МИСИЈА САБИРАЊА СРБА: Југословенско уједињење није било "случајност историје" већ плод дугог историјског процеса

Љубодраг Димић

24. 02. 2021. у 16:26

МИСИЈА САБИРАЊА СРБА: Југословенско уједињење није било случајност историје  већ плод дугог историјског процеса

Проглашење Југославије 1. децембра 1918. године

ГОДИНА 1918. представљала је значајну прекретницу у животу Европе и света. Завршетак Првог светског рата означио је крај једног историјског доба и почетак новог времена.

Са старим добом нестала су три велика царства - немачко, аустроугарско и руско, и пропале три велике династије Хоенцолерни, Хабзбурзи и Романови. Ново време изнедрило је младе националне државе, међу којима и Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Југословенско државно уједињење, остварено децембра 1918, било је резултат светског рата и сложене политичке стварности међуратне Европе. Југословенско уједињење изведено је са значајним закашњењем. Повезани истоветним јужнословенским етницитетом, Срби, Хрвати и Словенци били су подељени бројним националним специфичностима. Нову државу, од првог тренутка, потресали су национализми њених народа - нација и изражена тежња Хрвата, али и Словенаца, за формирањем посебне националне државе.

Југословенско уједињење, како показују истраживања историчара, није било "случајност историје" већ плод дугог историјског развоја у трајању дужем од једног века и тежње да се сви Срби нађу под заједничким државним кровом. Националну свест српског народа превасходно је обликовала борба за национално ослобођење.

Од раздобља националног препорода, језичких реформи и интеграције, промене у социјалној структури традиционалног друштва, израстања националних установа и елите формиране на европским узорима до стварања заједничке државе Јужних Словена, пређен је дуг пут. Аустроугарска монархија била је основна препрека сваком облику националне еманципације на Балкану и генератор нарастајућих сукоба младих балканских народа - нација.

ОПСТРУКЦИЈЕ ПОЛИТИЧКИХ ПАРТИЈА

СРПСКИ политичари дуго нису увиђали да је идеја о "етничком унитаризму" само фикција, илузија превазиђена стварношћу националног живота у Краљевини СХС. Прелазили су преко тога да Хрвати и Словенци одбацују "етнички унитаризам", инсистирају на посебности свога језика, писма и књижевности (тзв. језички рат), истичу у први план сопствену националну идеологију, наглашавају историјску индивидуалност и права (хрватско историјско и државно право), имају друштвену елиту (племство и грађанство, делом страног порекла али изразите хрватске националне свести) и политичке партије способне да опструкцијом изборе оно што својим бројем и присуством у Народној скупштини нису могле. И српским и југословенским политичарима била је истоветна представа о територијалном опсегу будуће државе али не и идеје о унутрашњополитичком уређењу.

Политички покрети Срба у 19. веку, било да су били конзервативни, либерални или социјалистички, настојали су да "мисија сабирања Срба" буде довршена. У ту сврху, "уложено је много културних напора, политичке борбе и ломљења отпора и спољних и унутрашљих сила..." Енергија која је притом ослобођена директно је потирала постојање великих царстава и обезвређивала "правила" која су на Балкану прописали Беч и Цариград, Лондон и Москва. Сазревање у оквиру национално и верски хомогене Србије и Црне Горе било је сасвим особено, у много чему слично али и различито. Ослоњен на Русију, са две самосталне државе српски народ је, иако раздробљен у оквиру више држава, био у предности над осталим јужнословенским народима и тако готово предодређен да око своје матице и у складу са својим политичким традицијама, изврши "сабирање српских и хрватских земаља".

СРБИЈА је почетком XX века одбацила четврт века дугу (1878-1903) економску и политичку везаност за Аустроугарску монархију. Својим постојањем, угледом, војним и економским јачањем, отпором "затварала" је пут на југоисток, једини правац где је Аустроугарска монархија могла да се искаже као велика европска сила. Србија је у XX век закорачила са националним програмом који је предвиђао усмеравање националних енергија ка југу (ослобођење од Турске) и западу (запоседање Босне и Херцеговине).

Скупштина Србије усваја Нишку декларацију

Самовољним раскидом једног међународног уговора, Аустроугарска монархија је анексијом Босне и Херцеговине учинила прекретницу са које је Европа кренула ка рату. Анексија је за Хабзбуршку монархију значила политичко и стратешко обезбеђење царских поседа на Јадрану и Балкану, заокружење Србије и даљи продор на југоисток, подизање опалог угледа. Србија је анексију Босне и Херцеговине доживела као задирање у виталне националне и егзистенцијалне интересе српског народа, покушај да се дефинитивно однароде Срби из Босне и тај простор отргне од Србије, догађај који је неминовно увлачи у рат са Монархијом. Анексиона криза је окончана привременим приморавањем Србије да призна анексију Босне и Херцеговине. Следеће сукобљавање аустроугарско-српских интереса резултирало је Великим ратом (1914-1918). Њему је претходило сазревање свести да окупљање српства и формирање велике државе од Охрида до Марибора и од Сплита до Суботице (Ст. Новаковић) може бити изведено само на темељима и територији војнички побеђеног Хабзбуршког царства.

Опасност од Турске и страх од ширења Аустроугарске монархије приближили су мале балканске државе и допринели настајању Балканског савеза. Балканске државе су увиђале да удруживањем заједничких снага располажу војним ефективима способним да поразе и потисну Турску са Балкана и политичким могућностима да Европу суоче са ситуацијом "свршеног чина".

Балканске државе су, у рату са Турском, знатно прошириле територије, али ниједна од њих није у потпуности остварила своје ратне циљеве. Србија је добила заједничку границу са Црном Гором и територијалне добитке у долини Вардара, али је одбачена са јадранске обале. На њеним северним и западним границама налазила се непријатељски расположена Аустроугарска монархија. Формирањем албанске државе добијен је непријатан сусед на југозападу, а у државу је укључен део албанског елемента склон побуни, свикнут на анархију, и отворен је, за цео век, сукоб са албанским национализмом који је заговарао формирање Албаније у четири вилајета (скадарски, битољски, јањински, косовски). Непристајање да, уступањем делова Македоније Бугарској, буде одсечена од Грчке и прилаза Солуну, било је узрок непомирљивог сукоба са источним суседом. Црна Гора је изгубила Скадар. Нерешена питања узроковала су нови балкански рат 1913. године. Из њега је Србија изашла овенчана славом победника, али војно и метеријално исцрпљена и крвно посвађана са својим источним суседом. Након балканских ратова и укључивања "нових области" у састав своје државе, српско друштво и држава престали су да буду једнонационални и верски хомогени.

ПАШИЋЕВА ВИЗИЈА НОВЕ ДРЖАВЕ

НИКОЛА Пашић је већ у првим данима рата дефинисао визију југословенске државе и југословенског простора. Српска влада је Нишком декларацијом прокламовала ратни програм који је повезивао и изједначавао по важности "свету борбу за ослобођење огњишта" и борбу за "ослобођење и уједињење неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца". Тиме је југословенско питање званично постављено као једно од питања чије решење мора одлучити исход рата. Србија је у нову државу уложила државност и традицију, за њу жртвовала више од једне четвртине укупног становништва, дефинисала и дипломатски "изнела" југословенски програм, војском сачувала југословенски простор од комадања и тиме омогућила осталим југословенским народима да преко формирања југословенске државе напусте страну поражених и да се, готово без жртава, прикључе победницима.

СА РАЗВИЈАЊЕМ парламентарног поретка, неговањем унутрашњополитичко демократске климе, постојањем категорије слободног сељаштва као власника земље, војним успесима у ратовима са Турском (1912) и Бугарском (1913), Србија је и посредно подстицала бујање југословенског покрета. Након ослобођења Старе Србије и Јужне Србије, у Београду се почело размишљати и о "крупним задацима" националног уједињења Срба, уобличавању националне политике, ослобођењу и уједињењу као "светом задатку", неминовном судару "српско- хрватског национализма" и "аустријске освајачке политике". Такве мисли биле су блиске политичкој (Никола Пашић), научној (Јован Цвијић, Стојан Новаковић), економској (Лаза Пачу), војној елити (круг око часописа "Пијемонт"). Заговорници тезе о штетности "југословенске политике" остајали су у мањини.

