ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ДОГОВОР СА УСТАШКИМ ИДЕОЛОЗИМА: Споразум о оснивању самосталне Комунистичке партије у Независној Држави Хрватској

Слободан Кљакић

02. 05. 2021. у 10:38

У РАЗУМЕВАЊУ редоследа догађаја и општој атмосфери која ће допринети оснивању логора нужно је да се још једном вратимо у прве дане живота НДХ, пошто се тада збио врло важан догађај који је у СФР Југославији безмало пет деценија имао статус партијско-државне тајне највишег реда.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК  - ДОГОВОР СА УСТАШКИМ ИДЕОЛОЗИМА: Споразум о оснивању самосталне Комунистичке партије у Независној Држави Хрватској

Архива

Реч је о споразуму који су у Загребу 17. априла 1941. године утаначили по двојица највиших представника КП Хрватске и, са друге стране, новоуспостављеног усташког режима. У име КП Хрватске наступили су Андрија Хебранг и Владимир Бакарић, а у име усташа водећи идеолози Младен Лорковић и Миле Будак.

Пре изношења чињеница о тој партијско-државној тајни највишег реда, нужно је да укажем на проглас "хрватском радном народу и родољубивим грађанима" Покрајинског комитета КП Хрватске за Далмацију на чијем је челу био славни далматински и југословенски револуционар Вицко Крстуловић. Само два дана после проглашења НДХ, Крстуловић је, не чекајући било какве директиве из ЦК КП Хрватске и ЦК КПЈ, чији је члан био, са Иваном Лучићем Лавчевићем и Антом Марасовићем Мирком написао текст прогласа у коме су изнели и ове ставове:

"Плаћеничка Павелићева банда договорно са издајничким водством ХСС-а позвала је њемачке трупе, прогласила је у Загребу 'независну, слободну Хрватску' и хоће да успостави на читавој хрватској територији своју тиранску власт... Шта вам спрема ова наметнута Павелићева тиранија и окупаторске њемачке трупе? Фашистички освајачи и усташка власт спрема ти глад, одузимање намирница, и других животних потреба, оскудицу круха, биједу и болест... Ова нам власт спрема најцрњу реакцију, невиђени терор, насиља, концентрационе логоре и стријељање на хиљаде недужних и честитих синова нашег народа. Лажу ти хрватски народе, кад кажу да ће наша земља бити ослобођена од рата; сада ће она тек постати право поприште рата и ратних страхота и то за рачун и интересе твог угњетача њемачког фашизма. Твоје ће синове насилно тјерати на клаоницу да крваре и гину за интересе њемачких освајача. Хрватском народу као никада до сада пријети опасност националног и социјалног поробљавања..."

ТАКОЂЕ БЕЗ ЧЕКАЊА било какве директиве, самостално је деловао и Гојко Половина, секретар комитета КП Хрватске за Грачац. Чувши на радију вест о проглашењу НДХ, истог дана је одлучио да организује оружани отпор окупацији и успостављању усташке сателитске државе. На основу његовог наређења, поручник краљевске војске Душан Дракулић је из жандармеријске и војне сухопутне станице - магацина - узео оружје и поделио га народу.

Сутрадан, 11. априла, у Грачацу је одржан велики народни збор. На њему је у име Самосталне демократске странке говорио Миле Стојсављевић, а испред КПХ Гојко Половина. Основне поруке збора биле су - нужност борбе за Југославију, борбе против НДХ и окупатора. О одјеку тих порука сведочи оно што се убрзо догодило. Народ Грачаца и околних села, наоружан, ступио је у краћу борбу са једним одредом усташа и Мачекових заштитара, који су већ стигли у Грачац да би успоставили власт НДХ. Половина је донео и одлуку да се са 54. пешадијским пуком Јадранске дивизије организује отпор и против италијанске окупационе војске. Током четвородневних борби заустављено је напредовање једне италијанске дивизије.

Када је стигла вест о распаду југословенске војске и слому Краљевине Југославије 17. априла Половина и водеће личности у пружању отпора отишли су у планине.

Архива

Два дана раније, 15. априла, огласио се прогласом "Народи Југославије!" и ЦК КП Југославије, који је написао Јосип Броз, сведок дочека немачких окупациони трупа у Загребу: "У тешкој и судбоносној борби против туђинске најезде нашла се у Хрватској шака агената и петоколонаша, која је уз помоћ најурених реакционарних хрватских властодржаца систематски припремала и коначно у најтежем часу извршила издају каквој нема премца у низу издаја хрватске господе и властеле у хисторији... Знај, хрватски народе да ће хисторија с презрењем осудити оне који своју тобожњу независност граде с Јудиним талирима и на ропству својекрвне браће - српског, словенског и осталих народа."

ТЕКСТ ПРОГЛАСА био је заснован на неколико година раније дефинисаној платформи КПЈ, сажетој у две речи: "Бранићемо Југославију!"

Врх КП Хрватске, оличен у Андрији Хебрангу и Владимиру Бакарићу, мислио је другачије. Као и многа друга, и ово питање је отворио Владимир Дедијер 1988. године, у рецензији књиге Гојка Половине "Сведочење - Прва година устанка у Лици".

"Члан ЦК КП Хрватске и ЦК КПЈ друг Вицко Крстуловић дао ми је писмену изјаву да је на седници ЦК КПХ, на дан 13. јула 1941. године, Андрија Хебранг изјавио да је стварање НДХ остварење "вековног сна хрватског народа". Још једна партијска личност, која је присуствовала томе састанку, дала ми је изјаву сличне садржине.

Према неким изворима, Андрија Хебранг и још једна личност из КП Хрватске склопили су 17. априла 1941. године споразум о стварању самосталне КПХ, изван оквира КПЈ. Хебранг и ова личност дали су обавезу да нова КПХ неће водити никакву политичку или војну акцију против НДХ, а усташки лидери Миле Будак и Младен Лорковић потврдили су да ће нова КПХ добити право слободног деловања. Павелић је неколико дана касније својим потписом потврдио пуну важност овог споразума.

Последњи директор УНС-а (Усташке надзорне службе), Драго Јилек понео је из Загреба 1945. године и овај документ. Наши органи киднаповали су Јилека у Италији заједно са тзв. Јилековом торбицом у којој су се налазили и ови документи", написао је Владимир Дедијер.

КЊИГА ГОЈКА ПОЛОВИНЕ, после његових деценијских борби против цензуре и одлучних настојања да је објави, као и рецензија Владимира Дедијера, подигли су буру готово несхватљиву у данашњем времену. Напади, претње судовима, најнижи ударци на јавној сцени против њихових личности, фалсификати и свакојаке оптужбе зато што су изнели партијско-државне тајне скриване деценијама трајали су месецима. Конце су вукли Јосип Врховец и Ивица Рачан, тада два најмоћнија политичара Хрватске, преко својих лижирахана у медијима, не само у Загребу, и преко историчара који су извршавали њихове налоге. Наставили су посао Владимира Бакарића који је умро 1983, и Ивана Крајачића Стеве, који је преминуо 1986. године. До своје смрти, Крајачић је, још од времена Другог светског рата, био руководилац једне секције совјетске обавештајне службе за Балкан.

Сви су они настојали да се докопају докумената из поменуте "Јилекове торбице", због чега су према Вицку Крстуловићу, Владимиру Дедијеру и Јосипу Копиничу примењиване посебно драстичне мере - проваљивање у станове, роварење по документацији, претње, прислушкивање и слично.

Коначно, у априлу 1997. године био сам у прилици да дођем до факсимила два кључна документа из "Јилекове торбице" и да их публикујем. Прво, дневнички запис Славка Кватерника, службено другог човека у структури власти у НДХ и, друго, факсимил изјаве Славка Кватерника, коју је током истраге дао органима УДБ.

У ПРВОМ ДОКУМЕНТУ Кватерник сведочи:

"Загреб 22. IV 1941. N0 44.

уторак

- Миле био поново код мене. Тражио да се убрза договор о сурадњи с комунистима.

