ИНТЕРВЈУ Ива Драшкић Вићановић: Енергију учионице не може да замени ниједна платформа

КАО и многе моје колеге, и ја мислим да ћемо негативне последице онлајн наставе тек осетити.

Фото М. Анђела

Онлајн настава је решење изнуђено епидемиолошком ситуацијом и не може да се мери са наставом која се реализује на факултету. Посебно у условима у којима ни наставници ни студенти нису имали прилике да се за њу припреме. Учимо у ходу и свакако смо све бољи. Нека решења која примењујемо довољно су добра, а негде још тражимо нове модалитете. Проблем је, такође, што немају сви студенти услове за наставу онлајн. Једна четворочлана породица, ако родитељи раде од куће, треба да поседује четири рачунара да би деца пратила наставу, што није реално очекивати од сваког домаћинства. Али, на страну технички проблеми, сваки наставник који воли свој посао и уме да га ради зна шта је енергија учионице и нема те платформе која може да замени живу комуникацију између студената и професора. Често ме студенти питају када ћемо опет радити "нормално". И студентима и професорима недостају дијалог и дискусија уживо.

Овим речима проф. др Ива Драшкић Вићановић коментарише "ново доба" које је наступлио пре скоро годину дана, колико траје и епидемија, и које је донело многе промене, укључујући и оне у настави и образовању којима је она посвећена дуги низ година.

Као професор естетике на Филолошком факултету у Београду, учите ли студенте како да препознају и цене праве вредности у времену у коме те вредности нису на цени?

- Естетика је изузетно занимљива и узбудљива филозофска дисциплина и ми на часовима отварамо теме које човека, нарочито младог човека, не могу оставити равнодушним. Хуманистика као таква, а наравно, и филозофија као једна од хуманистичких дисциплина, имају за циљ да обликују не само стручњака него човека на првом месту. Трудим се да им откријем тај духовни простор, да им представим његов значај и лепоту. Учим их да сами нађу пут ка правим вредностима, да их препознају и освесте слободу коју имају да сопствени живот креирају и организују у складу са изабраним вредностима.

Неке ваше колеге кажу да деца живе у врло неповољном окружењу, да говоре језиком ријалитија и криминала. Да ли је могуће заштитити их од тога и на који начин?

- Личним примером. То је кључна ствар у комуникацији са младим људима и на њих најснажније делује. Немогуће их је обманути. Не вреди говорити ако не стојите иза својих речи. Ја не спадам у оне који глорификују старије генерације, а критикују млађе. Мислим да свака генерација упије, хтела не хтела, одређене предрасуде свог времена, (оно што Франсис Бекон назива "идолима позоришта"), споља наметнуте (не)вредности, за шта није ни крива ни заслужна. То је сцена на коју ступамо самим тим што смо деца одређеног времена, одређене културе... И свака нова генерација има задатак да научи да мисли, да процењује и просуђује, а на професорима је - посебно на професорима хуманистичких дисциплина - да им у томе помогну.

Али убеђују нас управо у супротно - да хуманистичке науке нису важне.

- Хуманистика је под двоструким притиском: у јавности нас често убеђују да је бављење хуманистичким дисциплинама бескорисно и непопуларно, а у академском свету постоје притисци да се стандарди студија и критеријуми вредновања истраживања у хуманистици саобразе онима који важе за медицинске и технолошке дисциплине. Факултети попут Филолошког имају мисију да се боре за другачији приступ и ја се надам да ћу имати прилику да покажем да је то могуће: да се млади и даље у знатном броју могу заинтересовати за студије са широком хуманистичком основом, какве наш факултет нуди. Мислим да ће бити све теже опстати у савременом свету без хуманистичког образовања. Човек мора умети да мисли да би умео да живи.

Фото М. Анђела

Филолошки факултет био је суочен са низом скандала, а ви сте један од два кандидата за новог декана. Ако будете изабрани, од чега ћете поћи?

- Кад је о овоме реч, мислим да дела говоре убедљивије од речи: радићу оно што сам отворено заговарала и док нисам била предложена за декана. Инсистираћу на јавности рада и на поштовању процедура, а кад је реч о стручном и научном плану, борићу се за поновну афирмацију хуманистичких студија, а посебно студија језика и књижевности унутар њих. Ни у овом изборном процесу, као ни у претходном, који је пресекла просветна инспекција (тада се подигла бура у јавности), нисам једини кандидат. Сада се кандидовала једна од в. д. продекана претходне управе. Мислим да је веома добро што имамо два кандидата и коначно тајно гласање, једино легално и легитимно када је избор декана у питању. Иако закон прописује тајно гласање на УБ, и све чланице Универзитета то практикују, ми смо се на Филолошком факултету за то борили готово две године. Пре две године, тадашња управа инсистирала је на јавном гласању и имали смо само једног кандидата. Сада имамо тајно гласање и два кандидата и већ то је напредак и остварење једног важног циља за који сам се здушно залагала. Слобода да се гласа из уверења, без страха, остварена је за све чланове колектива, како за оне који су се за њу борили, тако и за оне који су јој се противили.

Председник сте жирија за доделу награде "Никола Милошевић", коју је ове године добио Новица Милић. Којим критеријумима се руководите приликом избора добитника?

- Да, професор Новица Милић је добио награду ове године за књигу "Политичка наратологија - Оглед о демократији". У жирију сам са колегама Зораном Пауновићем и Драганом Проле. Четири године сам у жирију и сваке године нам стигне велики број књига, од којих су многе изузетно добре. Није лако донети одлуку, посебно зато што је награда само једна, а готово сваке године све три књиге које уђу у најужи избор је заслужују. Што се критеријума за избор добитника тиче, релевантна је и тема и, наравно, начин на који је аутор обради, како јој приступи, која све питања отвори. Новица Милић у "Политичкој наратологији" анализира једну актуелну тему из области хуманистике, политички наратив, причу која испод текуће увек има и скривену; аутор настоји да разоткрије читаоцу суштину те скривене приче кроз историју, од Херодота до данас.

Неке награде су компромитоване, неке опет готово увек изазову буру у јавности. Ни ове године није изостала жестока полемика због "Нинове" награде?

- Мислим да је јавност рада најбољи лек против свих сумњи и гласина. Угледу награде "Никола Милошевић" битно доприноси то што жири коначну одлуку доноси на јавној седници, у директном преносу. Често ми се дешава да ме познаници неколико дана пред доделу питају "Ко ће бити овогодишњи добитник?" и изненаде се кад им кажем да не знам. Ми, чланови жирија, не знамо како ће ко гласати и нико од нас не може да каже ко ће бити добитник. То је одлично и такав принцип ће очувати дигнитет награде "Никола Милошевић".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације