ПОГРЕШНА ДИЈАГНОЗА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ БОЛЕСТИ: У каквом су односу Бела књига и сецесионистички грађански рат у Хрватској

Слободан Јовановић

27. 01. 2021. у 17:14

ДАНАС, после више деценија од настанка Беле књиге (Загреб, 1984), не морамо да нагађамо о карактеру тог документа хрватских комуниста: догађања која су уследила само коју годину после тога показала су да је у њему успостављена погрешна дијагноза "болести" од којих је боловала Југославија и да ће је та велика грешка, свесна или не, коштати нестанка са географске карте, уз велике људске жртве и материјална разарања.33

ПОГРЕШНА ДИЈАГНОЗА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ БОЛЕСТИ: У каквом су односу Бела књига и сецесионистички грађански рат у Хрватској

Заседање хрватског сабора за време СФР Југославије

Хрватска, за разлику од Србије, има данас потпуно заокружен и систематизован поглед на деведесете године и растурање Југославије, нарочито на своју улогу у тим збивањима. Заправо, то гледање потиче још из времена самих тих догађања, или још и пре, кад је све то било припремано и планирано.

То је од самог почетка њихов чврст официјелни став, који има своју белодано јасну логику, објашњења и одговоре на сва питања, и то без икаквих дилема и недоумица. Био је то домовински рат и борба за слободу, Хрватска је из тога, уз помоћ "демократске Европе и света", изашла као победник, постала је члан европске породице народа и томе се више ништа не може и не сме приговорити!

И све је то, рекло би се, зацементирано у историју, уџбенике и јавно мњење, осим што је нетачно, окренуто "наглавачке" и директно супротно историјској истини. Југославију су разбили сепаратизми и антисрпски шовинизми, на челу са хрватским, а у томе им је више него помогла, штавише у томе је учествовала и ногама и рукама, Немачка. При томе ни улога САД није била ни безазлена ни безначајна, али укљученост страног фактора и његова координација са унутрашњим, као и мотиви и геополитички разлози - посебна су тема и прича.

НЕМАЧКА штампа је, на пример, тих месеци и година писала не само да је Југославија "вештачка творевина", што је била нека врста њиховог лајтмотива о нашој бившој држави, него и да је "мртворођенче" ("Шпигл"), па чак и да је она "највећа казна за Немачку" ("Франкфуртер алгемајне цајтунг").

Хрватска, међутим, није била ни поробљена ни окупирана да би против Југославије водила "домовински" и "ослободилачки" рат, шта више, она је у Југославији и настала и добила територије које без тога не би могла ни да сања. Хрват Броз је том Југославијом управљао неприкосновено пола века. Исто толико времена су Хрвати ишли у ЈНА и били њени војници, да би је деведесетих прогласили окупаторском и окренули оружје на њу...

СРПСКИМ ДРУГОВИМА ЗА НАУК

Хрватски партијски идеолози (Јосип Врховац, Стипе Шувар и други) настојали су да докажу, како пише у предговору Беле књиге у издању "Службеног гласника", да је стање у Хрватској "много боље" него у Србији, тј. да водећи интелектуалци у Хрватској не само да немају намеру да руше систем већ га и подржавају, те да хрватско вођство "држи ствари под контролом", односно да "ужива подршку интелигенције, посебно оне хуманистичке". Белу књигу и читав ангажман у вези с тим Шувар је означио као "помоћ српским друговима да превазиђу проблем".

"Сецесија Хрватске и Босне, пре тога Словеније, оцењена је (у немачкој, а потом и европској штампи) као оправдана тежња ка националном суверенитету", писао је у то време немачки публициста Рајнер Фине, у хамбуршком листу "Дојче агемајне сонтагсблат". "Тако су сецесионисти који су изазвали распад југословенске државе постали у немачкој штампи и јавном мњењу жртвена јагњад, којима су Срби ускраћивали право на суверенитет. Нове владе у Загребу и Сарајеву су, међутим, Србима на својој територији давале једино статус грађана другог реда, што је у Хрватској утврђено новим уставом, а у Босни нескривено изнето у захтевима председника Алије Изетбеговића 1994. године. Настојање да се Срби начине грађанима другог реда морало је скоро неминовно да доведе до сукоба", закључује Фине.

"ПРАВИ покретач кризе у бившој Југославији било је српско питање у Хрватској, писала је у то време немачка слободна новинарка и публициста М. Бехам (књига 'Србија мора умрети', Берлин 1994). Када је Хрватска 25. јуна 1991. године прогласила независност, српска мањина у Хрватској не само да је избачена из хрватског устава, већ је осуђена на својеврсну принудну асимилацију или апартхејд. Срби у Хрватској, који су били један од државотворних народа Југославије, затражили су политичку и културну аутономију, по истој логици националног самоопредељења као и Хрвати. Под притиском хрватског национализма, Хрватску је, сем тога, добровољно или принудно већ било напустило на хиљаде Срба - први талас избеглица у бившој Југославији. Хрватско национално буђење се коначно послужило и симболима фашистичке усташке државе, створене под Хитлеровим покровитељством, која је у периоду 1941-1945. ликвидирала на стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома."

Ханспетер Борн, уредник циришког "Велтвохеа", објашњавајући зашто су објавили анализу америчког новинара Питера Брука о томе да медији о Југославији преносе само једну страну, поставља, између осталог, питање: "Да ли се може замерити Србима из Крајине, (као и босанским Србима, који су на исти начин били прогањани у светском рату), међу којима готово нема ниједног који у току систематског усташког истребљења и прогона њихових сународника није изгубио члана породице, то што ни под каквим околностима не желе више да живе под хрватском шаховницом?"

INDEKS LIBRORUM PROHIBITORUM

Од око 250 поменутих имена у Белој књизи, преко 200 су "негативци" и велика већина су из Србије. Од "негативаца" поменућемо само неке на подужој листи, као што су: Гојко Ђого (52 пута), Јован Радуловић (34), Витомил Зупан (24), Антоније Исаковић (18), сликар Мића Поповић (22), филмски режисер Душан Макавејев (13), Живојин Павловић (10), књижевни критичар Александар Илић (14), Никола Милошевић (9) итд. Као позитивни узори најчешће се истичу: Мирослав Крлежа, Јосип Броз, Жарко Папић, Фуад Мухић, Нандор Мајор, Живорад Ђорђевић, Миленко Марковић и други.

У индексу су бројна дела и истргнути цитати су негативно оцењени, а многима је учитана "алузија на Тита". На списку су, између осталих, биле књиге: "Вунена времена" (Гојко Ђого), "Источнице" (Љубомир Симовић), "Два света" (Матија Бећковић), "Трен 2" (Антоније Исаковић), "Левитан" (Витомил Зупан), "Страх и храброст" (Едвард Коцбек), "Орден" (Стјепан Ћујић), "Судија" и "Нож" (Вук Драшковић), "Стварно и могуће" (есеји Добрице Ћосића), "Коријен, стабло, паветина" (мемоари Гојка Николиша)... Од позоришних представа на списку су биле: "Голубњача", "Миса у а молу", "Колубарска битка", "Политика као судбина", "Тајна црне руке", "Лењин, Стаљин, Троцки", затим поједине песме, бајке, многи афоризми, петиције, интервјуи, чак и питалице. Остварења се тематски односе на НОБ, Титову личност, партију, Голи оток и ИБ, црни талас у култури...

ПРИ ТОМЕ помиње глинску цркву где су 1941. године "усташки злотвори затворили на стотине православних Срба и тамо их поклали и побили као стоку", да би сада Туђманов полицијски одред "тријумфално ушао у Глину, састављен од хрватских ултранационалиста, који су са нарочитим задовољством исписивали пароле и симболе који су подсећали на време усташтва, да би тако изазивали и ругали се људима, претежно српском живљу које је тамо настањено". Нема, међутим, сумње, закључује Борн, да је у питању "закон крда у новинарству када говоримо о извештавању о некадашњој Југославији. Многи су били склони да прихвате тезу неких новинарских овнова-предводника о српско-комунистичкој агресији против народа Словеније, Хрватске и Босне, који теже слободи. Непомирљивост Милошевићевог режима и ратни злочини које су починиле српске јединице допринели су томе да новинари прихвате ту тезу и да је такорећи претворе у догму".

У КАКВОМ су односу ових неколико опаски европских новинара који нису подлегли "закону крда" и Беле књиге, и због чега је тај текст, који је настао у Централном комитету Савеза комуниста Хрватске далеке 1984. године, необично важан и у извесном смислу актуелан и данас? Зато што је то један од последњих, ако не и последњи, изданак читаве мега преваре Срба у Титовој Југославији. Само коју годину после Беле књиге - непуних 6-7 година - Хрватска је започела сецесионистички грађански рат и кренула у разбијање Југославије. Бела књига је безмало сва саздана од српских идеолошких и политичких грехова, на челу са свеприсутним великосрпским национализмом, док је у Хрватској, по тој истој Белој књизи, све у најбољем реду, права једна политичка идила.

По томе испада да су сва зла која су потекла из Хрватске деведесетих година пала с неба или дошла ниоткуда. Да поменемо, избацивање Срба из устава Хрватске као конститутивног народа, илегално наоружавање, стварање паравојске и припремање за рат против ЈНА, продор усташке идеологије, али и кадрова у официјелну власт (Гојко Шушак, Анте Бељо и други), застрашивање Срба усташким симболима, протеривање и убијање (породица Зец у Загребу) и шта све не, са етничким чишћењем стотина хиљада Срба и злочиначким акцијама "Бљеском" и "Олујом" на крају. Заправо, краја и нема јер је та и таква политика и данас на делу у Хрватској, према Србима посебно.

