СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Црни барјаци на више од 20.000 кућа у у Мачви, Подрињу и Поцерини у Великом рату

Иван Миладиновић

09. 05. 2021. у 18:11

У СПОМЕН-парку Јасеновац, 22. априла на обележавању 76. годишњице пробоја последњих заточеника из тог усташког логора, председник Хрватске Зоран Милановић, одговарајући на питање зашто на том месту избегава да говори о геноциду је рекао: "Овдје је био геноцид и то прије свега геноцид над Жидовима, да се разумијемо." Потом је поменуо Србе, и додао да су они пружали отпор због чега су били третирани као непријатељи. Значи ли то да они који су убијени јер су пружали отпор, нису били невини, односно да су нешто скривили? А онда је додао: "Били су непријатељи, зна се како се поступа са непријатељима - не убија их се у логору."

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Црни барјаци на више од 20.000 кућа у у Мачви, Подрињу и Поцерини у Великом рату

Аустроугарска разгледница: злочин у Афтовцу у Херцеговини

Да ли је назочни хрватски председник овом реченицом мислио да се непријатељ убија нешто другачије, масакрира, коље на прагу куће, веша по воћњацима, или пали у дворишном пласту сена, управо како су његови преци то радили пре 107 година по Мачви, Подрињу, Поцерини, када су као саставни део аустроугарске армаде напали Србију.

Само два дана после Милановића, огласио се на тему геноцида један други председник, мало значајнији и мало моћнији. Први човек највеће светске силе Џозеф Бајден признао је масакр над Јерменима за време Отоманског царства 1915. године као геноцид, чиме је постао први лидер САД који је овако дефинисао смрт око 1,5 милиона Јермена.

Чекали су Јермени на овај дан нешто више од једног века. Они су, иначе, познати као стрпљив народ. Срби то нису, ако нешто не могу одмах да ураде, дижу руке. Али, мењају се времена. Па мењају се и Срби, уче се стрпљењу. Зато је сасвим могуће да у временима која долазе Милановић, или неки његов наследник, одговара на питања о једном другом геноциду који је започео годину пре јерменског, 28. јула 1914, када су "најхрватскија" војна јединица, 13. загребачки корпус, и најелитнија формација, 42. домобранска дивизија названа "вражјом", ступили на тло Србије. Судећи по тврдњама хрватског историчара др Славка Павичића, који је и сам учествовао у ратним операцијама, а које је објавио у књизи "Хрватска војна и ратна повјест и Први свјетски рат" (штампана 1943. године), за ове две јединице и босанско-херцеговачки корпус, у Хрватској и Босни мобилисано је "најмање 500.000 војника".

У саставу "вражје" 42. домобранске дивизије биле су 83. бригада (25. загребачки и 26. карловачки домобрански пук), 84. бригада (27. сисачки и 28. осјечки домобрански пук), затим 37. артиљеријски и 6. домобрански артиљеријски пук. А 36. пешадијска дивизија имала је у свом саставу 71. бригаду (79. оточачки пук и један батаљон 37. дубровачког пешадијског пука), 72. бригаду (16. вараждински и 53. загребачки пук и један батаљон 96. карловачког пешадијског пука), затим половину 7. пешадијске дивизије од 13. бригаде (78. осјечки и 52. бродски пешадијски пук) и један дивизион 13. артиљеријског пука. Све сама "браћа Хрвати".

Вешање мајке шесторо деце

МЕЂУ наредбодавцима окрутних мера према становницима Србије и њиховим спроводиоцима било је много Хрвата. Свој крвави посао терора започињали су говором: "Браћо, војници, ми ћемо се ускоро наћи у једној земљи чији је народ гори од најгрознијег варварина; уколико би вас задесила та несрећа да паднете у њихове руке, онда можете рачунати са најјезивијим (поступцима). Носеви и уши биће вам одсечени, очи ископане; зато вам наређујем да све што је српско уништавате и сваког ко српски говори стрељате. Дужност вам је да похапсите све најугледније личности као државне чиновнике, свештенике и учитеље, и одмах обесите..."

По извештају аустријског генерала Бекића у Србији је обешено више од 20.000 људи. Често су на губилиште извођене и жене, чак и мајке мале деце. У Београд је прва ушла хрватска формација, карловачка пучко-усташка пуковнија и већ другог дана на Теразијама, између хотела "Балакан" и "Москва", поставили су четири вешала на којима ће окончати живот многи Београђани.

Од бројних вешала белели су се воћњаци и села, с обзиром на то да су народна одела у то време била бела - панталоне и горњи део одеће. Једно од тих тешко настрадалих села било је Прњавор, са 2.400 становника уочи рата. "Улазак обесних трупа непријатеља жељног освете после борби на Церу као и у наступању од Дрине, завили су у црно ово насеље... Било је убијено, спаљено или измасакрирано укупно 352 становника. Највећи део чинили су су старци, жене и деца". У кући Милутиновића, у Прњавору, спаљено је 16. августа 1914. 96 људи, а два дана касније, у Ашеници, код железничке станице било је стрељано и живо закопано 89 људи..." - забележио је Арчибалд Рајс.

