ДРОБЉЕЊЕ СРПСКОГ ЕТНИЧКОГ ПРОСТОРА: Како је изгледало обликовање државе и организација власти у краљевини "троименог народа"

КРОЗ више фаза југословенска идеја је обликовала државу коју су Срби изборили ратним прегнућима 1914-1918. У првој од њих (1918-1928) организација власти је почивала на компромисном етничком јединству.

Краљ Александар полаже заклетву на устав из 1921. године

Наднационална категорија југословенства истиснула је националну индивидуализацију. Схватање о "троименом народу" нашло је одраза у имену државе (Краљевина СХС), њеним спољним обележјима (грб, застава), инерцији присуства ранијих облика управног, привредног, финансијског, просветног живота.

За период тзв. државног провизориума, који је трајао до доношења Видовданског устава (28. 6. 1921), бивше аустријске, угарске и аустроугарске провинције задржале су своје посебне "земаљске владе", аутономни делокруг рада, целовитост административних граница из времена Двојне монархије.

Очување територија, административно обликованих у претходном историјском периоду, била је једна од битних саставница историјског и државног права на које су, посебном осетљивошћу, позивало политичке странке Хрвата. Готово без изузетка, све хрватске политичке партије, ослоњене на историјско и државно право, заговарале су конфедералистичко или федералистичко државно уређење у коме је Хрватска, као наследница претходне Монархије, фигурирала у њеним историјским границама (Далмација, Хрватска, Славонија, Срем) и имала право да законодавно одлучује без надзора централних власти.

ИДЕЈА историјског и државног права била је супротна српском схватању државности. Српски политичари су у њој видели погубни анахронизам. Насупрот њој, владајућу политичку филозофију у држави представљала је идеја о "народном и државном јединству". Српске политичке партије су, свесне велике етничке измешаности становништва и расутости српског ентитета, одбацивале сваку формулу државног административног уређења које би, у границама постојећих "историјских покрајина", даље цепало, однарођивало и "мајоризовало" српски народ.

То је био један од основних разлога који је водеће српске политичке странке чинио заговорницима унитарне државе. Отуда су затечену административну поделу на округе и жупаније сматрали једним од узрока државне нестабилности, "огњиштима" сепаратизма, заостатком аустроугарске политике која је истрајавала на разједињавању, денационализацији и удаљавању. Видовдански устав и Уредба од 26. 4. 1922. године увели су нову административну поделу Краљевине на 33 области заокружене не по националним већ по "природним, социјалним и економским приликама". Територија Србије, Војводине, Косова и Метохије и Санџака издељена је на 15 области, док су остали делови земље, са малим изменама, остали у оквирима својих ранијих "историјско-административних" делова (Словенија - 2, Хрватска - 4, Далмација - 2, Босна и Херцеговина - 6, Македонија - 3, Црна Гора - 1). Несумњиво да је, уместо да сабира, административна подела из 1922. године даље дробила српски етнички простор, задржавала старе преграде и баријере, уводила нове.

У ЧИТАВОЈ првој деценији живота Краљевине СХС српске политичке партије су искључивале све историјске, племенске, верске, покрајинске разлике као разлог новог административног уређења и територијалног издвајања у оквирима државне целине. Страх да увођење федерације може да угрози заједнички развој у будућности мешао се са убеђењем да је национално територијално разграничење немогуће извести и свешћу да "отварање" било ког националног питања, а посебно српског, значи стављање на дневни ред политички осетљивих националних, мањинских и традиционално државних питања (попут црногорског). Отуда, у име државе коју љубоморно чувају, Срби запостављају сопствене националне интересе, свесно пресецају национални полет, одбацују и помисао о формирању српског политичког покрета, одричу се дела сопственог идентитета.

Парламентарни систем и установe грађанске демократије подарила је Србија новој југословенској држави. Основу парламентаризма чиниле су политичке партије. Српске политичке партије дале су печат југословенској држави. Наклоност српских гласача припадала је већем броју политичких партија, често сасвим супротних политичких расположења. Разлике у основним политичким питањима трајна је карактеристика српског политичког миљеа. Ауторитативно вођство, дуга традиција, бројно чланство чинио је Народну радикалну странку најутицајнијом политичком организацијом у Краљевини СХС.

Архива

У првој деценији живота Краљевине СХС радикали нису били на власти само 293 дана. У нову државу радикали су закорачили са старим програмом (из 1881), заокупљени политиком, преокупирани техникама доласка и опстајања на власти, без разумевања значаја економских, социјалних и културних питања. Радикали су се залагали за "јединствену државу", широку локалну самоуправу, поделу законодавне и извршне власти, бесплатно и обавезно школовање. Очување националних индивидуалитета Срба, Хрвата и Словенаца претпостављали су формули о "троименом народу". Идеолози партије уочавали су културне разлике које деле југословенске народе, али су били убеђени да је њихово превазилажење могуће "природним путем", без политичког, економског, културног ангажмана партије на власти.

Тек основана Демократска партија (сачињавају је Самосталци, Напредњаци, Либерали, део Хрватско-српске коалиције, политичке групе из Босне и Херцеговине, Црне Горе, Македоније и Војводине) залагала се за уклањање свих разлика које деле Југословене, спречавају њихов политички и културни развој. Централизам и унитаризам основна су два постулата њиховог политичког програма. "Стапање" обичаја, традиција, навика био је, по њима, најефикаснији начин досезања до "интегралног југословенства". Томе је требала да послужи и јединствена школска политика (школа као "темељ државне зграде").

Савез земљорадника сматрао је село извором физичке, привредне и моралне снаге и залагао се за решавање нагомиланих социјално-економских питања села, пропагирао национални и државни унитаризам, захтевао подизање школске мреже и бесплатно школовање.

ИЗБОРИ за уставотворну скупштину били су прва прилика да политичке партије провере атрактивност својих политичких програма. Принцип општег изборног права (изузимао је жене, војна лица и грађане који су служили војни рок) омогућавао је заступљеност у Парламенту сходно снази гласачког тела. Избори, на којима је победила Демократска странка, показали су да верска и национална припадност гласача доминантно одређује политичко расположење. Другу константу политичког живота чинила је наглашена подељеност српског гласачког тела и дисперзија њихових гласова.

Гласање за Устав од 28. јуна 1921. показало је дубоку подељеност политичких странака у погледима на основна питања будућег друштвенополитичког, економског и културног развоја земље и открило недемократске методе постизања већине и обезбеђивања "парламентаризма". Победа снага које су биле заговорнице идеје компромисног националног унитаризма и одлука о опструкцији дају основно обележје политичком животу под кровом Народне скушптине. Краљевина СХС није била земља у којој Народна скупштина представља суверени орган власти. Владе су постављане на Двору а не у Народној скупштини, биле су одговорне круни и разрешаване су оног момента када су губиле сувереново поверење (само су две владе од 24, колико их је било у годинама 1918-1929, пале у Народној скупштини). Све нити власти (моћи) налазиле су се у рукама краља... Рад народног представништва разједале су политичке борбе, честе промене влада значиле су одсуство континуитета у раду, немогућност да посланици испуне цео мандат, што је стварало неизвесност, изазивало парламентарне кризе и застоје у раду (избори 1923, 1925, 1927), лична нетрпељивост посланика, бројне политичке, социјалне, економске, верске, цивилизацијске противуречности "чије се решење налазило у сенци борбе за уставну ревизију државног уређења", одсуство парламентарне традиције и друго.

Парламентарни живот Краљевине Србије био је много стабилнији од парламентаризма прве деценије живота у Краљевини СХС. Опет, та деценија "крњег" парламентаризма била је једино демократско искуство у седамдесет три године дугом животу југословенске државе.

