ПОСЛЕДЊЕ ПУТОВАЊЕ У ВОЉЕНИ ТВРДОШ: У знаменитом манастиру код Требиња данас ће бити сахрањен умировљени владика Атанасије

Милена МАРКОВИЋ

06. 03. 2021. у 07:56

ПОСЛЕДЊЕ ПУТОВАЊЕ У ВОЉЕНИ ТВРДОШ: У знаменитом манастиру код Требиња данас ће бити сахрањен умировљени владика Атанасије

Фото Фејсбук

НЕМОЈТЕ мислити да једнога дана нећете стићи до праве истине и праведнога суда. Ту се никоме не досипа, никоме и не засипа. Онако ће бити, какав је читав живот био. Како си радио, такву си пресуду зарадио.

Овако је на Сајму књига, пре годину и по, у Београду, у једном кутку Епархије захумско-херцеговачке беседио владика Атанасије. Седам година (1992-1999) руководио је овом епархијом. Тешко време, али и време повратка народа цркви и самоме себи.

Око владике ширио се круг слушалаца. Међу њима су били и репортери "Новости". Већина је стајала, а његовом оку, упркос годинама, није промицало чак ни то да су у маси света и неки његови Херцеговци. Добацио је:

- Одавно вас нисам видео у Тврдошу, видим, сад сте у Београду.

Била је то изазовна "провокација" да му то признају, али, да га и упитају:

- Каквом се ви, преосвећени, суду надате?

Насмејао се и без задршке одговорио:

- Не верујем да ћу у рај. Имам, као што видите, незгодан језик, па мислим да ће се тамо, горе, и то вагати.

Вага његовог трајања у монашком животу, а то је више од шест деценија, најтачније је измерила значај овог владике у протекла два дана - поред његовог одра пролазе стотине верника и поштовалаца, не само из Херцеговине. У памћењу људи који су стасавали уз љути херцеговачки камен, уз који се и он сам клесао и брусио, упамћен је као "свећа" која је осветлила део страдалне прошлости овог народа од 1941, па до краја рата деведесетих.

И, пре него што је, после Епархије банатске, његове прве епархије (1991), после непуне године стигао у Херцеговину, уписао се међу најпоузданије и најприљежније бележнике сведочења српског народа. Прикупљао је документа, говорио, упозоравао да би се "Србима који лако заборављају своју прошлост, она могла и да се понови." Тада је већ био професор Богословског факултета у Београду и то је најчешће понављао студентима.

- Речи не значе много, ако немају доказе - био је мото који је владику Атанасија покретао да управо тих, осамдесетих година поведе студенте у Јасеновац и Стару Градишку. - Пустили су нас, али о томе се само шапутало. Ко је чуо, није чуо. Ко је видео, није видео.

Говорио је:

- Јасеновац је наше највеће гробље, наше српско Косово, наш библијски месопотамски Вавилон. Највеће градско подземље. Место сусрета свих жртава и свих мученика и мучитеља. Усташки пакао под нацистичком окупацијом.

После је, као декан, водио академце и на Косово. Било је то, некако, после побуне Албанаца, у првој години после Титове смрти.

- Ови млади морају да виде своју колевку. Манастире, лепоту. Ако не виде, не знају шта треба да бране - поручио је и замерио се свима. Чак и тадашњем патријарху Герману.

То је био први Атанасијев искорак у бунтовништво од кога неће одступати до краја. До последњег даха. Од ставова које је јавно износио, као заклети антикомуниста, следећи пут духовног оца Јустина Ћелијског, неће одступати ни касније када је критику оштрице упућивао свакој власти: Милошевићевој, па и овој, актуелној.

- Све што сам говорио, говорио сам искрено. Све што сам слутио, на несрећу, наслутио сам. Косово ме болело. Косово сам волео - говорио је.

И, када је потписан Кумановски споразум, а војска Југославије се повукла, за њом и народ, пожурио је тамо да са митрополитом Амфилохијем спасава што се спасти може. Репортери "Новости" били су с њим у јуну, те, 1999. године, када су он и Амфилохије из Белог Поља код Пећи опојавали мртве и унакажене Србе. Био је Видовдан, Призрен. Патријарх Павле праћен Кфором стигао је у Метохију. У Призрену је, готово нем, слушао потресна сведочења Срба, последњих из колоне прогона. Док је трајала ова драма у Богословији, Атанасије је позвао репортере "Новости" у шетњу до Богородице Љевишке.

- Ово је наше, да знате! Сад сте ви, овде, као неке паше, ал' ће и то проћи - говорио је окупљеним Албанцима који су стезали обруч око нас који смо га пратили.

Владика Атанасије пензионисан је исте године. Понајвише због здравља и ризичног прелома кичме који је задобио, док је орезивао воће на манастирском имању. У манастиру Тврдош, где је одавно одредио себи скромно место почивалишта, данас ће наћи и коначни мир.

Архива

ПИСАО И У БОЛНИЦИ

АТАНАСИЈЕ на грчком значи "Бесмртан". То име на монашењу понео је наш владика, а замонашен је руком Св. Аве Јустина. Ава је Атанасију увек говорио: "Чедо моје, ти си лав и срна". Последњих годину дана провео је на релацији Призрен - Требиње и непрекидно је радио на објављивању књига "Писма Аве Јустина". Последњи том завршавао је у требињској болници са маском и кисеоником на лицу, објављено је на фејсбук-страници "Манастир Херцеговачка Грачаница".

ПОМЕН У КАРАНТИНУ

ЊЕГОВА светост патријарх српски Порфирије служио је јуче у капели Патријаршијске резиденције у Београду помен покојном владици Атанасију. Помену није присуствовао нико, јер поглавар СПЦ због ризика од короне, борави у превентивном карантину.

ВАЉЕВСКИ ХЕРЦЕГОВАЦ

ВЛАДИКА Атанасије Јевтић, рођен у Брдарици код Ваљева 1938. године, студент богословије у Раковици. Усавршавао се на престижном универзитету Хотци у Константинопољу, и у Паризу. У Атини је докторирао. Био је професор и декан у београдској Богословији. Антикомуниста из првог ешалона Јустинових ђака, међу којима су и митрополит Амфилохије, епископи Артемије и Иринеј (Буловић). Објавио је више од две стотине дела из области теологије. Волео је фудбал и играо страсно. Навијао за Звезду, понекад и окупљао ветеране овог клуба. А грчки теолози његовог ранга овако су га описали: "Блажени су они који су испод грубе, робусне спољашњости овог ваљевског херцеговца препознали боголиког родитеља и христоношца.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)