ПРОФЕСОРИ У БЕСПУЋИМА ДНЕВНЕ ПОЛИТИКЕ: Некадашњи праксисовци, шездесетосмаши и дисиденти у вечној помрачини балканског странчарења

Раде Драговић

13. 02. 2021. у 17:14

КАДА се у дубоку јесен трауматичне 1999. године академик Михаило Марковић - некадашњи неформални лидер дисидентске групе филозофа познате под именом праксисовци - појавио на трибини Српске радикалне странке, на којој је, у сабеседништву Војислава Шешеља, са екстремно десничарских позиција студирао будућност односа Србије и Црне Горе, мало ко се томе зачудио.

ПРОФЕСОРИ У БЕСПУЋИМА ДНЕВНЕ ПОЛИТИКЕ: Некадашњи праксисовци, шездесетосмаши и дисиденти у вечној помрачини балканског странчарења

Професори на излету

Ништа веће узбуђење није изазвала ни вест објављена 2004. у освит председничких избора, да је Марковић приступио групи интелектуалаца чији ће задатак бити да саветује кандидата радикала Томислава Николића, када постане председник Србије.

Ови заокрети академика Марковића у годинама на прелазу векова нису чудили и тада и данас прилично равнодушну и заборавну српску политичку јавност. Било је, ипак, и оних којима није промакло да је Марковић свега коју деценију раније на Корчули разматрао будућност човечанства. Будућност света као тему дискусије, 30 година касније, заменио је будућношћу СРЈ, саговорнике филозофе - Шешељевим радикалима, а идеје светске левице делио је са тврдим националистима и опскурним десничарима.

У Марковићевом идеолошком путу, који је водио преко СКОЈ-а, СКЈ, побуне 1968, дисидентства, као и значајне улоге у СПС-у све до српске деснице, многи су препознали још једног врсног интелектуалца залуталог у вечној помрчини балканске политике, али и доказ да је политичка теорија и филозофија једно, а практична политика нешто сасвим друго. Ово може да се примени и на остале професоре из знамените групе која је 1975. године удаљена са Филозофског факултета. Сви они, или бар већина, у деценијама које ће уследити, имаће већи или мањи политички ангажман за владавине различитих страначких режима. Резултати њиховог политичког рада, међутим, немерљиви су спрам њихових интелектуалних и академских прегнућа.

ДРУШТВЕНИ ангажман праксисоваца готово да тече континуирано од 1968. године, али и летимичан поглед на њихове биографије показује да су се у политику укључивали у неколико таласа. Период до 1990. године одликује њихова критичка и опозициона делатност у односу на југословенски режим. У политику активније улазе са увођењем вишестраначја, као и у новој фази - после Петог октобра. Поједини чланови ове групе експонирали су се и око питања будућности заједничке државе Србије и Црне Горе.

СОЦИЈАЛИСТИ СЕ ОДРЕКЛИ МАРКОВИЋА

НАЈИНТРИГАНТНИЈА личност од свих праксисоваца свакако је Михаило Марковић. Снажно је подржавао Слободана Милошевића од његовог доласка на власт у Србији. Са позиција изразите, понекад и екстремне левице, крајем осамдесетих година противио се увођењу страначког плурализма, заговарајући идеју "беспартијског плурализма". Након увођења вишестраначја и уједињења Савеза комуниста Србије и Социјалистичког савеза радног народа у Социјалистичку партију Србије (1990) постао је њен потпредседник и водећи идеолог. Чврсто је заступао и тезу о нужности отварања српског питања, као услова опстанка Југославије, односно основном питању будућности заједничке државе. Сматран је главним идеологом СПС, али због неслагања са Милошевићем око ратног расплета у Дејтону 1995. године искључен је из партије.

