ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПОКЛЕКЛА ПРИВРЕДА У РАЉАМА ПОЛИТИЧАРА: Војвођански и косовски лидери одупирали су се свакој врсти реформе

Раде Драговић

17. 04. 2021. у 17:14

СВА кључна уставна решења у Другој Југославији имала су далекосежне последице на привреду, која је опет, због званичне идеологије третирана као прворазредно политичко питање.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК  - ПОКЛЕКЛА ПРИВРЕДА У РАЉАМА ПОЛИТИЧАРА: Војвођански и косовски лидери одупирали су се свакој врсти реформе

Милка Планинц и Веселин Ђурановић, председници Савезног извршног већа

Најдубљи продор економије у политику и уставно уређење забележен је захтевом Међународног монетарног фонда, као условом за одобрење другог стендбај аранжмана, да Југославија промени Устав из 1974. године. Овај устав оцењен је као гробар заједничке државе, а захтев ММФ, без обзира на јавне или скривене мотиве, запамћен је као можда последњи покушај да се држава братства и јединства уставно прекомпонује и уподоби политичкој и националној реалности.

Овај исечак у односима СФРЈ и ММФ до данас није довољно истражен, а у представљању генезе распада Југославије често је и намерно заборављан. Његов најинтригантнији део свакако је захтев за укидање права вета република на савезном нивоу. ММФ је посебно наглашавао апсурд постојања овог права покрајина унутар Србије. Оваквим вишестепеним механизмом блокаде одлука Југославија је сама себе довела у стање безизлазне парализе.

СЛУЧАЈНО или не, захтеви ММФ-а поклопили су се са суштином критика ондашњег режима и Кардељевог идејног концепта. То је била и окосница платформе српске опозиционе интелигенције, која је у уставним решењима из 1974, као и амандманима на Устав из 1963, видела голо развлашћивање Србије, отелотворење начела "Слаба Србија, јака Југославија", и отворено фаворизовање националних интереса других југословенских народа, посебно Словенаца, Хрвата и Албанаца. Све то заједно, с правом, карактерисано је као отварање пута за сецесионизам и у крајњем исходу - разбијање Југославије.

Рад на промени Устава, из истих разлога, није био и није ни могао бити једнодушно прихваћен у свим републикама. Реформи решења из 1974. посебно снажан отпор пружала су руководства српских покрајина, увиђајући да са њима долази и крај њиховој доминацији у односу на републику. Услови ММФ нашли су се у "маказицама" сложених националних односа не само у СФРЈ, него и у СР Србији.

А да нешто мора да се учини на плану уставно-правног положаја покрајина, постало је јасно већ после демонстрација на Косову 1981, с тим што је резерва Загреба, Љубљане и Новог Сада о овом подухвату била огромна. И партијском врху Србије, међутим, било је јасно да промена статуса покрајина неће проћи без дубинске политичке кризе, па се окренуо немогућем - ЦК СКС на 18. седници децембра исте године саопштио је да "не тражи промену уставне позиције покрајина, већ да се траже могућности да република оствари унутрашње јединство на целој територији" и буде, коначно, конституисана као државна и самоуправна заједница.

Преговори о уставним променама директно су опструисани од већине осталих република, а рад на редефинисању највишег правног акта Југославије, као и Србије, отегао се као гладна година. Настојања "уже Србије" да реуспостави државне прерогативе на својој територији у Приштини и Новом Саду доживљавана су од тамошњих руководстава као "угрожавање аутономије и наметање законодавне дисциплине етатистичко-централистичким методом". Широка овлашћења аутономних покрајина доживљаване су као политички амови за Србију, чије су везане руке предуслов за останак у заједничкој држави.

НЕКУ годину касније, одлазећи војвођански аутономашки функционери даће и дефиницију оваквог стања: "Ако покрајине нису против Србије, онда нису ни потребне."

Све ове турбулентне политичке игре пратила је њихова верна сенка - поклекла привреда чију су немоћ грађани осећали на сваком кораку. Економска криза, дубока и свеприсутна, један је од главних показатеља неприлика у које је запала социјалистичка Југославија осамдесетих година. Старији се добро сећају несташица кафе, детерџената, принципа вожње "пар-непар", бонова за гориво, трком за девизама у земљи и техничким уређајима у иностранству...

Проблеми привреде позне Југославије добро су познати: несклад у функционисању државе, диригована економија, одвојена и у републичке границе изолована тржишта, самозатвореност, превелики уплив политике у производњу, презадуженост, високи спољнотрговински дефицит, одлив радне снаге, незапосленост... Најочигледнија је била неефикасност привреде.

Илустрације ради, ево само неколико примера с почетка осамдесетих година.

ЈУГОСЛАВИЈА је за производњу 100 тона челика трошила просечно шест радних сати, док је исти посао у Западној Немачкој завршаван за мање од 0,45. Југославија је по запосленом давала 14,4 тоне угља, Немачка 84 тоне. Један домаћи радник "топио" је 104 тоне бакра, а његов колега у САД 256, а у Шведској 281 тону. Друштвени производ по становнику СФРЈ је имала у висини 2.380 долара, Совјетски Савез 2.700, Мађарска 3.450, Француска 8.500, а СР Немачка 10.000 долара. Чак 1,8 милиона запослених у привреди оцењено је као непотребна радна снага. На бироима рада евидентирано је око милион незапослених. Свакога дана је на боловању било просечно 700.000 радника, а 400.000 њих - на састанцима. Југословенски сељак, грубо израчунато, производио је храну за пет људи, док је пољопривредник у Америци хранио чак 70 особа.

Ови економски феномени нису били непознати домаћој јавности, али најгласније су одјекнули 1986. године, објављивањем Меморандума САНУ. Велики део овог контроверзног документа, образлажући неодрживост стања и нужност хитне и свеобухватне реформе, потенцира управо дубоке економске проблеме.

Исте параметре приликом преговора са државним врхом СФРЈ о новом аранжману финанансијске помоћи у виду је имао и ММФ. У захтеву за уставном реформом лежи још једна контроверза везана за глобалну финансијску организацију и трагична југословенска збивања.

Утицај на питања унутрашњег уређења, исцртавање привредних, а директно или посредно и политичких реформи, саставни је део мисије ММФ, који ова организација примењује од шездесетих година и првих закључених стендбај аранжмана. Југославија у том смислу није била изузетак. Није за чуђење, отуд, мотив ММФ да у пословању са посттитовским "балканским болесником" на све начине заштити своје интересе.

На ову праксу, међутим, другачије светло бацају критичари ММФ. Међу њима је и чувени економиста Џозеф Стиглиц, који светску финансијску организацију оптужује да у својим тајним документима подстиче социјалне и политичке немире у сиромашним и транзиционим земљама које би требало да помаже, као и да је често оруђе глобалних сила, пре свих САД.

УПРАВО овај сегмент многи наводе као један од најважнијих фактора потоњег распада Југославије. Заједничка држава, оптерећена дубоким и системским економским проблемима, па отуд и зависна од сарадње са ММФ, постала је жртва глобалног геостратешког подухвата разбијања СФРЈ. Овај експеримент је подразумевао комбинацију метода - "дављења" привреде, изазивања социјалног бунта и његовог преливања у сферу дневне политике и никад нерешено национално питање. Крајњи исход је познат - Југославија се распала у крви и дубокој социјалној беди.

Дајана Џонстон на том трагу скреће пажњу да су "дужничка клопка" и потоњи захтев ММФ који су подразумевали неопходне уставне промене, посебно ускраћивање права вета које је парализовало савезну владу, али и Србију, као предуслов привредне реформе, изазвали реакције локалних лидера. Косовски локални лидери, предоминантно Албанци, одупирали су се свакој врсти реформе.

"Према томе, да ли су тога били свесни или не, западни банкари и дипломати, тражећи од Београда да проведе крупне либералне реформе, самим тим су позивали на укидање аутономије Косова како је била дефинисана Уставом из 1974. године, што је Запад сместа осудио као неприхватљиву српску агресију на 'Косоваре'", пише Џонсон.

Након више година натезања, али највише под притиском ММФ, Председништво ЦК СКЈ предложило је републикама и Савезној скупштини 21. јануара 1987. око 120 амандмана на Устав из 1974. Амандмани су предвиђали и већу јурисдикцију Србије над покрајинама. Догађаји који су уследили, међутим, показали су да је за било какву темељну - уставну, политичку и привредну - реформу Југославије - постало прекасно.

ММФ ЛАНСИРАО И СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА

АМЕРИЧКИ политиколог Сузан Вудворд доводи у снажну везу лобије окупљене око ММФ-а и успон Слободана Милошевића, у другој половини осамдесетих година. Она истиче да је потстицај политичкој афирмацији Милошевића стигао захваљујући држању западних банака и владе САД. Он је у то време виђен као економски либерал и политички конзервативац који би имао ауторитета да имплементира реформе које су они захтевали. Ову околност потенцирају и други амерички стручњаци за Балкан, који „раног“ Милошевића стављају у раван утицајних банкарских центара моћи. Његов пут до власти, према овом виђењу, почео је радом у Крајгеровој комисији 1981. где се позицирао насупрот тзв. доходашима, што ће га препоручити као кандидата који има снаге и воље за спровођење тражених и на Западу очекиваних реформи.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)