ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - КОНФЕДЕРАЦИЈА ИЛИ ОТЦЕПЉЕЊЕ: Разговори интелектуалаца под окриљем пен центара Словеније и Србије

Слободан Кљакић

18. 05. 2021. у 18:28

ПОЗАДИНА одлагањa објављивања сепаратистичког програмског текста "Прилози за словеначки национални програм" за неколико месеци, имала је карактеристике специјалне обавештајне операције

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -  КОНФЕДЕРАЦИЈА ИЛИ ОТЦЕПЉЕЊЕ: Разговори интелектуалаца под окриљем пен центара Словеније и Србије

Фото Архива

У предходном Историјском додатку "Лавина је кренула са Триглава", изнет је низ детаља који сведоче да су се прва посмртна звона СФР Југославији од средине осамдесетих чула у Словенији, у утицајним интелектуалним круговима, који су били снажно спрегнути с државно-партијским врхушким и клерикалним крилом Католичке цркве. Објављено је у том додатку да је баш у време нелегалног објављивања Меморандума САНУ, у септембру 1986, у Љубљани већ био написан и припремљен за штампу програмски текст словеначких интелектуалаца под насловом "Прилози за словеначки национални програм", којим су они означили раскид с идејом и праксом заједничке јужнословенске државе.

Слободан Селенић, Фото Архива

Објављивање те платформе померено је за неколико месеци, због буре покренуте Меморандумом САНУ који ће "преко својих јавних и тајних метода свемоћни Стане Доланц пласирати у јавност". Зато је програмски текст словеначког сепаратизма објављен у часопису "Нова ревија" тек у јануару 1987. године. Позадина ове акције, која је несумњиво имала карактеристике специјалне обавештајне операције, до данас није расветљена, мада је било јасно и онда да је сепаратистички пројекат словеначких интелектуалаца имао подршку руководства ове југословенске републике и врха Католичке цркве, штавише, да је из тих кабинета вероватно био и наручен.

Цирил Злобец , Фото Архива

Или конфедерација или отцепљење, био је јасан став Словеније, где је политичка јавност све снажније испољавала своја два лица, поготово после великих демонстрација албанских сепаратиста на Косову и Метохији крајем марта 1981. године. На једној страни, увид у стварно стање и проблеме федералне Југославије искључиво из словеначког угла, а на другој страни неосетљивост словеначке политике за положај Срба на Космету, уз паралелну, превелику осетљивост Љубљане за наводно угрожена људска и национална права Албанаца.

Године су пролазиле, криза је била све дубља, притисак на Србе с Косова и Метохије све израженији, незадовољство народа је расло, а неспособна руководства су у одбрани својих привилегија и републичко-покрајинских интереса међусобно трговала као на бувљој пијаци.

Уследиће велики прелом 1987. године, када је у Србији превагу над политиком Ивана Стамболића однела политика Слободана Милошевића. Аларми су одмах упаљени на свим странама, а српски и словеначки интелектуалци наставили су разговоре започете још 1985, сада под окриљем ПЕН центара Словеније и Србије. Само недељу дана после Осме седнице, у Цанкарјевом дому у Љубљани су за исти сто сели 5. и 6. октобра Драго Јанчар, Добрица Ћосић, Милош Микелн, Цирил Злобец, Предраг Палавестра, Димитриј Рупел, Коста Чавошки, Франце Бучар, Борислав Михајловић Михиз, Матеј Бор и Слободан Селенић.

Антисрпски скуп у Цанкарјевом дому, Фото Архива

* * * * * * * *

АТМОСФЕРА ЗАТРОВАНИХ ОДНОСА

ОТВАРАЈУЋИ ДИЈАЛОГ, Драго Јанчар је указао да је међу интелектуалцима на обе стране "расла забринутост због атмосфере све више затрованих односа између Срба и Словенаца" и да је "некадашња словеначка србофилија" која је "у оквиру пансловенског и јужнословенског осећања довела Словенце у ову државу, почела да се претаче, нећу рећи у 'србофобију', то је сувише тешка реч, јер надам се да тако далеко још нисмо отишли, али свакако у све изразитији отпор централизму, унитаризму, недемократичности, итд., што би све одреда, а и још много тога другога, требало да буде изразито српска тенденција. ... Никад нисмо били на овој тачки у историји односа оба народа."

Предраг Палавестра, Фото Архива

Предраг Палавестра је у уводним напоменама указао да је у српском ПЕН-у било и двоумљења, колебања око замишљеног дијалога, пошто "Срби данас нису у истом положају као Словенци и у многим областима национални статус Срба није равноправан са словеначким", а "из разговора с неравноправним сабеседником не може се много очекивати, а некмоли нешто добити": "Срби вероватно неће добити ништа, јер не истичу никакве посебне захтеве, не траже ништа друго изузев да им се призна оно што нам је формално већ дато - да у свему имају иста права и исти статус као и сви други народи с којима живе у истој заједници. Док се у Словенији и код Словенаца тај захтев сматра легитимним и општеприхваћеним, подржаним од врха до дна друштвене лествице, од партијског и државног руководства до кмечке гостилне у најмањој веси, у Србији и код Срба, нарочито код Срба који живе изван Србије, само истицање таквог захтева сматра се изразом и ескалацијом опаког српског национализма, због чега се понекад и понегде (рецимо у Тузли) одговара пред судом и иде на робију." Према речима Милоша Микелна, "словеначки циљеви су били формирањем авнојевске Југославије у приличној мери остварени", а онда је "нова власт створила нову бирократију која представља кобну кочницу сваког развитка, разуме се и оног националиог".

Игор Бачвар, Франце Бучар, Алојз Петерле и Јанез Јанша, Фото Архива

За "успешан заједнички живот у Југославији" Микелн је укратко формулисао две претпоставке: "1. национална слобода - ниједан народ и ниједна народност не сме да се осећа да су им запушена уста и везане руке, 2. економска равноправност кроз чисте рачуне, да се зна ко пије и ко плаћа." Микелн је изнео став да националну слободу Словенаца у Југославији треба стално бранити од квазимарксистичке теорије стапања у један народ и практичних покушаја да се то учини, те да је потребна расправа која ће одговорити на питање да ли уопште више постоје "здраве основе" за одржање заједничке државне заједнице, или треба размишљати о разлазу.

* * * * * * * *

КОЛЕКТИВНО И ПОЈЕДИНАЧНО ПРОПАДАЊЕ

ИЗ ВИЗУРЕ Слободана Селенића, "монолитност је упадљива особина актуелног словеначког јавног иступа", при чему се "тежња ка демократским формама друштвеног и економског организовања објашњава природом националног бића Словенаца". Истовремено се, на другој страни, "ауторитарна форма тих односа" образлаже "природом српског бића". Селенић је указао да право првенства у обликовању друге Југославије припада "на идеолошком и концептуалном плану, пре свега Словенцима и Хрватима, па први пут осамостаљеним Бошњацима, Македонцима, Шиптарима и тек на крају, ако икако, Србима. Говорити после 1944. о српском хегемонизму, београдском централизму, врло је цинично када се Србија у више подручја налази под специфичном принудном управом других народа и народности самоуправне Југославије".

У наставку, Селенић је рекао да "док смо заједно, о свим југословенским стварима заједно морамо и да одлучујемо", да би потом изрекао оштро срочен став:

"Заступницима монолитистичког словеначког становишта није стран закључак о лошој кондицији многих институција ове државе, од привредних до спољнополитичких. Они су спремни да за стање ствари оптуже бољшевизам, Србе, Византију, црног ђавола и белог анђела, али потпуну дезинтеграцију државе - ни по коју цену!... Бранећи са хистеричном нерационалношћу свој национално-територијални интегритет, довели смо сви заједно земљу на степен дезинтеграције на коме она више не може привредно да опстане. С друге стране, није познат случај да се једна држава распала без рата и крвопролића. Ми ћемо, дакле, сва је прилика, неспособни да ишта изменимо, трулити заједно са свим нерешеним проблемима, пропадати наравно, и колективно и појединачно, уживајући у својој анархичној независности и пуној национално-територијалној суверености."

Рупел, Кучан, Јанша, Бучар, Фото Архива

Милан Кучан и Слободан Милошевић, Фото Архива

Једино је Димитриј Рупел на разговору у Љубљани конкретно одговорио на питања договорена у претходним усаглашавањима чланова Српског и Словеначког ПЕН-а. Пре него што је одговорио на оно прво: "Да ли је Југославија потребна Србима и Словенцима?", Рупел је изнео овај став: "У то да је Југославија потребна Словенцима, Словенци су били одавно убеђени, и мислим, да су данас многи Словенци још увек убеђени да им је потребна. Они то мисле зато што су им такви интереси, јер су их тако научили, или зато што се боје да некако другачије мисле. Али словеначко јавно мњење 1987. каже да 53% Словенаца мисли да би се Словенији изван оквира Југославије отвориле нове могућности развоја. А то значи да прилично велика маса Словенаца није више чврсто уверена да им је Југославија заиста потребна."

На тему Косова Рупел је рекао ово: "Вероватно Словенци немају право да Србима саветују како да поступе у случају Косова. Словенци не смеју да буду арогантни да би предложили своје рецепте. Морају се међусобно погађати само Срби и Албанци."

Добрица Ћосић је, уз остало, указао на традицију антисрпства у Словенији, која је почивала на "милитантном католицизму, аустријском духу и коминтерновској идеологији" КПЈ, што је у новијој словеначкој култури дошло до изражаја после Устава из 1974. и побуне на Космету 1981. године.

* * * * * * * *

ЈУГОСЛАВИЈА НА КРАЈУ ПУТА

ДРУГИ КРУГ ДИЈАЛОГА српских и словеначких писаца одржан је 13. новембра 1987. године у Београду, када су учесници оспорили политичке и идеолошке осуде које су изрекли пре свега партијски форуми поводом првог, љубљанског разговора. Како је оценио Предраг Палавестра, ти напади "више су претња мислећим људима и интелигенцији, него стварна политичка оцена ставова који су у разговорима изложени. То је претња слободној мисли и слободи изражавања, сатеривање критичке мисли у поданичко ћутање".

Добрица Ћосић је поменуте политичке притиске оценио као стаљинизам, а узрок лоших међунационалних односа у Југославији видео је у "априорном претпостављању националне слободе и права, а то значи државе и бирократије, над грађанским правима и слободама појединца".

Милан Кучан, Франце Бучар и Алојз Петерле, Фото Архива

Могло би се рећи да је у београдском дијалогу Цирил Злобец био најдиректнији - непремостиве су разлике између Словенаца и Срба, а узрок томе су дубоки историјски корени који су рађали све конфликте. После Тита и његове арбитрарне моћи, пошто је формула братства и јединства историјски потрошена, Југославија је, тврди Злобец, на крају свог пута: "Што више упознајемо једни другога, то све више недвосмислено констатујемо да су бројне разлике међу нама такве да их ми, сваки са своје стране, не можемо и не желимо да отклонимо, јер смо уверени да представљају вредносни део наше традиције, цивилизације, културе, језика и других посебних својстава који одређују нашу индивидуалну и колективну, националну особеност и зато и представљају основни разлог нашег историјског опстанка."

Милан Кучан, Франце Бучар и Алојз Петерле, Фото Архива

Осмотрени из данашње перспективе, ови разговори српских и словеначких писаца занимљиви су и по некој врсти смиреног, крајње толерантног тона у коме су вођени, на тему права народа - словеначког - на отцепљење од Југославије. При томе, учесници дијалога као да су били у неком изолованом балону, српски писци су том праву и опредељењу давали бланко сагласност, а сви учесници некако су игнорисали заиста сурове чињенице свакидашњег живота којима је балон у коме разговарају окружен. У словеначкој јавности је, наиме, захваљујући одлично координираним акцијама центара моћи и медија, већ дуго владала права антисрпска хистерија, у оквиру које су ЈНА и Београд - као наводно оличење свих зала и великосрпског хегемонизма који се не може спутати - били главне мете.

Уз пажљиве припреме, јавни простор Словеније годинама је испуњаван све оштријим говором мржње, здравом разуму несхватљивим оптужбама, измишљотинама најприземније врсте. Коалиција створена између СК Словеније предвођеног Миланом Кучаном и клерикалалаца десничарске оријентације, отворила је простор не само за оштар сукоб са Србијом и Србима, него и за покретање сукоба са Српском православном црквом, што је било праћено и различитим антисемитским провокацијама.

Шта је значило и до чега је довело ово "припремање терена", видело се на познатом окупљању у Цанкарјевом дому у Љубљани 27. фебруара 1989. године. Тај митинг организован је у знак подршке Словеније албанским рударима у руднику „Трепча“ Стари трг код Косовске Митровице, пошто су рудари ступили у генерални штрајк 20. фебруара. За инсценацију тог штрајка, на коме су изнети еминентно политички захтеви, а који се проширио и на друге делове покрајине, свакако треба нагласити да је показао не само високу координацију акција албанске иреденте на Космету, него и непосредну повезаност тих акција са словеначким структурама.

Митинг је директно преносиo ТВ Београд, а оно што се чуло изазвало је право згражање у српској јавности, која је тек тада, на неки начин, најшире упозната са размерама и дубином антисрпске кампање у Словенији. Један од врхунаца цинизма тог митинга био је беџ који су носили његови учесници - Давидова звезда са натписом "Косово, моја дежела". На том манипулативном трагу, наводна "несрећна судбина" Албанаца на Космету поређена је са судбином Јевреја у нацистичкој Немачкој, политика Београда је осуђивана као "нихилистичка, цинична и варварска", а отпор Албанаца променама Устава СР Србије лажно је смештан у координате достојанствености и "гандијевског" типа борбе.

Врх ондашње словеначке власти уистину је, после "малог прљавог рата" у јуну 1991. године, показао какав је смисао имало то дивљење иредентистичком "гандизму" на Космету - преко те побуне, Словенија је утрла себи коначан пут за отцепљење од СФР Југославије.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

Mama

18.05.2021. 19:32

Odvratno.Nikakvi borci cekali da ih Srbi oslobode a posle nas iscedili ko krpu da sve pokupe i na kraju pobiju regrute jedva punoletne i otcepe se nekaznjeno! Vrlo vesto ali kao narodljigavci gramzivci sebicnjaci lazovi bezdusnici.Krpelji.