ЦЕНТРАЛИЗАМ прокламован Уставом од 28. јуна 1921. године обезбедио је политичку доминацију српским политичким странкама у целој деценији. Бојкот рада Народне скупштине и непризнавање Устава, отворени републиканизам (залагање за "Хрватску неутралну републику"), истрајавање на конфедеративном и дуалном карактеру државе био је одговор хрватске стране. Политичка апстиненција и деструкција трајала је до средине 1924. када је, први пут у дотадашњем политичком животу Краљевине, настао "опозициони блок" српских и хрватских партија. У то време, након шест година живота у заједничкој држави, срели су се, у Швајцарској, први и последњи пут најодговорнији политички представници српског и хрватског народа, Никола Пашић и Стјепан Радић. Радић је 1925. године одбацио републикански програм, али не и методе политичке борбе. Стварање Сељачко-демократске коалиције представљао је нову етапу у српско-хрватском политичком повезивању. Савез Радић-Прибићевић био је почетак успостављања "пречанског фронта" према Београду. Супротстављање Срба са простора Далмације, Хрватске и Славоније Србима из Србије значило је дефинитивно напуштање јединственог српског националног интереса.

Интегрална југословенска идеологија (насилна национална нивелација) одредила је другу фазу у животу југословенске државе (1929-1935). Након осам година парламентарног живота, 6. јануара 1929. године, земља је закорачила у монархо-диктатуру. У нераскидивој вези са тим чином, заснованом на илузији да је након десет година заједничког живота могуће декретима и законима, у тачно испланираним роковима, формирати нову југословенску нацију, била је и промена имена државе (Краљевина Југославија) и подела земље на управна подручја (3. 10. 1929). Административна подела на девет бановина била је покушај да се брисањем граница историјских области спрече даљи дезинтеграциони процеси у југословенској држави, заустави инерција историје, дефинитивно разбију и разобличе историјске и националне области које су потхрањивале сепаратизме, створе политички, економски и саобраћајно стабилне и јаке целине способне за живот.

Краљ Александар проглашава Краљевину Југославију

ОБЕЗБЕЂУЈУЋИ у већини бановина српску бројчану премоћ, диктатура је новом административном мером додатно дробила простор Србије (била је подељена у оквиру пет бановина) и територију настањену Србима (живе у осам бановина). Прокламовано југословенство је у првој години диктатуре доживљавано као "синтеза" српства, хрватства и словенства, а Краљевина Југославија као "потпуно синтетичко решење" националног и државног програма. Упоришта диктатуре у војном врху, апарату државне безбедности, делу грађанских политичких снага Србије и Словеније и привредних и финансијских кругова Хрватске, новом законодавству (о подели на управна подручја, Соколу, школским питањима) нису била довољна за стабилну власт. Зато је, коначно, средином јула 1930. године приступљено оживотворењу идеологије југословенства. Уз акт од 1. 6. 1929. који је окарактерисан као "последња реч" старом систему управе и Закона од 3. 10. 1929. којим је "етнички и етички смисао историјског и националног развоја" одређен у имену Краљевине и њеној административној подели, Декларација од 4. 7. 1930. значила је наметање идеологије југословенства као "опште народне идеологије", њено усађивање у свест сваког становника Краљевине, потпуног раскида са прошлошћу и пројектовање југословенске будућности". Стварање свести да све почиње са диктатуром, инсистирање на стратегији заборава, идеологизовање и идеализовање будућности, формирање новог "југословенског" човека, у име југословенства однарођивано је и српство.

У "ПРОКЛАМАЦИЈИ" од 6. јануара 1929. године краљ Александар Карађорђевић је парламентаризам означио појавом која "почиње да доводи до духовног расула и народног разједињења". За највиши циљ своје владавине и највећи закон земље суверен је означио народно јединство и државну целину. Владар је позвао све Србе, Хрвате и Словенце да га помогну у напорима којима је једини циљ "да се у што краћем времену" постигне остварење оних установа, оне државне управе и оног државног уређења, које ће највише одговарати општим народним потребама да се у будућем раду траже и примењују "нове методе" и крче нови путеви којима би био досегнут прокламовани циљ... Било је неопходно, по мишљењу краља, да се у народу створи поверење према органима власти и уверење да у држави влада законитост, правда, апсолутна једнакост.

Југословенска идеологија требало је да добије значајну потпору у бројним системским законима које је требало донети. Међу њима посебна пажња је посвећена школи и просвети... Излаз је виђен у унификацији закона. Основној школи је стављено у задатак да, "национално васпитава", од учитеља је тражено да као и сваки државни службеник и државни орган, буде "носилац државне идеје", учитељским школама је наложено да стварају кадар "који у свом учитељском послу неће долазити у колизију са битним идејама о уређењу државе, облику владавине, и о државном и народном јединству", од средњих школа се тражило да дају "национално однеговане младиће" и друго.

У ТОКУ летњих месеци 1930. године најодговорнијим људима у Министарском савету постало је јасно да југословенска идеологија не може више бити декретирана ,.одозго" и да је режиму неопходна сарадња "свију народних слојева". Био је то први корак који је режим учинио на формирању режимске странке. У почетку нејасан, неодлучан и неуспешан он се завршио сгварањем Југословенске радикално-сељачке демократије и, касније, Националне странке. Насупрот поновног организовања српских политичких партија стајао је верски и национално хомогенизован хрватски покрет.

Даровањем Устава од 3. септембра 1931. године формално је био завршен период монархо-диктатуре. Краљевим указом од 24. септембра 1931. расписани су избори за народну скупштину, а за дан избора одређен 8. новембар 1931. године...Прокламовање устава није значило напуштање интегралистичке југословенске идеологије, већ покушај да се југословенство, као национални и државни програм и општи народни покрет, оживотвори у условима постојања "нормалног" уставног и политичког живота. Принцип националног унитаризма доследно је примењиван и приликом избора за Народну скупштину, на којој је постојала само земаљска изборна листа. Тако су избори из 1931. године, будући да на њима није учествовала опозиција, остали само илузија о обнови парламентаризма...

Избори од 8. новембра означавани су доказом да је народ усвојио шестојануарски програм, а састав народног представништва сматран гарантом спровођења у живот југословенског програма о народном и државном јединству...Очекивано је да "синтетизована југословенска нација доведе до наднационалне културе која би уклонила племенске супротности, сукобе православља и католицизма, супротстављање духа истока западу"...

Препоручујемо

Друштво

0 10

ПРОСТОР ЗА НАГОДБУ ВЕЛИКИХ СИЛА: Историјски процеси су утицали да Југославија буде раскршће Истока и Запада

27. 02. 2021. у 17:14

Друштво

0 5

НИСКА МРЖЊЕ ДУЖА ОД ВЕКА: Срби између римокатоличког клерикализма и албанског национализма

26. 02. 2021. у 17:14

Друштво

0 9

ЗАБОРАВЉАЊЕ ЗЛОЧИНА У ИМЕ "БРАТСТВА И ЈЕДИНСТВА": У југословенској држави изостала економска и културна интеграција српског народа

25. 02. 2021. у 17:14

Друштво

0 1

МИСИЈА САБИРАЊА СРБА: Југословенско уједињење није било "случајност историје" већ плод дугог историјског процеса

24. 02. 2021. у 16:26

Друштво

1 3

СРБИ И ЈУГОСЛАВИЈА: Преиспитивање прошлости у име садашњости и будућности

23. 02. 2021. у 17:14

Друштво

1 3

ИСТОРИЈСКИ ПОРАЗИ, БИОЛОШКЕ ПОБЕДЕ: Лажне маркације албанског фанатизма

09. 01. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације