У ПРВОЈ ВРЕЋИ КОЈУ СМО ЗАТВОРИЛИ БИЛА ЈЕ НАША КОЛЕГИНИЦА: Доктор Радмило Јанковић отворио душу после годину дана борбе - "Изгубио сам и оца"
- ИЗАЗОВ је велики и пребродићемо га заједно. Клинички центар нема бољих ни комплетнијих лекара од нас.
- Ми смо последњи насип. Иза нас више нема ко. Срећно! За част професије, право у неизвесност у тешку борбу – ову поруку је пре годину дана кроз вибер групу уз распоред првопозивајућих екипа, својим колегама упутио Радмило Јанковић, директор Клинике за анестезију интензивну терапију Универзитетског Клиничког центра у Нишу, непосредно пре њиховог уласка на одељење интензивне неге где су их чекали први најтеже оболели од корона вируса.
После годину дана Јанковић, који је у међувремену постао координатор свих ковид болница на југу Србије и заменик директора УКЦ Ниш, и његови људи и даље воде борбу са пошасти која не посустаје. Присећа се како је све почело и жали што се још није завршило.
- Та вибер порука која је стигла свим анестезиолозима значила је почетак нашег укључивања у ту борбу којој се још не види крај. Инфективна клиника је већ била пуна а зграда старе хирургије се спремала за најтеже пацијенте. Зграда је била сабласно празна а у њој 80 кревета у интензивним негама, респиратори, маске, хелмети (заштитне кациге)… Претходну ноћ дежурни анестезиолог је већ имао две интубације на Инфективној клиници. Оно што је следило после је антологијска прича нишког здравства. У наредних петнаест дана у згради старе хирургије више неће бити слободног респиратора а Клинички центар савијаће се под притиском пријема енормно великог броја пацијената. Отварали смо нове капацитете, пулмологију, стару кардиологију, физикалну медицину а онда је у ковид систем ушла готово читава зграда новог Клиничког центра. Тог 16. априла имали смо скоро хиљаду пацијената које су моји људи реанимирали, интубирали и транспортовали – описује Јанковић прве дане судара са вирусом који је освојио планету.
- Прва врећа коју смо затворили и вратили се назад на положаје била је наша колегиница. Знао сам њеног брата. Заједно смо одрасли, играли фудбал у Лесковцу, касније студирали медицину у Нишу. Нисам га видео више од двадест година. То се не заборавља, та хладна ноћ, седим у Управи КЦ са тадашњим директором Зораном Радовановићем… Окрећем телефон њеног брата … Жао ми је, морам ти рећи… - присећа се Радмило прве црне вести која му се откинула са усана.
Неравноправна борба са немилосрним противником за Јанковића и његове колеге значила је и одвојеност од породице, што им је веома тешко пало.
- Читав март и април провео сам у болници. Памтим уплашене очи својих синова током сваког видео позива… - Тата, јеси ли добро? И питање на које нисам имао одговор: - Кад ћеш кући ? Нисам могао да оставим своје људе, није било времена ни за поштен оброк, на мом радном столу је била само отворена паштета и мрвице од набрзину поједеног залогаја… Није било времена ни за то, стизале су непрестано нове поруке на вибер: “Немамо места на пулмологији!” “Треба нам хитно кисеонична глава на трећем спрату”…. Санитетска возила су чекала у реду а у њима неретко људи у самртном хропцу, борећи се за ваздух - говори лекар херој.
- Остаће прича о једном злом времену и великој храбрости, о очају и уздизању. О сузама и радости испраћаја оних које смо спасили. Остаће прича о нама с почетка. Ми нисмо имали резервни положај, част нам није дала да се повучемо – закључује своју исповест Радмило Јанковић.
КОВИД МУ УБИО ОЦА
Коментаришући своја осећања након годину дана од првог судара са вирусом, Јанковић каже да су помешана.
- Меланхолија која ми натапа душу, бол који ме раздире зог оних којих више нема а познавао сам их тако добро, жал за оцем којег сам изгубио на својој јединици интензивне неге… Осећај беса што смо опет у истој ситуацији због оних који нам не верују и оптужују да смо добро награђени од “фармацеутске мафије”. Али и осећај ината и чојства… никада се нећемо предати, довешћемо ову битку до краја… Тоне крви и зноја, препешачених километара кроз блиндиране ходнике испред којих пише “Стоп – црвена зона”, трећина мојих људи заражена, неки по други пут… Увек ме песече бол и бес кад чујем како неки мумлају у позадини … Ти генерали без војске, пуковници без рањених, капетани без воде и лађе… Чекају да дигну сидро кад пучина буде мирна…Срам вас било… нељуди – огорчено говори Јанковић.
(Информер)
Препоручујемо
ВЛАДИЦА ИЗ ОРМАРА ИЗВУКАО ЗМИЈУ ДУГУ ЦЕО МЕТАР: Невероватан случај у Врању - Чују се женски врисци, камера све снимила (ВИДЕО)
ИАКО је јуче многе крајеве наше земље изненадио снег, а температуре су се спустиле за читавих петнаест степени, за најпознатијег хватача змија из Владичиног Хана Владицу Станковића и јуче је било посла.
18. 04. 2024. у 09:40
ЧУВАМО ДЕДОВИНУ И ГРОБОВЕ СИНОВА Упркос трагедијама, породица Михајла Томашевића, из Сувог Грла код Србице, опстаје на свом огњишту (ФОТО)
ОВО су гробови мојих синова. Стојадина, рођеног 1979, који је погинуо на Кошарама и Стевана, две године млађег, који је 2002, возећи трактор нагазио на противтенковску мину коју су на путу у селу поставили Албанци. Овде на гробљу ми је друга кућа, а она у којој живим са супругом Миладинком Мицом и сином Дарком је неколико километара одавде. И, док сам жив са Косова и Метохије селити се нећу, чуваћу свој дом и гробове синова.
18. 04. 2024. у 10:45
"МОГУ ЛИ ДА ВАС ЗАМОЛИМ?" Бајага одржао час културе на РТС-у - снимак се шири мрежама (ВИДЕО)
ЈЕДНА опаска легендарног музичара Момчила Бајагића Бајаге током промоције реиздања прве плоче Бајаге и Инструктора "Позитивна географија", забележена камером РТС-а, постала је вирална на друштвеним мрежама.
18. 04. 2024. у 10:17
Коментари (2)