ПОДРУЧЈЕ на коме је оперисала "вражја" 42. дивизија најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а по завршетку рата 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.

Легендарни амерички новинар и писац Џон Рид је писао о злочинима у Шапцу где је у дворишту Гачићеве апотеке, "натенане" стрељано 300 заробљених српских војника. Пише и о маскру у селу Јевремовцу где је 50 особа било сатерано у један подрум и тамо живо спаљено... Рид је бележио како су људе сабијали у цркве и спаљивали, док су војници чекали са пушкама како би докрајчили сваког ко успе да се пробије из тог огња. Писао је о деци која су убијана, череченим девојчицама, силованим женама... Они који су окрвавили руке били су Хрвати и муслимани - у првом реду.

А Анри Барби, дописник париског "Илустрасиона" извештава: "Принуђен сам да жигошем страховита варварства аустроугарских трупа. Да нисам својим очима гледао њихова недела и да нисам фотографисао њихове жртве, не бих веровао у злочине... Засада су њихови рањеници смештени заједно са Србима по српским болницама, негују их исто као и Србе."

ПРИПАДНИЦИ тих јединица упадали су у села и истеривали из кућа читаве породице, не обазирући се на узраст, да би их везане конопцима гонили испред себе, као живи заштитни зид, у наступању према положајима српске војске. Из села Лешнице, у овим "заштитним зидовима" налазиле су се и жене са децом која још нису проходала.

Терор и геноцид спровођени су не само над Србима у Србији, већ и изван ње - у Аустроугарској, у свим областима које су Срби насељавали. Јозеф Редлих, немачки политичар и универзитетски професор, у свом дневнику, у забелешци од 22. новембра 1914, написао је и следеће: "У Хрватској Франкова партија спроводи режим ужаса. У Срему је убијено 10.000 Срба...Колики је број убијених Срба у Босни и Херцеговини, то не зна нико. И тамо се спроводи систематска политика истребљења православних..."

Према службеним актима аустроугарске војне управе, у лето и у рану јесен 1916. у Србији је вршен прави лов на људе. Интернирано је из округа Крагујевац - 5.497, Смедерева - 2.173, Ваљева - 1.018, и Београда са околином - 3.113 лица.

СЛАЊЕ у интернацију, односно у концентрационе логоре, представља посебно поглавље у геноцидним мерама аустроугарских власти. Са интернирањем се почело већ 10. августа, одмах по избијању рата. Први логор чије су страхоте упознали Срби из Босне и Херцеговине изван свог завичаја - била је тврђава у Араду. Више од 5.500 затвореника, мушкараца, жена и деце, било је смештено у загушљиве и мемљиве, никад од сунца огрејане тунеле. Храна им је дељена само једном на дан. Уследило је масовно умирање. Највише су страдала деца. Од 400 деце преживело је тридесетак. Велико губилиште био је и логор у Добоју, у који је из Босне било заточено 16.673 мушкараца и 16.996 жена. И овде су страдала деца. Од 2. априла до 1. маја 1916 умрла су 643 детета!

Стрељани дечаци од 15 година у селу Глишић

На десетине хиљада српских родољуба из БиХ, Хрватске, Далмације, Војводине, интернирано је у друге концентрационе логоре у Марибору, Ашаху, Комарану, Дахауу, Нежидеру, Болдогасоњу, Талерсдорфу код Граца, Туроњу, Шопроњеку... Највише жртава је однео Маутхаузен, познати злогласни логор и у Другом светском рату. У једном аустријском извештају, од 15. децембра 1915. речено је да је до тог дана, у том логору "помрло 8.000 људи" од којих је две трећине било "живо закопано..."

У такозваним велеиздајничким процесима у Сарајеву, Бањалуци и Загребу преки судови осуђивали су на смрт стрељањем или вешањем на стотине Срба.

"ЗЛАТНА КЊИГА"

ПРЕМА "Златној књизи" Врховне команде аустроугарске војске, у којој се налазе подаци о свим носиоцима златне медаље за храброст (до 1917. године медаље су биле од чистог злата), ово ретко додељивано признање добило је 106 припадника босанско-херцеговачких пукова - муслимани 63, а Хрвати 38 медаље. Од 10.000 Хрвата, колико их је било заробљено током Колубарске битке, до 12. децембра 1914. у српске добровољце пријавило свега 452 - 430 Ср6а и 22 Хрвата.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

Bungi

09.05.2021. 18:38

Da je tih 10000 zločinaca strijeljano 1914. ne bi nam se ponovila 1941. i Jasenovac, da su strijeljani svi zarobljeni ustaše i domobrani 1945. ne bi nam se ponovila 1991. i Oluja.Pametni uče iz tuđe istorije a mi Srbi iz svoje i još uvijek je nismo naučili.