Поглавник потписао договор.

О томе одмах јављено Лорковићу. Он је добио задатак за сурадњу."

У истрази вођеној 1946. године Славко Кватерник је потписао следећу "надопуну изјаве дате у просторијама Државне безбједности за Н. Р. Хрватску у Загребу 23. X 1946. г.":

"У првом тједну је др Павелић, који је отсјео у банским дворима, примао депутације града Загреба и старе пријатеље из Влашке улице. На састав владе чекало се неколико дана. Тих дана био је код мене Дидо и саопћио ми да су др Лорковић и др Будак разговарали с комунистичким првацима Хрватске. Договорено је да се легализира ком. партија Хрватске, а они ће се отцјепити од КПЈ. Др Павелић, преко швицарске везе, а и преко руског посланства у Београду затражит ће од Москве да признају државу НДХ."

ОВАЈ ПРОБЛЕМ стављен је на дневни ред убрзо по ослобођењу земље, о чему сазнајемо из сведочанства Хасана Доламића, преживелог логораша, члана руководства логорске организације КПЈ у Старој Градишки. Према Доламићевим речима, евентуална партизанска акција за напад на логор, или за пружање подршке онима који су спремни да ризикују бекство, створена је с јесени 1943, после партизанског напада на Бањалуку.

"Тада је у нашем логору било само 120 усташких стражара, према 2.700 логораша, то јест нас 170 комуниста спремних на бијег. Имало смо и неколико револвера и бомбе, ножеве. Поред тога, пруга Београд-Загреб, била је већ два мјесеца оштећена. На том смо правцу предвиђали неопходно осигурање одступнице од вањских снага, партизана... Али, за такав план нисмо имали подршку вањске партијске организације. Веза с ЦК КП Хрватске је функционирала, али је Хебранг шутио. Питали смо се како то да он, секретар ЦК и бивши логораш овдје у Старој Градишки, он који је знао да смо свакодневно у смртној опасности, ништа не подузима да нам помогне? Да је барем партизане упутио да нас подрже извана и прихвате, тај би вод с нама ојачао у снажну партизанску бригаду", наводи у свом сведочењу Хасан Доламић.

 

Архива

ПОСЛЕ ОСЛОБОЂЕЊА, преживели логораши-комунисти, упутили су већ 12. децембра 1945. жалбе партијском руководству Друге армије ЈА, а 15. септембра 1946. године и жалбе на адресу ЦК КП Хрватске. Тражили су одговор на питање ко је кривац за ускраћену помоћ и солидарност у организовању њиховог бекства из логора. Одговор нису добили, али су и поред тога закључили шта је томе био разлог - интерес Андрије Хебранга, ондашњег секретара ЦК КП Хрватске и Политбироа ЦК КП Југославије, да се слободе не домогну сведоци његовог "специјалног третмана" који је имао у логору Стара Градишка. Наглашавам да су преживели логораши извели овакав закључак у време када је Андрија Хебранг на врхунцу моћи, две године пре него што ће 1948, у време Коминформа, бити уклоњен с јавне сцене.

Завера ћутања о геноциду у НДХ и о концентрационом логору Јасеновац, коју је током рата и после 1945. наметао Ватикан, очито се преплела с једном врло утицајном, моћном линијом највише власти у Хрватској, коју су предводили Андрија Хебранг, Иван Стева Крајачић. Њихову линију убрзо је прихватио и Владимир Бакарић. Када је реч о Јасеновцу, они су имали идентичан став као и Ватикан и Каптол. Под видом забране оптуживања хрватског народа за геноцид, они су захтевали да се остаци јасеновачког логора потпуно униште и тражили да се о геноциду и овом стратишту не сме писати. Они су забранили да се сачува Јасеновац са свим својим мучионицама. Ова политика организованог заборава пренета је и на Босну и Херцеговину, где су власти већ шездесетих година ставиле ембарго на објављивање резултата научних истраживања јасеновачких стратишта.

Такву политику су у Србији прихватили партијско-државни врх и појединци из овдашњих утицајних научних кругова.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)