ТИТОВА ВЛАДАВИНА ПОГУБНА ЗА СРБЕ: Јосип Броз персонификација апсолутне политичке моћи у другој половини XX столећа

МОЋ (власт) у српском друштву деценијама је била сконцентрисана у рукама политичке елите и вођа. Великим националним грађанским странкама и страначким коалицијама Краљевине Југославије вешто је манипулисао краљ Александар I Карађорђевић (1888-1934).

Јосип Броз Тито

Његов политички и лични утицај видан је у ратним прегнућима (шест година је на бојном пољу), стварању државе (инсистирање на монархији), њеном уставном обликовању (централизам), парламентарном животу (поставља и смењује владе), спољној политици (склапа споразуме), идеологији (заговорник југословенства), начину владања (ауторитарна личност).

Апсолутну политичку моћ у другој половини XX века персонификује Јосип Броз. У питању је значајна историјска личност која на политичкој сцени траје четири деценије, вешт политичар, мајстор политичких игара, човек за израженим инстинктом за опасност, искусан политичар који зна да "маневрише" и у спољној и у унутрашњој политици, истовремено и постојан, али и спреман на компромисе и прилагођавања уколико је у питању "виша сила" (међународни фактор, унутрашњи социјални или политички притисци).

Видна је његова пресудна улога у бољшевизацији партије, вођењу револуције, грађанском рату, отпору фашизму и стаљинизму, изграђивању југословенске федерације, партијским обрачунима (1948, 1954, 1966, 1968, 1971, 1972), војсци, спољним пословима.

РЕЗУЛТАТ његове владавине, која је савременицима "изгледала" хармоничном, био је катастрофалан по Србе. Иза његове тоталитарне владавине мало је шта остало: грамзиви и неспособни наследници, до те мере минорни, да их се данас једва сећамо; национално подељена и сукобима нагрижена партија, која се распала 1989. године; идеологија (титоизам) саткана од флоскула, празних садржаја, израубованих фраза; држава издељена републичким и покрајинским границама, уставним решењима парализована, комуникационо неповезана, економски дезинтегрисана; неспособна државна и партијска бирократија склона корупцији, непотизму, национализму, сепаратизму. Размере апсолутне власти осликава политичка идолатрија једног времена.

Током ратних година, прерастањем партијског ауторитета у харизму, изграђен је култ Јосипа Броза. У директивним писмима партијским руководствима тражено је да Броз буде величан као "војсковођа и државник". Касније је величана његова улога у ослободилачкој борби, постао је вођа антифашистичког и ослободилачког покрета, ратни сусрети са Черчилом и Стаљином дали су култу интернационалну димензију.

Након 1945. култ Јосипа Броза био је у функцији легализације нове власти. Партијским и државним механизмима стваран је мит о његовој незаменљивости, истицано је његово сељачко порекло, радничко образовање, блискост са народом. Рођенданска славља, јубилеји, прославе, додатно су обликовале култ и служили хомогенизацији државе. Он је постајао симбол јединства народа, "нераскидивих веза" народа и партије.

Краљ Александар I Карађорђевић

Временом је добијао све више атрибута и симбола (творац, друг, син народа, геније, војсковођа, борац протав фашизма, борац против стаљинизма, државник, борац за мир у свету...), и истовремено персонификовао партију, војску, владу, државу. Формиран у идеологији лењинизма-стаљинизма, Броз није одолео вирусу моћи и изазову "сјаја". Власт без контроле парламента, суда, партије, брзо опија. То за собом повлачи и бескомпромисну одбрану стечених права и привилегија. Одсуство јавности рада, лична ауторитарност и неприкосновеност - неке су од особина које посебно треба споменути.

ЈОСИП Броз је деценијама гушио "отварање" српског питања. У обновљеној социјалистичкој Југославији, за коју је положио преко милион живота, српски народ је имао далеко мању улогу од оне у годинама 1918-1941. Поражена је монархија, разбијен српски национални покрет, извршен погром интелигенције, овладали су расцепканост и биолошка истрошеност. Срби су почели да живе у држави која је била уређена као лажна федерација. Централистичко управљање, једнопартијска диктатура, привилегије које се дају мањинама (политика на Косову и Метохији), притисак на село, економска "демонтажа" Србије, раздробљеност - све је то оптерећивало.

Смисао "федерације равнотеже" се и огледао у ћутању о геноциду, федерализацији Србије, хипотекама (великосрпски хегемонизам), негирању националног индивидуализма, интернационализму сличним појавама. Структура односа у југословенској федерацији била је постављена тако да Србија и српски народ својим бројем, економском снагом, традицијом, моралним кредибилитетом стеченим у рату не могу довести у питање преструктурирање државе. Све је то подстицало отварање српског питања, само Јосип Броз није био у "прилици" да то доживи.

И оно је отворено, независно од Слободана Милошевића, кога је затекло као партијског функционера и у једној ноћи га трансформисало у вођу народа, који за његово решавање није био спреман, који га је наслутио али није препознао његову демократску димензију нити био у могућности да контролише бурну ланчану реакцију коју је оно произвело.

Препоручујемо

Друштво

0 10

ПРОСТОР ЗА НАГОДБУ ВЕЛИКИХ СИЛА: Историјски процеси су утицали да Југославија буде раскршће Истока и Запада

27. 02. 2021. у 17:14

Друштво

0 5

НИСКА МРЖЊЕ ДУЖА ОД ВЕКА: Срби између римокатоличког клерикализма и албанског национализма

26. 02. 2021. у 17:14

Друштво

0 9

ЗАБОРАВЉАЊЕ ЗЛОЧИНА У ИМЕ "БРАТСТВА И ЈЕДИНСТВА": У југословенској држави изостала економска и културна интеграција српског народа

25. 02. 2021. у 17:14

Друштво

0 1

МИСИЈА САБИРАЊА СРБА: Југословенско уједињење није било "случајност историје" већ плод дугог историјског процеса

24. 02. 2021. у 16:26

Друштво

1 3

СРБИ И ЈУГОСЛАВИЈА: Преиспитивање прошлости у име садашњости и будућности

23. 02. 2021. у 17:14

Друштво

1 3

ИСТОРИЈСКИ ПОРАЗИ, БИОЛОШКЕ ПОБЕДЕ: Лажне маркације албанског фанатизма

09. 01. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације