У МРЕЖИ ИЗДАЈЕ И ПРЕВАРЕ: Ауторски текст поводом емитовања серије "Породица"

ПОРОДИЦА" је први прави политички трилер у нас и то је један од разлога што је ова серија изазвала огромно интересовање; у питању су несумњива храброст и значајан стваралачки искорак.

Фото Промо

Посебан разлог је и одсуство стварне временске дистанце: хапшење Слободана Милошевића пре двадесет година био је шок за целу нацију који још одјекује у свести грађана Србије као и самих учесника овог догађаја. Стога се и могло очекивати да ће изазвати различита, па и дијаметрално супротна мишљења, а то се, широм земље, сада и догађа. Аутори су били свесни овог ризика и прихватили су га, па према томе заслужују извесно признање, без обзира на уметничке и професионалне домете.

Драмска конструкција "Породице", готово аристотелски, омеђена је на два дана и две ноћи и заснива се на извесном јединству места (вила са сардоничним именом "Мир"). Ова веза са Аристотеловом "Поетиком" није случајна: у питању и јесте једна трагедија у античком смислу чије корене назиремо у последњим данима слободе Слободана Милошевића, године 2001, непосредно после агресије НАТО на Србију и у току наставка овог рата другим средствима.

Фото Промо

Срж трагедије су игра и противигра као основни чиниоци трагичке радње. Игру предводи премијер Зоран Ђинђић са својом петооктобарском хоботницом, у којој делује најмање један страни агент, доцније ухапшен и правно санкционисан под овом инкриминацијом.

Ђинђићев циљ је да Милошевића стави иза браве до истека предвиђеног рока и да га одмах потом испоручи Хагу, што он и не крије, без обзира на овај, или онај, јуридички алиби. Са тим није сагласан његов такмац унутар владајуће коалиције, Војислав Коштуница, легалист, несумњиви баштиник народне воље и председник нове државе. Генерал Павковић још није донео одлуку и купује време у тумачењу надлежности, да би на крају повукао стражу. Ту су, наравно, и медији главног тока, продужени пипци описане хоботнице. И народ, окупљен испред Ужичке 11, који попут античког хора (или Његошевог "кола") мотивише радњу, противи се изручењу и подиже напетост.

Фото Промо

На другој страни је сам Милошевић са супругом Миром и ћерком Маријом, окружен најближим сарадницима из СПС и још актуелне власти, забринутим због могућег крвопролића. И ту се развија један нарочит контекст, који открива врло специфичне односе међу члановима ове породице, одакле потиче семантика наслова серије. Све ово сплиће се у змијско клупко: акција и противакција су у функцији "политичког трилера", жанра који прилично доследно заступа Вулетић.

Као најближи пример овог жанра из светске праксе могао би се узети прошлогодишњи филм Косте Гавраса "Понашајте се као одрасли", такође пример драматургије двају супротстављених игара (грчки народ против берлинске "Тројке"). И овде је на делу сукоб "малих са великим", арогантног севера са убогим југом, који угрожава суверенитет и најављује дужничку и сваку другу окупацију. Оба филма истражују анатомију "меке моћи" Запада, плус издају као библијски архетип (Каин и Авељ), али се развојем радње такође открива и фундаментална разлика између ова два кинематографска дела.

Фото Промо

Као и свака амбициозна серија, "Породица" почива на фотогенији главног јунака, а то је овде Милошевић, личност која је обележила епоху својом неспорном харизмом. Сличну моћ трудила се да оствари његова супруга Мира са много мање дара. Иако никако не спадам у љубитеље њихових ставова и поступака, морам да признам да су Борис Исаковић и Мирјана Карановић у овоме успели. Својим преображајима, истанчаним глумачким средствима, добром маском и промишљеним приступом, озбиљно су "бранили своје ликове" (ту основну особину глумца, као вечитог "другог", Дидро је назвао - парадоксом). И то остаје главни домет серије. Све остало је испод очекивања.

Фото Промо

Нарочито демонолики Ђинђић Уликса Фехмијуа или несносно стереотипни Коштуница Светозара Цветковића, па даље, сасвим промашени и предимензионирани Милан Марић као Чеда Јовановић, који на крају још постаје и некакав - национални јунак. Ни трага ичему "феноменалном" и "маестралном" како труби бесомучни маркетинг овог предузећа, са тек понеком минијатуром, попут правог глумачког медаљона Светлане Бојковић. Осим (сасвим неаристотелске) нецеловитости и недостојног и демагошког монтажног финала серије, све овде почива не толико на лажи и измишљотинaма, колико на прећуткивању и изостављању истине, чиме се стрпљиво ствара једна искривљена слика. На страну егзалтације као што су витлање пиштољем, претње самоубиством, откривање Титових подземних ходника и хистерични испади, који се никада нису догодили. Шта је исход ове негативне слике Милошевића и његовог окружења, коју су по сваку цену желели да створе "Фајерфлај" и његови спонзори? Где су овде "метафора и трагедија целог народа" коју обећава Вулетић?

Фото Промо

На једној страни је сам Милошевић, који жели да до краја остане усправан у одбрани онога што сматра својом етичком вертикалом. На другој морална ентропија престрашених, уцењених и конфузних мишева са неколико часних изузетака, што све жели и упиње се да изгледа као верна слика епохе. Покушај политичке ујдурме враћа се као бумеранг. Нека гледаоци сами суде ко је овде заиста победник: стварни национални херој (као Варуфакис у Гавраса) или морална нула која увлачи Милошевића у мрежу издаје и преваре. При свему томе, до краја нема одговора на главно питање серије: шта је био стварни разлог, зашто је постојао рок и ко је био прави налогодавац Милошевићевог хапшења?

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације