НЕ ЗНАЈУ КАДА ЈЕ ПОЧЕО ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ: Професори факултета шокирани незнањем академаца, за Павелића чули тек на студијама

ОЧЕКИВАНО је да деца, која гледају серију о породици Милошевић, па чак и млади који су почетком миленијума били деца, питају о позадини и (пред)историји приказаних збивања. Једнако је очекивано да ће родитељ чије дете први пут чује за Јасеновац, било то у контексту филма о Дари или не, морати доста тога да објашњава.

Фото: Д. Дозет/АП

Но да ли је нормално очекивати да студент, па макар био и будући инжењер електротехнике, лекар, тромбониста, или можда професор српског језика - први пут чује за Независну Државу Хрватску и Павелића сасвим случајно, док одговара на питања о роману "Лагум", на испиту из Српске књижевности 20. века? Свакако јесте очекивано да тај (оборени) студент, не схватајући размере и недопустивост свог незнања, после испита изрази огорченост на професора који, уместо о роману, пита о "неком тамо Павелићу".

Фото Д. Дозет

Ово потоње није само очекивано, већ се и десило, писцу и универзитетском професору Слободану Владушићу, који је после небројених покушаја постављања књижевних дела у контекст епохе, и исто толико момената спознаје да су многи индекс стекли уз запањујуће пропусте и рупе у образовању - чак морао да их замоли да науче макар најтемељније историјске чињенице, да не би био принуђен да их обара због незнања историје.

- Током испита, нажалост, често ми се дешава да студенти не знају податке који спадају у општу културу: када је почео Други светски рат, или када је нацистичка Немачка напала Краљевину Југославију - наводи Владушић.

НИ ОДРАСЛИ НИСУ МНОГО БОЉИ

- НА СОПСТВЕНИМ часовима српског језика често знам и да "одлутам", јер причајући о надреалистичкој књижевности у Француској говорим и о Салвадору Далију (за кога нису чули), као што причајући о Шекспиру причам и о Леонарду да Винчију, његовим изумима и појму ренесансног човека као и о томе какав би то био данас човек - каже песникиња Ана Ристовић (на слици), професор у средњој стручној школи.

Фото П. Милошевић

- Чини ми се да би било неопходно увести предмет који би се звао општа култура. Али, ко би онда били предавачи? Колико међу нама, па и онима који се успешно бавимо својим областима, има људи који поседују "ренесансни дух" и ширину? Можда би нам свима, одраслима, требало емитовати једном дневно некакав школски програм.

- Не желим да овом приликом нападам те студенте, јер мислим да је проблем шири и тиче се европског образовања у целини. На пример, један мој пријатељ из Немачке пожалио ми се на студенткињу која није знала који је главни град Чешке. Зашто се то дешава? Верујем, због тога што школе постају све више институције за васпитање деце - тачније њихову идеолошко оријентисање - а све мање места стицања знања. Ево и доказа: како у контексту овог фрапантног незнања базичних чињеница, разумети инсистирање на већој уплетености родитеља у процес образовања? Да ли неко мисли да ће тате и маме да своју децу науче када је почео Други светски рат, или је то посао професора историје? Дакле, мислим да ствар почиње од министарства и њихове одлуке: да ли је школа место образовања, или идеолошког испирања мозгова, по коме је општа култура нешто небитно, некорисно.

СТУДЕНТИ У стицању основних знања ослањају се на интернет, Фото АП

Професор ФДУ Александар С. Јанковић добио је један од понуђених одговора на то питање, када је у амфитеатру Филозофског факултета говорио управо о општој култури и њеној важности као и о недостатку исте код нових генерација.

- Један од надобудних студената филозофије ми је језгровито објаснио да новим генерацијама општа култура уопште није потребна јер све што им је потребно могу да нађу на интернету - прича Јанковић.

- Прво сам мислио да је ова изјава Дамоклов мач, или чак соломонско решење, међутим, схватио сам да је јуноша у праву, јер позиција старијих од 30 је да ноншалантно причају како је у њихово време било много боље и да данашње генерације немају појма. Вероватно смо у праву, али нам недостаје перспективе да сагледамо епоху која траје и ток ствари у њој. Можда ће припадници генерације X (сада између 45 и 55) заиста спасти свет јер имају довољно консензуса са претходницима и са млађима. Међутим, свет у којем је општа култура трула воћка на исушеном стаблу, одавно је нова реалност. Данашњим двадесетогодишњацима ни 5. октобар не значи ништа, па чак не знају ни зашто су нас бомбардовали.

Професор Александар Бауцал, који на Филозофском факултету предаје Развојну, и Психологију образовања, слаже се да се у данашњем, бескрајно убрзаном свету значај, и значење опште културе морају посве другачије сагледавати:

- Колико год нама, из средње или старије генерације, деловало непојмљиво да "данашњи млади" нешто не знају, то је врло лако схватљиво ако се узме у обзир да смо некада сви учили и знали истоветне ствари. Данас је свако "уредник сопствених новина", јер свако бира понешто међу безброј понуђених канала, мрежа, извора, те тако и добија "само своје" информације. Ипак би се могло и морало поставити питање, како да установимо шта би чинило неку темељну културу коју бисмо могли да делимо, и као припадници различитих генерација.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације