САМА КРОЗ ШУМУ НОСИЛА РАЊЕНИКЕ: Храбра Марина Милошевић из Ниша била је жена добровољац на Паштрику 1999. године

Јелена ЋОСИН

24. 03. 2021. у 10:00

ТОГ дана НАТО нас је засуо бомбама после којих не остаје ништа. Прва је пала иза куће у којој је била смештена наша војска. Нас тридесетак отрчало је у подрум суседне куће, где је било склониште. Пала је и друга бомба, а онда и трећа, и више их нисмо ни бројали.

САМА КРОЗ ШУМУ НОСИЛА РАЊЕНИКЕ: Храбра Марина Милошевић из Ниша била је жена добровољац на Паштрику 1999. године

Марина током рата и данас / Фото Приватна архива

Арматура троспратнице почела је да се обрушава на нас. Скучени у чучећи положај, чекали смо да се деси чудо. Војник кога смо претходног дана покупили из Призрена са одсуства гледао ме је беспомоћно, као да тражи спас, а мени су у глави одзвањале речи његове мајке, која ме је преклињала да га чувам, док му је стезала руку. Погинуо је пред мојим очима.

Овако се једног од најгорих дана током операције "Стрела" присећа Нишлијка Марина Милошевић, добровољац 549. моторизоване бригаде Војске Југославије, која је три месеца бранила земљу од терориста у најсуровијим условима на планини Паштрик, раме уз раме са саборцима. Баш они за њу и данас кажу да је једина знала пут кроз шуму и кроз њу носила рањене, јер возила нису смела да се крећу. Преживела је удар касетним бомбама на потезу Планеја - Шех Махала, а рањена је у нападу НАТО у подруму куће где се са саборцима склонила од напада, и где је живот изгубило седам војника, а 10 тешко рањено.

Одлуку да оде рат Марина је донела пре тачно 22 године, 24. марта, када је имала само 22 године. Одрастајући уз оца и брата који раде у полицији, љубав према униформи није јој била страна. Када је оцу саопштила да жели да иде у рат, он је то прихватио са неверицом, али је није одвраћао од одлуке. Мајци пак није имала срца да саопшти да ће и трећи члан породице отићи у рат на Космет. Послали су је да подшиша ратне добровољце у Нишу, где је срела једног оца који је тражио сина и наговорио га да се врати. Тог момента је одлучила да преузме његову опрему и крене са добровољцима на Косово.

- Када је тај војник одустао, рекла сам само: "А не, та пушка неће остати овде, идем ја уместо њега". У том тренутку отац, брат и ја били смо разбацани на различте стране на Косову. Била сам смештена у месту поред Призрена, са осталим добровољцима. Ту ме је прихватила 72. бригада. Свима је за неверицу било да једна жена буде ту. Борбе су на Кошарама већ буктале, а ја сам тада затражила да ме пребаце из Призрена на Паштрик. Отишла сам горе и одмах сам схватила да ја ту не припадам, да је то место за "дечаке". Али, рекла сам себи да нема назад и испоставило се да ме они нису одвајали, нису ме гледали као жену, била сам равноправни војник, њихов друг и брат - прича нам Марина.

За све време трајања најжешћих борби, најтеже је било, како нам је испричала, када погине војник.

- Када оде војник од 18 година, дете... Е то, то се не подноси, то је свима нама најтеже падало. Били су млади, али неустрашиви. Борба их је калила, нису се бојали смрти. Једино што је тешко падало јесте немоћ. Док смо били заробљени у том подруму и немоћно чекали да дођу да нас ослободе, то је било неиздрживо. Све се срушило на нас. Затрпани, повређени, рањени, погинули. Пепео, прашина, ништа се не види, не знамо ко је жив, ко није. Чекали смо трачак светла, макар један зрак па да кренемо туда да се извлачимо. Успели смо некако да изађемо, кроз отвор од пола метра. Нажалост, преживело је само нас неколико - прича нам Марина, која је том приликом и сама задобила тешке повреде.

НАТО бомба јој је повредила ногу, коју је више пута оперисала.

Иако је у рат отишла да би била близу оцу и брату, о њима једва да је нешто успевала да чује за све то време. Брат је мењао положаје, док се са оцем, који је био близу Призрена, више пута мимоилазила, али је једног дана судбина ипак хтела да налете једно на друго.

Фото Б. Антић

- Једног јутра када смо ушли у једно село, сасвим случајно, видим очево возило да иде ка нама. Само сам узвикнула, "Оно је мој отац" и искочила из нашег возила, нисам сачекала ни да стане. А није ни отац. Загрлио ме је толико јако да тај загрљај, док сам жива, не могу заборавити. Сви су око нас заплакали. Имали смо само неколико минута и већ морали да наставимо даље. Наредни пут видела сам га у Нишу, када је све било готово - присећа се Марина, која је у рату спасла небројено живота.

Ране на нози су, каже, зарасле, али оне на срцу неће никада. Призори да у једном тренутку гледа најхрабрије младе војнике, а већ у следећем сакупља њихова раскомадана тела, након што се, попут кише на њих сручи гомила тепих бомби, то и дан- данас види када затвори очи.

ПЕСМА КАД ЈЕ НАЈТЕЖЕ

- КАДА су кренуле те бомбе, "крмаче", како су их звали, било је паклено. После њих ништа не остаје, само кратери од неколико метара. Када су посипали Планеју, наишли смо на дечака који није имао леву ногу и једва да је био свестан. Ставили смо га у санитет и кренули да га возимо ка Призрену у болницу. Возач је био нов, није знао пут, па сам кренула и ја. Око нас је тресло са свих страна. Тада сам први пут осетила последице свега што се око мене дешава. Утрнула сам и укочила се тако да нисам могла да се померим. Овај војник је некако смогао снаге, погледао ме, а ја сам у том шоку и стресу запевала: "Некад смо били ми најбољи пријатељи..." - прича Марина Милошевић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (8)

koča

24.03.2021. 10:58

ko nezna teren i nije osetio teren gorožup do restalice patrolna staza niko nema pravo da priča i snima filmove da pali decu ja znam kakav je paštrik i koritnik zato ovoj devojci skidam kapu ona ima pravo da priča i momci drugi ne