НИСУ СЕ ПРОМЕНИЛИ: Срђа Трифковић детаљно објаснио зашто је Хрватска баштиник наслеђа НДХ

Novosti online

04. 03. 2021. у 11:53

НИСУ СЕ ПРОМЕНИЛИ: Срђа Трифковић детаљно објаснио зашто је Хрватска баштиник наслеђа НДХ

Фото: Принтскрин

ИСТОРИЧАР и публициста проф. др Срђа Трифковић у новом ауторском тексту наводи да Република Хрватска баштини наслеђе усташке Хрватске.

Текст професора Трифковића преносимо у целости:

На почетку треће деценије XXI века, питање да ли Република Хрватска баштини наслеђе усташке Хрватске има потврдан одговор богато поткрепљен чињеницама. То наслеђе је видљиво пре свега у чињеници да Срба у Хрватској има тек у траговима. Упркос томе, морбидна србофобија свеједно је свеприсутна на хрватским ТВ екранима и фудбалским стадионима, рок концертима и каптолским комеморацијама, у школама и свеучилишним аулама, на страницама дневне штампе и интернет порталима, у уредима градских челника и у провинцијским крчмама.

Фото: Хепи ТВ принтскрин

Током протеклих четврт века, атавистичка србофобија нормализована је у јавном и културном дискурсу Хрватске и „интернализована“ од стране милиона људи свих узраста и нивоа образовања. Једину приближну европску паралелу налазимо у односу западноукрајинских ултранационалиста – следбеника лика и дела Степана Бандере, потомака концлагерских стрвинара и ветерана СС дивизије Галициен – према Русима уопште, а онима у Донбасу и на Криму посебно.

„Отац домовине“

Усташки покрет има порекло у идеологији хрватског државног права и у вековним тежњама хрватске феудалне и црквене елите да наметне правну, верску и политичку контролу над Србима у Војној крајини. Визију етнички хомогене и културно интегрисане хрватске националне заједнице, очишћене од Срба и са искључивим правом на све земље од Дрине до Јадрана, артикулисао је Анте Старчевић (1823-1896).

Старчевићева запенушена србофобија, бизарне расне и квазиисторијске тврдње стилом подсећају на опус аутора Моје борбе (Меин Кампф). Заједничка им је мржња која је у оба случаја наишла на плодно тле. Разлика је само у томе што су по Старчевићу именоване улице, тргови, школе и државна одликовања у данашњој Републици Хрватској, која њега без зазора признаје за „оца домовине“. Неопходно је, стога, позабавити се ликом и делом Старчевића, јер они јасно указују на карактер, вредности и темеље данашње Хрватске.

Старчевић није признавао постојање других народа на западном Балкану: сви су они Хрвати, укључујући Словенце („алпски Хрвати“) и босанске Муслимане („расно најчистији Хрвати“). „Они који се називају Србима“ пак уопште не постоје као народ.[1] Старчевић је Хрвате третирао као монолитну нацију која има карактер личности са биографијом.[2] Насупрот њима, Срби су „двоструко ропска“ (славо-сербска), подљудска, влашко-циганска пасмина, припадници „влашког накота“ који зло чине и који су за зло рођени, који су Хрватима вазда били непријатељ број један.

Фото: Јавно добро

Негирајући Србима не само идентитет и право на име него и људскост, Старчевић је поставио темељно начело хрватског национализма. Срби су реметилачки опструктивни фактор. Турци у XВ веку не би тако лако напредовали да није „херватска пасмина нечистом пасмином у Арбанској, у Рашкој и у Сербии превладана а у Босни разтрована“.[3] Срби не знају за цивилизацијске вредности, они лажу, краду, убијају и силују. Они су „нижа пасмина“, а Хрвати „виша господујућа“ којима су Срби у најбољем случају слуге. Сви значајни ликови српске средњовековне историје су Хрвати: „У Стефану Душану гаси се последњи трак прејасне херватске династије Немањићах…“ У боју на Косову Срба нема, јер су битку водили „Краљ Босне и Кастриотић, са својими Херватима и Скипетари, и множина Булгарах и Румуњах.“

У целини, „Славо-Серби су смеће народа, они су Херватску издали и, ако устреба, опет ће је издати, макар без своје користи, само да њу издају. Они су по својој нарави без ума и поштења, проти слободи и проти сваком добру“. Стога „Србе треба ставити ван закона. Ту је судија и овершитељ сваки који је и бесно пашчета“ јер „та пасмина треба да буде из народа истребљена“. Старчевићева „антропологија“ ткана је у истом духу: Срби немају идеју земљишног поседа и стога не поседују људско достојанство, љубав према дому и закону. По њему, постоје три нивоа људског прогреса: животиње, спознаје и разума. Славо-Серби нису ни први ниво достигли, а преко њега не могу прећи. Немају свест нити савест, не могу да читају нити да уче.[4]

Старчевићев расни детерминизам је био без преседана по тону, емотивном набоју и отворено геноцидним намерама. У истом духу, Старчевић је Јевреје описао као „пасмину… изузев које изнимке без свакога морала и без сваке домовине“. Они морају бити елиминисани: „У чашу најбистрије воде баци мрву блата, па се сва вода буде замутити“. Реч „геноцид“ настала је седам деценија након што је Старчевић закључио да „Србе ваља сјекиром утући“. Такав језик представљао је новину у јавном дискурсу Европе тог времена. Старчевићево заговарање „коначног решења“ српског питања масовним убиствима наговештавају један нови језик, који је пола века касније свакодневно користио Фелкишер Беобахтер.

Фото: Принтскрин

Са Старчевићем, трибални атавизам је ирационалном снагом грунуо у свет политичких формула.[5] Младен Лорковић, водећи идеолог усташтва, крајем тридесетих година прошлог века у Старчевићу је видео не само оца нације него и једног од претеча „научног“ расизма.[6] У истом духу, у омажу Старчевићу из 1936. године, председник Матице Хрватске Филип Лукас одаје му признање не само као оцу хрватске нације него и као једном од претеча расизма.[7]

Старчевић је духовни отац усташтва утолико што му је пружио етно-историјски наратив, радикални одговор на питање идентитета и још радикалнији наговештај програма његовог стварања и очувања. Он је битно допринео артикулацији идеја и ставова који су поступке усташа учинили могућим. Његови еуфемизми за Србе то илуструју: блатни скоти, гнусна ропска створења, сужањска пасмина, накот зрео за сјекиру, продане мјешине, псета пустјена с вериге, смеће, итд.

Седам деценија пре него што је Анте Павелић формулисао Начела усташког покрета, Старчевић је утемељио осам кључних елемената усташке идеологије:

1. Тврдњу о етничкој, културној, језичкој и расној јединствености хрватског народа у изразитој супротности са Србима који нису народ;

2. Идеал суверене хрватске државе и уздизање тог идеала на ниво култа;
3. Енормне територијалне претензије за ту будућу државу;
4. Својатање Босне и Херцеговине, уз тврдњу да су Бошњаци-муслимани Хрвати;
5. Став да само Хрвати по крви могу бити законити грађани Хрватске;
6. Демонизацију и дехуманизацију Срба као генетски условљеног контрамодела Хрватима и као егзистенцијалну претњу хрватском опстанку и самоостварењу;
7. Залагање за физичку елиминацију расно и морално инфериорних „Славосерба“;
8. Антисемитизам.

Не без разлога, Анте Павелић је признавао Старчевића за непосредног и најдрагоценијег свог претечу: „Ја вам кажем, да није било Анта Старчевића, не би било данас хрватске државе“.[8] Потпуно исти став следе и савремени политички прваци Републике Хрватске, који Старчевића без зазора прихватају и величају као оца нације.

Фото архива

Наслеђе НДХ данас

Бројни савремени хрватски политичари, публицисти и историчари противе се поистовећивању НДХ као државе, која је по њима била одраз аутентичних тежњи нације, са усташким режимом који је био склон извесним „ексцесима“. Истовремено се конструише „реактивни“ карактер усташког геноцидног програма као осветничког одговора на великосрпски терор. Ово је стари рецепт окривљавања жртве (бламинг тхе вицтим): на сличан начин, у савременој Турској је присутна теза да су Јермени били „нелојални“ Османлијама у време продора руске војске на Кавказу 1914-15.

Фото: ЕПА

Оквир је комплетиран тврдњом да су покољи настали као превентивна и ненамеравана реакција тек успостављеног режима НДХ на наводно претходно припремане, или већ започете устанке Срба непомирених са самом чињеницом постојања хрватске државе. Усташки мит о наводним припремама Срба за побуну и пре почетка крвавих репресалија нема чињенично утемељење. Та се тврдња свеједно понавља као датост и у савременој хрватској ревизионистичкој литератури:

„Истодобно ће се дио Срба у Хрватској, што због непопустљивог немирења с успоставом хрватске државе, што због позива и хушкања иноземних чимбеника, а што због страха од освета и репресалија, одметнути у шуму. Пропламсаји те побуне јављају се одмах након проглашења хрватске државе, још прије икаквих усташких испада, а попримају обиљежја организиране акције од љета 1941.“[9]

Ово су напросто лажи, које имају за циљ да релативизују или сасвим прикрију кључну карактеристику усташког покрета, усташке државе и усташког режима: унапред планирани геноцидни терор као битни предуслов самог постојања НДХ. Он није био завистан од става маркираних жртава. Сви аспекти државне, културне и сваке друге политике у НДХ на крају су се сводили на камен-темељац физичког истребљења Срба. Није било ни говора о дистинкцији између режима и државе. Темељни став усташког покрета – да држава (територија) и нација (дух) морају бити очишћени средствима масовног уништења Срба и других нежељених уљеза од првих дана прожимао је сваки аспект постојања НДХ. Савремени покушај раздвајања усташког режима и усташке државе није само историјски неоснован, он је достојан презира.

У критичком односу према држави која је геноцидни терор подразумевала као предуслов остварења хрватског друштва заснованог на принципима расно-етничке хомогености и идеолошке једнодушности, није могуће раздвојити ма који аспект њеног постојања од терора као таквог. Фрањо Туђман је покушао да квадратуру круга реши познатом изјавом да НДХ „није била само фашистички злочин“ већ и одраз воље хрватског народа. Он је прећутао кључну чињеницу да су сами творци усташке државе, њени идеолози, борци и опслужитељи, од првог до последњег дана истицали да раздвајања усташке понуде нема. Ако је НДХ била „одраз воље народа“, онда је воља тог народа била да стотине хиљада невиних људи буде зверски уништено.

Фото: З. Јовановић

НДХ није богати шведски сто са кога се бира канапе „воље народа“ или сушими „толерантне културне политике“, док се крвава шницла Јасеновца и Градишке или steak tartare Јадовна и Пага дискретно оставља по страни. НДХ је била и остала алл–инцлусиве пакет-аранжман у коме вечерња представа Огњишта у ХНК (ХДК) следи претходном целодневном излету у дечији логор у Сиску. НДХ је била једина сателитска држава која је сама, на лицу места, спроводила „коначно решење јеврејског питања“, чак и пре него што су нацисти развили своју индустрију смрти познату као Холокауст. Та држава била је прво и пре свега свеобухватна институција геноцидног терора. Усташки покрет био је прво и пре свега „удружени злочиначки подухват“ створен и ангажован у циљу извршења геноцидног пројекта.

Апологетика и ревизионизам великог дела савремене хрватске публицистике и историографије не успевају да промене ту дијагнозу, као што ни далеко већи ресурси Ердоганове Турске нису у стању да избришу легат јерменског геноцида.

Брозов легат

После 1945. године, Јосип Броз Тито, као апсолутни владар, принудио је све „Југословене“ да уложе ратна сећања у заједничку залагаоницу „народноослободилачке борбе“ и „фашистичког терора“ као апсолутно изједначени акционари, а потом да из ње вуку подједнаке дивиденде „братства и јединства“ и „револуције свих наших народа“.

Полувековно постојање ДФЈ-ФНРЈ-СФРЈ заснивало се на три лажи:

(1) да су сви народи Југославије пружили једнак допринос партизанској победи;

(2) да су сви ти народи подједнако страдали од „окупатора и домаћих издајника“; и
(3) да су усташе и четници политички и морално еквивалентни.

Србима није било дозвољено да буду персонализовани као жртве масовних злочина, док су усташе ретко именоване као њихови извршиоци. Мит да су сви југословенски народи били подједнако заслужни за победу у „НОБ“, а поготову да су поднели подједнаке жртве током окупације, био је у изричитој супротности са етичким принципом да „све жртве имају право да се назову по имену“ и да саопште своја страдања.[10] Безбројни споменици и спомен-плоче широм Лике, Кордуна, Баније, Далмације, Босне и Херцеговине постављани су у знак сећања на „жртве терора окупатора и домаћих издајника“, после чега следе дуге листе српских имена.

Поклани Срби су десрбизовани и претворени у аморфне жртве, а хрватски и муслимански извршиоци су де-етнизовани. Ово је представљало смишљену форму титоистичке колективне аболиције – и сведени под издајнике и слуге. Званични комунистички дискурс свеједно није могао да спречи нити да надјача усмена саопштења преживелих Срба новој генерацији, шапатом преношене податке и сазнања преживелих. Њих су послератни српски нараштаји западно од Дрине прихватали као део колективног сећања нетакнутог званичним слоганима. Она су имала карактер српског „подземног“ усменог предања.

Премда политички употребљив за комунистичког диктатора, приступ заснован на три лажи значио је да после 1945. неће бити покајања међу извршиоцима и њиховим помагачима, нити стварног помирења међу народима. Основа принципа братства и јединства била је у систематском прикривању карактера и димензија усташког злочина. Антисрпски тон предратних парола Коминтерне о Краљевини Југославији нашао је одраза у свим претпоставкама на којима је заснована и Брозова Југославија. Она је била заснована не само на наведеним трима лажима о рату и окупацији него и на арбитрарним територијалним решењима која би била немогућа пре 1941.

Западни Срби, који су чинили главнину партизанског покрета, поверовали су да та решења нису битна јер је Југославија гарант њиховог опстанка. Да њеном опстанку допринесу, српски комунисти у Хрватској и БиХ пристали су да се не отварају јаме, да се не сахрањују кости жртава и да се не обнављају порушене православне цркве. Последица је потпуно одсуство денацификације у Хрватској између 1945. и 1991, што је највећа разлика између наслеђа Другог светског рата у Немачкој и Хрватској.

***

Српско-хрватски сукоб у време распада СФРЈ настао је сударом два предвидљива елемента: трауматичног колективног сећања западних Срба на НДХ и спремности нове хрватске власти да своје понашање и тежње уоквири у препознатљиви старчевићанско-усташки дискурс. Рат за југословенско наслеђе завршен је етничком и верском хомогенизацијом Хрватске… тако комплетном да су Павелић и његови следбеници о сличном исходу могли само да сањају.

Фото: Депоситпхотос

На рубу сопственог колапса, бриселска „Европа“ упорно проповеда неке друге, „толерантне“ и „мултикултурне“ вредности, које су оличене у моралном, демографском и културном колапсу Старог континента. Она притом не примећује – или свесно не хаје – да на Балкану аутентично усташко срце таме и даље бије пуном снагом у трећој деценији XXИ века. Исход је предвидљив: неокајани греси се враћају као авети сутрашњице, у мутираном али ништа мање злокобном облику. Да парафразирамо преко четврт века старо упозорење Џона Лукача, „са Павелићем ми још ни издалека нисмо готови“.[11]

Упутнице:

[1] Фердо Шишић, „О стогодишњици Илирског покрета“; Љетопис Југославенске академије, св. 49, Загреб 1936.

[2] Мирјана Гросс, Повијест правашке идеологије. Свеучилиште у Загребу: Институт за хрватску повијест, 1973, стр. 10.

[3] Пасмина Славосербска по Херватској, Ђела др Анте Старчевића, Књига ИИИ, Загреб 1894, стр. 162

[4] Исти извор, стр. 213.

[5] Владимир Дворниковић. Карактерологија Југославена. Београд: Грегорић, 1939, стр. 894.

[6] Др. Младен Лорковић. Хрватска у борби проти бољшевизма. Загреб: Велебит, 1944, стр. 39.

[7] Филип Лукас, „Старчевић“, у зборнику: Др. Анте Старчевић, о 40. годишњици смрти, Загреб: Наклада Прагматица КД, 1936, стр. 7.

[8]  Иво Богдан, Отац Домовине Анте Старчевић, Загреб: Издање Главног усташког стана, 1942.

[9] Томислав Јоњић, Хрватска вањска политика 1939.-1942. Загреб: Наклада Либер, 2000, стр. 486. Индикативно је да аутор у свом тексту, иначе богатом фуснотама, за ову тврдњу не наводи извор. За лично опредељење аутора индикативан је тон његовог интервјуа са удовицом Еугена-Диде Кватерника, Маријом, од 23. маја 1997: „Марија Кватерник: мога Диду клевећу више од пола стољећа!“ хттп://www.томиславјоњиц.из.хр/ИВ_кватерник.хтмл (Приступљено: 1. марта 2021.)

[10] Видети: Алеида Асман, Дуга сенка прошлости: култура сећања и политика повести. Београд: Библиотека XX век, Књижара Круг, 2011.

[11] Wir sind mit Hitler noch lange nicht fertig. John Lukacs, The Hitler of History. New York: Vintage Books, 1998, p. 1.

(Нови стандард)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)

Solomon

04.03.2021. 15:03

O Anti Starčeviću sam već godinama pisao komentare ali pošto nisam javna ličnost, niko ih nije ponavljao niti su bili zapaženi, u ovom tekstu je propušteno da se doda da je Ante Starčević još uvek toliko poštovan u Hrvatskoj, da ga zovu ocem nacije a ne samo NDH, da su njegovi kipovi na svakom ćošku, da je Kolinda polagala cveće i vence na njih, da postoji orden sa njegovim imenom, škole, kulturne ustanove, trgovi i ulice. Hrvatska je duboko zabrazdila, toliko duboko da joj nema pomoći. Možda je to i božija kazna za državu i narod koji su jedini na svetu imali logore za decu.