ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТУГУЈЕМ ЗА РОДНИМ КРАЈЕМ: Сведочења о отимању српских територија и насилној промени структуре становништва на КиМ

Из књиге Миладина Вилотића

23. 04. 2021. у 17:14

СРЕДИНОМ осамдесетих професорка др Ружа Петровић и др Марина Благојевић објавиле су у издању САНУ књигу "Сеобе Срба и Црногораца са Косова и Метохије" у којој су изнеле резултате демографских истраживања у јужној српској покрајини, с посебним нагласком на исељавање под притиском и различитим облицима терора албанских сепаратиста.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТУГУЈЕМ ЗА РОДНИМ КРАЈЕМ: Сведочења о отимању српских територија и насилној промени структуре становништва на КиМ

Архива

О размерама исељавања у периоду 1971-1981. године, уверљиво сведоче коефицијенти емиграције у том периоду према националној пипадности. У укупном коефицијенту -5,6 на 100 становника за све становнике Космета, само -0,9 се односи на Албанце, -18,55 на Србе и свих -22,4 за Црногорце, а -18,8 на припаднике свих осталих националних група посматране заједно.

Овакве разлике су постојале, наводи Миладин Вилотић, биле су карактеристичне и за период 1961-1971. године.

У поменутом истраживању Руже Петровић и Марине Благојевић, дати су и искази из анкете спроведене у организацији САНУ у периоду 1985-1986. Из тих драматичних сведочења изгнаних доносимо неке карактеристичне изјаве, при чему треба нагласити да је више од 85% свих прогнаних Срба и 83% свих старешина домаћинстава рођено на Космету.

"Немам шта да кажем, све се већ зна. Не знам и чему ово служи, да ли мислите да ће то некоме да помогне? Трошите само време и новац. Али хајд' - нек свако ради свој посао. Немој нико нас да узнемирава зашто смо дошли - зато што смо морали!"

(Висококвалификовани радник, 40 година)

"Шта да изјавим... надах се да ће се ово решити, да ће југословенска власт нешто предузети... Остарех, и ништа... Живела сам, радила, волела, надала се бољим данима за своју децу... Оставила сам кућу и имање ради њихове сигурности."

(Црногорка, 70 година, мајка четворо деце)

"Тугујем за родним крајем, нужда и невоља су ме натерале да се селим. На Косову су ми сахрањени и отац, и деда, и прадеда, срце ми је тамо остало. Овде нећу никада да будем свој човек, ја сам у души на Косову."

(Радник, старешина десеточланог домаћинства)

"Овде нема размишљања да ли ће дете да дође живо или крваво - миран, слободан и достојанствен живот на који имају право сви поштени људи у Југославији."

(Отац троје деце)

"У нередима и демонстрацијама 1968. међу старијим Албанцима је било оних који су осуђивали изгреднике, међутим, 1981, сви, од најмлађе деце која су пљувала војнике, до најстаријих, сви су били истог мишљења."

"Староседеоци су добри људи, дошљаци су примитивци, само спремни на кавгу, потежу ножеве за ситнице. Мој отац се раније дружио са Шиптарима, били су као браћа, прави пријатељи, на свадбе и славе су звали једни друге."

Архива

"Нисте питали о досељавању Албанаца из Албаније. Читаве породице су се досељавале. Наше друштво таквим породицама је давало огромна имања и куће (то су била имања и куће српских и црногорских породица). Циљ је био да се у свако село убаци по једна таква породица, а они су после доводили браћу и пријатеље. Ти исти емигранти су подстрекачи мржње и нереда на Косову. Они су се највише обогатили."

"Од 1965. године корзо у Приштини је подељен на српски и албански део. Једном страном улице иду Албанци, а другом Срби."

"Посећују се само српске кафане. На корзоу једни шетају с једне, а други с друге стране."

"Било је веома опасно и ризично бити Србин, увек је постојала опасност да вас на улици и без разлога претуку. Мога оца су 1973. године претукли, тројица Албанаца из суседног села, без икаквог разлога."

"После демонстрација није било слободе, смеш да се крећеш само дању."

"Нисмо смели да се шетамо као људи."

"Изазивали су свађу на сваком месту. Кући смо долазили кад сунце залази. Тешко су пролазиле породице где није било јачих мушкараца. Иначе су Албанци кукавице и могу само да се боре кад их је десет на једнога, зато се овако и множе."

"Катастрофални, неподношљиви до крајности, притисци свих врста, у биоскоп нисмо одлазили. Био сам нападан, увек 5-6 њих, ножевима. Зато се сами Срби нису никуд кретали, увек у групи, носио сам и оружје."

ПОДСТИЦАЈ АКАДЕМИКА КОСТЕ МИХАИЛОВИЋА

АКАДЕМИК САНУ Коста Михаиловић имао је важну улогу у настанку књиге Миладина Вилотића. Као давном познанику и пријатељу, дао је аутору предлог и снажну подршку да напише своја сећања. Када је САНУ организовала 2005. међународни научни скуп "Косово и Метохија - прошлост, садашњост, будућност", захваљујући тој подршци, Вилотић је поднео саопштење, о чему је академик Михаиловић написао следеће: "Овај извештај је вероватно уништен. Упорно трагање по архивима Миладина Вилотића, у том времену секретара Комисије за националне мањине ЦК СК и Социјалистичког савеза Србије, било је узалудно. Будући да о том периоду не постоји литература, а вероватно је и друта документација уништена, аутор ових редова је сугерисао Вилотићу да по сећању напише шта се догађало на Космету између 1959. и 1968. године. Он је био не само секретар за мањинска питања и члан Комисије ЦК Србије која је 1962. године била на Космету, већ и један од три коаутора сводног Извештаја који је нестао. Према томе Вилотић је најобавештенија и најкомпетентнија жива личност која је могла да сведочи о збивањима у периоду 1959-1968. Он је то и учинио у саопштењу Сведочења о збивањима на Космету у раздобљу 1959-1968. године". "Срби на Косову и Метохији."

Овај научни скуп је одржан у Косовској Митровици од 27. до 29. маја 2005. године, а САНУ је објавила обиман зборник радова под насловом „Срби на Косову и Метохији„ следеће године.

ОД анкетираних 405 домаћинстава која истичу годину погоршања односа (у неким случајевима наведено је одмах после рата, после смењивања Ранковића, после Брионског пленума, после добијања заставе и промене имена Космета), само њих 56, или тек свако седмо домаћинство, ставља то погоршање у период после 1968. године.

„Пре тридесетак година си могао мирно да идеш градом где хоћеш. После смењивања Ранковића, Албанци су просто подивљали. Органи власти су подржавали Албанце и гледали да бију Србе и Црногорце кад год могу. Судски органи су гледали да осуде Србе што више. Органи јавног информисања у Покрајини улепшавали су ствари, па је испало да је на Косову боље стање него било где у СФРЈ."

„После одласка Ранковића арогантно понашање, изазивање, смењивање."

„Одмах после смењивања Ранковића настао је хаос."

„До Брионског пленума је било добро, а после је почело раздвајање."

„Пред демонстрације 1981. све српске куће у Подујеву су обележене крстом да се зна где ће напасти. Демонстранти су гађали куће камењем, циглама, све прозоре полупали, моју су радњу потпуно демолирали. "

„Почели су да нас прогањају и приморавају да се иселимо, померали су међе и присвајали земљу како је њима одговарало, хтели су да се сви Срби иселе и њима остане наше богатство. Геометар је рекао где је међа, али то није помогло."

„Имали смо воћњак у који нисмо смели да улазимо, због тога што су ми децу стално тукли. Продала сам га јер никада од њега нисам имала ништа, то цела Каменица зна."

„Негде почетком шесдесетих година Пољопривредна задруга у Касину код Урошевца нам је одузела 7,5 хектара дедовине без икакве накнаде и поделила је Албанцима који су је после продавали."

„Имали смо три хектара шуме, комшија Албанац је секао као да је његова, а ми смо морали да купујемо дрва."

„Секли су нам јавно, дању, шуму - дође их 4-5 и дрско отимају, секу и прете."

,,На имању су ми правили штету. У пшеницу су пуштали стоку, пасли су ми млад кукуруз. Шуме су ми потпуно посекли, морао сам да их продам." .

"На нашој њиви су правили ћерпич."

"Уништавали су нам поља, никада нисмо могли да очувамо летину, ноћу су лупали секирама и камењем по кући, крали и убијали нам стоку."

"Пре исељавања три године нисмо обрађивали земљу, јер су Албанци убирали нашу летину."

"Убио ми је коња зато што је пришао његовој кобили."

"Стоку у летње доба нисмо смели да пуштамо у ливаду, да је Албанци не отрују, а албанску стоку нисмо смели да отерамо из наше њиве... Жене из куће нису смеле да иду на њиву, да их Албанци не силују."

"Жену је претукао комшија Албанац вилама јер је из ливаде истерала његову стоку, мени је стављао пиштољ у уста, бранио ми да чувам овце на мојој ливади коју је он заузео."

"У селу се тачно знало ко ће да се исели. Албанци су правили план, а Срби о томе нису имали појма. Дође Албанац, закуца и каже: "Кад ћеш да се селиш, ја купујем твоју кућу„. И ко је хтео и ко није хтео морао је да се исели."

"Све се ради смишљено. Уцењују Србе, протерују их са имања, откупљују их будзашто. Али није у питању само материјална корист, они за нека стратешка места плаћају колико власници траже, дају милијарде, значи да им је циљ само да отерају Србе на ма који начин."

"Око продаје се највише пита први комшија или онај који има међу са исељеником. Око продаје земље је и највише било проблема, јер су избор купца и цену диктирале комшије. Дође купац, види кућу и даје 12 милиона (1971), први комшија Албанац даје 4 милиона и прети: 'Ако не продаш мени, убићу ти дете, запалићу шталу.' Али, комшија плаћа само 4 милиона, а уговор мора да се направи на 12,5 милиона, па се тако имовина, продаје ономе ко највише, лицитира."

