треба да оставимо у свлачионици. Кад нешто превише желимо, пут до тога је онда тежи!

Направио је и филмски сценарио завршнице.

- Меч с Рафаелом Надалом у полуфиналу биће финале пре финала. Ту је, такође, Мареј. Има велико самопоуздање. Освојио је Мадрид, одлично игра и биће велики противник Ђоковићу до титуле.

Треба веровати Гашасену у креирању филмске завршнице. Неодољиво изгледом подсећа на француског целулоидног чапкуна Луја де Финеса.

ПОСЛУЖАВНИК

МОЈА бака би, у Топчидеру, а касније у Чортановцима, госте дочекивала топло, домаћински, слатком које би, с јесени, лично правила, орошеном чашом хладне воде и кафом која се још пушила, тек скинута с шпорета, проносећи их вешто кроз пуну кућу на сребрном послужавнику преко кога је био разастрт уштиркани миље.

Много година касније, један такав, масивнији, купио сам на суботњем сајму старина у Паризу. Био је то шпански венчани послужавник на коме је, ако се добро сећам - пошто је на сличан начин касније исклизнуо и из мојих руку - било изгравирано име извесног господина Родригеза, доктора правних наука из Кордобе и његове супруге Анабеле, који су брак склопили 1938. године, усред туробних ратних времена, поклоњен да их увек подсећа на овај важан тренутак у њиховом заједничком животу. Користио сам га неко краће време, а када је због волумена и захтевног гланцања постао гломазан чак и у декоративне сврхе, то задовољство сам препустио неком другом, све се питајући на чијој је страни у Грађанском рату био доктор Родригез, ко је први од њих двоје напустио овај свет и који су то путеви свевишњи допремили њихов венчани поклон на прашњави париски бувљак.

ТАЦНЕ и послужавници могу да буду корисни, свечани, украсни. Могу да буде сећања и на значајне тренутке који не морају баш да остану у лепој успомени. Важни, и мање важни. Има их неколико, у својој париској колекцији, и Новак Ђоковић.

У витрини их је, до тог тренутка, са Ролан Гароса, држао и гланцао три комада. Првенац је добио 2012. године, тада већ као први на свету, у једном од оних чувених тениских финала против најдражег непријатеља, Рафаела Надала.

И други је држао у руци док се Надал пео на победничко постоље две године касније. Недостајало је тако мало, а било је тако далеко. Чинило се, недостижно.

Коначно, трећи је понео кући 2015. године, после меча против Станисласа Вавринке, пробуђеног и разгоропађеног под старе дане, када је претходно урадио главни посао и у четвртфиналу коначно савладао легендарног противника. Добро је било почело и против Швајцарца, узео је први сет.

Новак је био доминантан у светском тенису, али му се париска шљака није дала, љубоморно се, као кокетна примадона, чувала за другог. Почело је то да личи на скупљање колекције сребрних тацни.

А од послужавника су много важнији пехари из којих краљеви испијају своја владарска пића.

СУТРА: ОПИПАВАЊЕ ПАРИСКЕ ШЉАКЕ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)