То је случај са академиком Љубомиром Тадићем, једним од највиђенијих представника дисидентске групе интелектуалаца. Уочи црногорског референдума о независности 2005. године изабран је за председника Покрета за заједничку државу Србије и Црне Горе. Тадић је у политику ступио 1989. године, када је са групом истомишљеника основао Демократску странку. Наступао је са националних позиција деведесетих година, па је био и заговорник потребе поштовања права српског народа у Хрватској и БиХ. Био је члан Сената Републике Српске, као и оштар критичар политике Запада према Србији и српском народу.

Без сумње најуспешнији практични политичар из групе шездесетосмаша и интелектуалаца дисидената јесте Драгољуб Мићуновић. У освит повратка вишестраначја био је међу оснивачима Демократске странке и њен први председник. Деведесете године провео је као агилни опозициони посланик. Његову каријеру, између осталог, обележио је сукоб са Зораном Ђинђићем (1994), учешће у ДОС-у и рушење режима Слободана Милошевића, као и повратак у Демократску странку 2004. године. Након демократских промена 2000. био је председник Већа грађана Савезне скупштине, затим први председник Скупштине Државне заједнице Србије и Црне Горе, као и кандидат за шефа државе 2003. године. На свим парламентарним изборима од 2004. до 2016. биран је за народног посланика. У том раздобљу био је и председник Политичког савета и шеф посланичке групе Демократске странке у Народној скупштини Србије.

ПОЛИТИЧКИ ангажман није заобишао ни још једног праксисовца, угледног професора Светозара Стојановића. Од 15. јуна 1992. до 31. маја 1993. био је специјални саветник Добрице Ћосића, првог председника Савезне Републике Југославије. Доста касније био је члан Комисије за истину и помирење, коју је формирао некадашњи председник СРЈ Војислав Коштуница, као и члан Спољнополитичког савета при Министарству иностраних послова.

ТИХИ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ

ПОЛИТИЧКИ ангажман у неколико наврата, али без помпе и скретања пажње јавности, имао је и професор Триво Инђић. Овај тихи интелектуалац био је помоћник министра за просвету и културу у влади СРЈ од 1992. до 1994. Постоктобарско време одвело га је у дипломатију - од 2001. до 2004. године био је амбасадор у Шпанији. Све до 2012. године био је политички саветник председника Србије Бориса Тадића.

У односу на Тадића, Стојановића, а Марковића посебно, сасвим је другачији идејни и политички пут имао професор Миладин Животић. Од краја осамдесетих година он је заузео позицију оштрог критичара национализма, нарочито српског, а касније и ратне политике. Једна је од кључних фигура антиратног покрета - Грађанске акције за мир и Београдског круга независних интелектуалаца. Био је противник тадашње политике Београда, подржавајући морално и политички жртве рата, посебно оне у Сарајеву, Мостару, Тузли и другим градовима БиХ. Сматрајући да се у Сарајеву решава судбинско питање постјугословенског простора - да ли је могућ заједнички живот - два пута је учествовао у ризичним подухватима посете Сарајеву под опсадом 1994. и 1995. године.

На сличном политичком трагу деведесетих година били су и Небојша Попов и Загорка Голубовић. Попов се нашао међу оснивачима Удружења за југословенску демократску иницијативу (УЈДИ) 1989. Био је председник Републиканског клуба и члан Главног одбора Грађанског савеза Србије. Током ратних сукоба био је веома ангажован у београдском кругу и антиратном покрету, а после Петог октобра бавио се политичким ефектима промена у српском друштву. Професорка Голубовић била је оштра критичарка режима Слободана Милошевића и активна учесница тромесечног грађанског и студентског протеста 1996-1997. Након демократских промена 2000. године критички је анализирала економску транзицију у Србији, а била је и члан Савета за борбу против корупције.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

У ПОТРАЗИ сте за станом у центру града који је довољно изолован од градске вреве, окружен зеленилом и реком, а с друге стране вам је подједнако важно да кварт има одличне саобраћајне везе са свим деловима Београда?

18. 04. 2024. у 10:00

Коментари (0)

РУС, ОЛИМПИЈСКИ ШАМПИОН, ШОКИРАО СВЕТ: Они који деле санкције Русима - ово нису могли ни да сањају