"Купац куће Албанац, ваљда од неког добија (новац), већ је купио 13 кућа у селу Мијалић, у општини Вучитрн." „Понуда за земљу је била само једна, није дозвољено да има више купаца. Моја ужа родбина имала је 12 хектара земље, није могла да прода, односно нико није хтео да купи док 1/3 вредности није дата аги, бившем власнику те земље, који је после тога одобрио да можемо да продамо земљу."

„ПРОДАЛИ смо 1978. године 10 хектара најбоље земље за 500.000 динара. Пре исељења сам уништио 7 ари винограда јер су ми све грожђе односили Албанци."

„Упалио ми је сено, у двориште убацио динамит."

„Под притиском смо продали кућу. Комшија Албанац је тврдио да је то његова дедовина (и старешина и отац рођени у месту становања), ометао продају, претио и на крају узео део кућног плаца за себе, без накнаде."

„Они су нас присиљавали, говорећи да је то њихова земља, да ми идемо у Србију."

„После рата се Турци исељавају, а Албанци досељавају (општина Гњилане), држава је у то време откупљивала земљу од Срба и то давала емигрантима, тада су постојали клубови емиграната у Гњилану."

"Кућу и 6 хектара сам продао џабе, за 6 милиона старих динара 1968, принуђени смо да продамо цабе."

"Продали смо 17 хектара, све испод цене, за тај новац сам могао да купим ову стару кућу и трактор."

"Продао сам 20 хектара коме сам морао за 20 милиона, а онда тај Албанац одмах препродао другом Албанцу 80 ари за 12 милиона."

"Тукли су се, били. Наша деца су крвава долазила кући. Отимали су од њих књиге, свеске, оловке."

Архива

"Нашу децу су пресретали, отимали им ужину, новац."

"Међу српском и албанском децом су избијале свакодневне тешке туче, гашење цигарета по лицима српске деце, некад су их приморавали да вичу: Живео Енвер Хоџа.

"Деца албанске националности су малтретирала наше дете, отимали му новац, скидали са ђачке торбе каиш па га њиме тукли. Дете је имало модрице по телу, а нама дуго није хтео да каже од чега му је то, претили су му да ће га још више тући ако некоме каже."

"Док сам учио школу, често сам се враћао испребијан."

"МОЈЕ дете није могло да иде у најближу школу јер је било мало српске деце, већ на супротан крај града и тада бисмо морали да га водимо у школу и сачекујемо из школе."

"Пратили смо децу у школу и чекали их да се врате."

"Морали смо стално да их пратимо, али и поред нас су их нападали, псовали, добацивали погрдне речи."

"Као вук и коза. Морао сам да чекам унуче и децу да га не утепају Шиптари."

"Треба женско дете да пошаљеш у школу у друго село, не смеш да га пошаљеш само, мораш да га чекаш и секиру да понесеш."

"Деца су се жестоко тукла, док сам био ђак (исељени 1969), сваки дан сам са собом носио тојагу и пуно камења."

"Не сме дете или жена да оде на пијацу или у болницу, треба да прође кроз 3-4 шиптарска села."

"Силовали су ми ћерку, тукли где су ме стигли и срели, и мене и моју децу, и све то наочиглед власти и народа Југославије. Шта ће ми та земља и та кућа, стока, ако ми убију дете или мужа. Ја живим за децу. Упропастише ми децу, унесрећише нас, данас у време када су сви слободни. Пређосмо из куће у колибу, пређосмо са имања на асфалт и бетон."

"Девојчицу од 12 година нашег комшије силовала су тројица."

"Напали су ми ћерку у кући, провалили, сама је била, силована, мрцварена, понижена."

"Иду поред прозора, вређају, нападају нашу децу. Ћерку су ми напали у кући, силовали. Милиција је дошла после шест сати."

"Нападали су женску децу, нарочито у аутобусу, школи. Сестра ми је напустила средњу школу због малтретирања од стране ученика."

"Српске девојчице су силовали у школском тоалету албански дечаци."

"Ћерке су завршиле основну школу и прекинуле даље школовање, јер би до средње школе морале да путују кроз албанска насеља."

"Тамо сам ћерке чекао из школе са секиром, јер су тамо честа насиља Шиптара. Овде (у Србији), фала Богу, деца су ми безбедна."

"Како би се Албанци понели када би му Срби силовали женску децу? За време рата ни балисти нису силовали и пребијали женску децу, а сад то њима неко дозвољава."

"Српкиње на Косову нису чак ни грађанке другог реда, оне се малтретирају, силују и понижавају. Најтеже је на Косову бити жена - нарочито Српкиња."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

Ivan

25.04.2021. 13:29

Треба скупит сва сведочења од 1945е године. Све податке о злочинцима и објављиват стално. Медијски треба све покрит.