Србија је била непријатан сусед и неугодан противник, а опседнутост њеним успоном доминантна фиксација у политици Беча. "Псећа Србија", "Свети рат против Словена", "казнена експедиција против Србије", рат "културне државе против некултуре и политичког злочиначког морала" - неке су од парола које говоре о патолошком стању свести које је путем штампе ширено међу поданицима Аустроугарске монархије. Тенденција уништења Србије као неутралне државе у плановима Монархије постојала је у три вида: присаједињење Аустроугарској монархији, окупација и подела њених територија, територијално смањење и елиминисање.

Децембра 1914. године Народна скупштина у Нишу донела је Декларацију у којој је, као циљ рата, прокламовано "ослобођење и уједињење" Срба, Хрвата и Словенаца. Истовремено, то је значило уништење Аустроугарске монархије и формирање нове југословенске државе на њеним темељима. Југословенски програм српска влада је претпоставила могућем ратном решењу "српског питања". Одбачен је тајни Лондонски уговор између Италије и сила Антанте којим је, уз остало, наговештавано проширење Србије на Босну, Херцеговину, Славонију, Срем, Бачку, јужну Далмацију, северну Албанију али и одрицање од дела територија у Македонији и Банату. Југословенска оријентација српске владе била је на великом искушењу крајем 1917. године када су, након победе бољшевичке револуције и настојања савезника да се склопи сепаратни мир са Аустроугарском монархијом, код хрватских и словеначких политичара поново оживеле идеје о аутономном статусу унутар тријалистички уређене Монархије. У таквом случају српска влада била је спремна да прихвати само оно решење по коме би, на крају рата, сви Срби били под једним државним кровом.

Читање декларације о уједињењу

На другој страни, југословенска расположења су 1914. године готово сасвим замрла у Хрватској и Словенији. О "заједништву" се почело интензивније размишљати тек у последњим ратним годинама. Према проценама из средине 1918. године, готово 100% Далматинаца, 60% Хрвата и Словенаца желело је заједничку државу. Југословенском уједињењу их није приводила жеља за заједничким животом већ страх од "германске" и "италијанске" опасности, "социјалних немира", анархије, као и убеђење да српска војска и дипломатија једине могу сачувати просторе Словеније и Хрватске од судбине комадања намењене ратним губитницима.

КРАЉЕВИНА СХС образована је уз сагласност легитимних представника двеју "држава" - међународно признате Краљевине Србије, уједињене одлукама Велике народне скупштине Војводине (25.11.1918) и Велике народне скупштине у Црној Гори (26.11.1918) са Војводином и Црном Гором и међународно непризнате "државе" Словенаца, Хрвата и Срба која је била резултат преврата у условима распада Аустроугарске монархије.

Краљевина (СХС) Југославија била је држава помирења. У оквиру њених граница нашли су се они који су у рату били победници и они који су војевали, често под присилом, на страни поражених. Заједнички живот становништва Краљевине СХС био је оптерећен пропагандним стереотипима које је годинама фабриковала аустроугарска пропаганда. Стереотипи о "праведном рату", "корисном рату" за Хрватску, "дивљачкој Србији" и "примитивним Србима", "шизматицима", годинама су се могли читати у "Хрватском покрету", "Хрватској", "Хрватском дневнику", "Народној одбрани", "Словенцу". Ширена је свест да не постоји "загранично српство", да је Босна и Херцеговина муслиманска и хрватска земља, Косово и Метохија шиптарска, Војводина мађарска, да Славонија и Далмација имају искључиви историјски, етнички и културни хрватски карактер.

ПАПА ОДСТРАЊУЈЕ СРПСКУ „БОЛЕСТ“

ПРОГОН ћирилице из школа и штампе, забрана јавног исказивања националних осећања, велеиздајнички процеси, затвори и логори за Србе, део су миљеа у коме је српски народ под Аустроугарском монархијом живео. "Освета клерикализма" огледала се у захтевима папе Пија X да се одстрани српска "6олест" и наредбама султана о отпочињању "светог рата" против неверника (Србија и Црна Гора). Чињенице је да је страхоте рата осетио цели српски народ у Србији (око 4 милиона становника) и да је у армијама Монархије (51 милион становника) било ангажовано око 500.000 регрута (14% укупног састава) са простора који су 1918. године ушли у састав Краљевине СХС говоре о степену неповерења са којим је започет заједнички живот.

Рат у ком је Аустроугарска монархија "гурнула Словене на Србију" неминовно је посејао мржњу и додатно неповерење. Злочини које је аустроугарска војска, сачињена добрим делом од Хрвата, Словенаца па и Срба, починила у Србији, милионске жртве које је рат проузроковао, економски губици (пљачка, рушење, затирање свело је национално богатство Србије на 2/5) који су били таквих размера да су хроничари Србију сликали као "костур", разрушени и опустошени "војнички логор", подсећали су на рат у коме су југословенски народи били супротстављени а српски народ био жртва. Колективно памћење није дозвољавало брзи заборав. Лицемерна хвала којом су пропраћени злочини учињени у Мачви ("Јуначко држање у Мачви"), "ропска мржња" коју је формирала аустроугарска пропаганда, "одушевљење за свети бој", "часно извршење обавезе" са којим се закорачило у злочин пресудно су утицали да се и 1918. године између Срба и Хрвата налазе "Јадар", "Мачков камен", "Гучево", "Колубара". Рат је имао религиозни и братоубилачки карактер. Националне, верске, економске, културне разлике које су делиле становништво Краљевине СХС додатно су биле заоштрене ратом. Карактер рата најдиректније је одредио природу уједињења

ЗА НАСТАЈАЊЕ нове државе била је потребна воља сила победница да Аустроугарска монархија нестане са политичке карте Европе. Та воља је дефинитивно исказанау последњој ратној години. Руско иступање из рата елиминисало је "страх" Велике Бритаиије од настајања једне велике словенске државе на Балкану. Нова држава је, завршетком рата, добила јасно одређене задатке и функцију у свету насталом на рушевинама великих царстава - да чини зид који спречава обнову германске опасности, да служи као "санитарни кордон" који онемогућава разливање идеја Октобра на Запад, да буде експонент победничких сила на Балкану и бранитељ мировног поретка успостављеног на крају рата. У седамдесет и три године дугом животу југословенска државаје неколико пута добијала и губила своју функцију у европским порецима. Губици функције исказивали су се као времена великих напетости, несрећа, крвопролића (1939-1945, 1989-1995).

Најзад, од важности је била и воља југословенског фактора (Декларацијски покрет, Хрватско-српска коалиција, локалне социјалдемократске групе), спремног на издвајање јужних делова Монархије и њихово уједињење са Краљевином Србијом у Краљевину СХС. "Брзо уједињење" подстицао је страх од социјалних ломова, опште несигурности, привредног хаоса, друштвених немира, револуционарних идеологија, спољне опасности (Италија), ревизионизма и реваншизма. Не треба занемаривати ни политичку вољу Срба из Монархије да се уједине са матицом. Присутно је било и настојање знатног дела хрватских политичких фактора да уједињење буде извршено на основу "дуализма", уз поштовање хрватског историјског и државног права. Испуњен неспокојством, несигурношћу и страхом, и хрватски римокатолички бискупат је, у тренуцима распада Аустроугарске монархије, био приморан да у неколико резолуција, невољно, поздрави уједињење. Први и последњи пут скренута је пажња свештенству да не злоупотреби цркву и проповедаоницу у политичке сврхе. Бискупат је исказао наду да ће нова држава све додирне тачке уредити договорно са Светом столицом, што је требало широм да отвори врата продору клерикализма. Основна и непроменљива начела римокатоличке цркве стајала су изнад воље државе и над њеним законима.

Конзервативизам, искључивост, примитивизам, клерикализам оптерећивали су све области друштвеног живота. Свест о неопходности утемељења југословенског културног идентитета и осећаја припадности истом јутословенском друштву никада није однела превагу над старим навикама и националним одређењима. Постојеће нације су тешко савлађивале формирану свест о својој "изузетности", "особености", "несводљивости" на било који "колективни ентитет". Изузетак су представљали само Срби. Уједињење 1918. године, као "миленијумски преврат", окупило је скоро све Србе под једним државним кровом и значило прилику да се, најзад, и српски народ, по својим особинама изразито полицентричан, национално интегрише у оквирима наговештене југословенске интеграције.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)