ГРАД ЛЕЊИНГРАД: Награђена послератна репортажа познатог књижевника и новинара

Ћамил Сијарић

10. 05. 2021. у 09:46

ГРАДОВИ су као и људи - и као и људи могу да буду стари или млади, тужни или весели, занесени или замишљени. И могу да буду лијепи или ружни. Могу градови да вам се учине сасвим познати, исто онако као и људи које сретамо први пут, а учини нам се да их већ знамо.

ГРАД ЛЕЊИНГРАД: Награђена послератна репортажа познатог књижевника и новинара

Архива

И велики руски град на Неви - Лењинград, чини вам се однекуд познат - па му прилазите као знанцу којем имате нешто да кажете и од којег имате нешто да чујете; и оно што тога часа пожелите, јесте да негдје сједнете и да гледате; да сједнете онако као кад сте код куће и да затим потекне прича... А то је оно што вам овдје свак нуди: и да сједнете, и да своју причу испричате.

На нешто изванредно домаћинско наићи ћете у овоме граду и када на то наиђете - онда су вам све друге азбуке читке... А у овоме сјеверном граду има много да се прочита и више од тога да се изговори. И неко ће можда изговорити још са првим корацима по овом граду: град музеј! Неко други ће изговорити: град историја! Неко: град борац, град побједник, град мученик! А највише ће их изговорити: град херој! Онај о којем је говорио цио свијет: још није пао Лењинград! И кад се тога данас сјетимо, куда све не оду наше мисли оду на оне страшне бројке, на оних девет стотина дана, колико је овај бијели град био опкољен од Нијемаца. Те је дане бројао цио свијет: девет пуних стотина дана! Једна слика на гробљу у Лењинграду приказаће вам нападаче овако: цијели дуги збијени редови Нијемаца. И сви су окренути Лењинграду. А у зубима је сваком нож. Оштрица је окренута Лењиграду. И оно што је у ножу, у очима, у ријечима јесте: кољи!

Умирале су, у тих девет стотина дана, по цијеле породице за један дан. Сви скупа: отац, мајка, баба, дјеца - за један дан. Тако да су се врата на кућама затварала и на њима лијепио натпис: "Овдје више не тражите никог!" И тако редом од врата до врата: "Не тражите никог." Па је, кажи, изгледало тако: као да је град сморила куга. И куд год се макли, куд ногом крочили, неко је мртав пред вама лежао. Сједио тако на клупи човјек и ту на клупи и умро. Умро од глади. Пред њим на земљи умрло дијете. Тамо даље на трави умрла жена. И носила се не испуштају из руку.

Девет пуних стотина дана! А умирање свакога дана. И гробље крај града расло. Сахрањивало се у заједничким гробницама, а гробнице назвали "братским могилама". Ту међу њих уђи ћутке. Са капом у руци. С мислима да су то жртве какве си и ти имао у својој земљи. Тако ћеш моћи лакше да ходиш кроз ове бескрајне "братске могиле". И зубља која над њима гори подсјетиће те на зубље жртвама у твојој земљи. Па ти ово гробље дође као оно у твојој земљи - над којим си већ лио своју сузу: за друговима, за пријатељима, за познаницима ... И није ти друкчије него да овдје леже и твоји - твоји знанци из твога града, дјеца и дјевојке које си сретао на улицама, борци са којима си се познавао или неко из твоје куће.

Ту се не говори. Јер са језика отиђу ријечи, и из главе отиђу мисли, и пуст си ... Можеш само да ћутиш и да се изгубиш у нечему што је гробље, што је смрзавање, гладовање и умирање - што је оних девет стотина дана. Добро би било да ту бројку знају сви професори свих језика и свих народности, и да је ђацима дају у задатак.

Свим ђацима, и у свим земљама - на свим језицима. Нек би се та бројка знала и памтила, како се више не би поновила - ни у овом граду, ни у другом граду, ни у једном граду.

А оно што овдје може да се прочита и што је написала ђачка рука, није био задатак него је то једно писмо од ужаса. Под тај се ужас потписала Тања. Била је ученица. И то што је стигла да напише једна ученица, читамо данас као књигу... А књига није - него је свега неколико ријечи које је ђаче ставило на папир. А тих неколико страшних ријечи, читава су хроника о Савичима. Савичи су били породица, а Тања је била најмлађа. Била је њихова ученица. И на листу искинутом из теке остале су овакве њене ријечи:

"Жења умрла 28. децембра у 12 часова и 30 минута изјутра 1941. године.

Бабушка умрла 25. јануара у 3 часа изјутра 1942. године.

Лека умрла 17. марта у 6 часова изјутра 1942. године.

Деда Васја умро 13. априла у 2 часа ноћу 1942. године.

Деда Љеша - 10. маја у 4 часа 1942. године.

Мама - 13. маја у 7 часова и 30 минута изјутра 1942. године."

Архива

Тиме се ова кратка хроника мале лењинградске ученице завршава. То ће и сама она да напише:

"Савичеви умрли. Умрли сви, остала једина Тања."

Али ни она није остала - умрла је од глади и данас лежи у једној од могила на овом бескрајном лењинградском гробљу. А ту их лежи много. Лежи их око пола милиона! И то само из једног града - из овога града Лењинграда, и само из једног јединог времена: из оних девет стотина дана. Према њима стоји кип мајке домовине. Оне за коју су сви они пали. То је жена. Лице јој је засијењено болом. Јер мајка је свих њих који ту леже.

Има бројки које морају да се памте, јер без њих би нешто у животу стало. Изгубио би се без њих путоказ. Нека би на свим ђачким текама стајао број: девет пуних стотина дана, како се не би заборавио - ни у Европи, ни у Африци, ни у Америци. Нека би га у новчанику носили путници покрај путних исправа. Нека би га војници носили у својим војничким буквицама. Жене и дјевојке покрај својих накита. Како га нико не би заборавио - ни унуци, ни праунуци; ни у Азији, ни у Африци, ни Америци.

Преко пола милиона грађана! И сви умрли.

"Савичеви умрли" - написала је она ученица. "Умрли сви."

Леже ту; леже по годинама: четрдесет прва, четрдесет друга, четрдесет трећа и четврта. Свака година по цијело поље, а поље уређено као каква леја.

Пред овим гробљем се стоји као пред историјом. И нек би дошли сви млади - из разних земаља и разних народа да ту стану. Да ту стану и прочитају само једну страницу извјештаја из оних девет стотина дана, колико је трајала опсада овога града. На једној страници извјештаја стоје овакве бројке жртава:

"Осамнаестог фебруара 1942. године 3.421 леш - за један дан.

Деветнаестог фебруара 1942. године 5.509 умрлих - за један дан.

А дан касније - 20. фебруара, 10.043 мртвих!"

Толико палих и умрлих за један дан. Десет хиљада за један дан! А то је цио један град!

Нек би сви писмени записали и памтили тај број, па ма гдје били, ма како се звали, ма којој вјери и партији припадали. Јер има бројки које треба памтити, зато што су те бројке историја. И да више Тања не би записала: "Савичеви умрли. Умрли сви."

Градови су као и људи. И чини вам се да, као и људи, имају свој лик и своје боре. У борама бриге, жалости и радости. И оно што их чини таквим какви јесу. Овај град на Неви чини његова историја. И неко ће тако рећи: град историја. Неко други ће рећи: град музеј. Неко: град херој. А неко ће само слушати ону музику из "братских могила". Она никада не престаје. Као што не престаје ни вјечна ватра над њима. А то двоје у ноћи: вјечна ватра и вјечна музика... И ријечи оне реченице: "Савичеви умрли. Умрли сви."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

KLIKNITE ZA VIŠE VESTI

Коментари (1)