Србија која је по Белој књизи била препуна антисоцијалистичких и антијугословенских појава, бранила је заједничку државу искрено и до краја, иако додуше неуспешно. Оно зашта су аутори тог спорног и контроверзног текста оптуживали и сумњичили српску интелигенцију, било је њено све израженије опредељење за реформу система и демократске промене. У западној јавности Београд осамдесетих година зато и фигурира као "кула демократског покрета", а Загреб као "кула догматизма, стаљинизма и титоизма". Бела књига, о којој се у време појављивања водила бурна расправа, била је права илустрација таквог западног става. То се, међутим, заборавља деведесетих година, тако да Словенија и Хрватска постају "демократије окренуте Западу", а Србија земља "бруталног комунистичког режима".

"ГОЛУБЊАЧА" КВАРИ ИДИЛУ

Драма "Голубњача" Јована Радуловића изазвала је у време појављивања (1983) необично много реакција у јавности, а у Белој књизи, по логици ствари, заузима централно место. Име је добила по јами у једном селу у Далмацији у коју су усташе бацале побијене Србе. Те реакције су се кретале од тога да је реч о шовинистичком и агресивном српском национализму, до тога да је антинационалистичка; да обилује најзверскијим и најсвирепијим сценама које понижавају људе и кад их само гледају, до оцена да представа подржава и изазива племенитост и устаје против људског злочина и насиља; да припада оним снагама које са позиција национализма покушавају да подрију братство и јединство...

Шта све ту није речено! "По садржају, у крају о коме је у њој реч, као да нема никакве перспективе сем братоубилачког рата Хрвата и Срба, персонифицираних у четништву и усташтву" (Душан Драгосавац). Комисија ЦК СК Хрватске за идејна питања оцењује да је у овој драми извршено "манипулисање хисторијским збивањима"...

И борци Книна су осудили драму Јована Радуловића, који "изврће историјске истине и догађаје из НОБ у свом родном селу Полача, скрнави највећу тековину и светињу револуције - братство и јединство. Прећутао је четничка злодела кад говори о усташким". Борци Книнске Крајине поручили су да "њихов слободарски партизански крај, као и село Полача, након ослобођења живи у слози, заједништву и љубави". Многи од тих несрећних људи су само неколико година касније морали у колонама и на тракторима да беже главом без обзира и траже спас за себе и своју нејач...

Не би се могло рећи да аутори Беле књиге свесно и намерно прикривају хрватски национализам и шовинизам, који је букнуо само коју годину касније у виду великог пожара, али је неспорно да је та књига израз једне дугогодишње доктрине избегавања да се Хрватска суочи с геноцидом и Јасеновцем, онако како се Немачка, на пример, сучила с Аушвицом и Холокаустом. Одатле и потиче читава серија замена теза и тема: да у Србији и међу њеним интелектуалцима и ствараоцима бујају непријатељске појаве, а да је хрватска интелигенција лојална власти и држави - Хрватској, па онда логично и Југославији - да хрватски национализам и шовинизам није вредан ни помена, а да је у Титовој номенклатури најопаснији или једино опасан по Југославију српски, односно великосрпски национализам, те да је опасност од сецесионизма занемарена у односу на унитаризам, централизам, етатизам и сличне појаве и тенденције које се приписују Србији и Србима.

След потоњих догађања у Југослави је показао да је Бела књига успоставила погрешну дијагнозу болести од којих је Југославија "боловала" и да ће је та велика грешка коштати нестанка са географске карте, уз бројне људске жртве и велика материјална разарања. Те и многе друге тешке последице су биле неизбежне, чак и независно од тога да ли је та погрешна дијагноза успостављена свесно или по инерцији догматске заслепљености Титовом идеолошком номенклатуром.

МЕМОРАНДУМ ЈЕ УПАЛИО СВЕТЛО

Да је "Меморандум" САНУ настао пре Беле књиге, а настао је три године касније, свакако би запремио простор у анализи ЦК СК Хрватске за још једну Белу књигу. Стипе Шувар је много година касније истакао да су у Белој књизи највише апострофирани носиоци екстремног национализма "неки будући аутори Меморандума САНУ", и констатовао: "Било је то вријеме кад су неки београдски либерали угошћавали и толерисали људе попут Владимира Шекса, а неки загребачки либерали примали у своја друштва социолога и филозофа Војислава Шешеља. Ни они, дакле, нису правили разлике између себе и тих шовиниста и националиста, па зашто онда то спочитавате нама, који смо упозоравали на оно што је најављивало бесомучне провале национализма, а онда водило у њихове крваве сукобе. Па макар да смо при томе у по нечем и гријешили".

Може бити да је Шувар у по нечем у праву, али сигурно није у праву у оцени "Меморандума". То је истинит текст, а истина не може бити ни националистичка, ни шовинистичка, ни комунистичка - само јесте или није истина. "Меморандум" је, у ствари, упалио светло и открио неке радње и неке људе који су се годинама, можда и деценијама припремали за оно што ће бити деведесетих. У том смислу је то једно колико драгоцено, истовремено у временском смислу и закаснело штиво, јер кад се појавио и отрио истину, више се такорећи ништа није ни могло учинити. Али, уз ту временску димензију, истина има и једну универзалну и ванвремену - корисна је и значајна кад год се појави и открије.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

У ПОТРАЗИ сте за станом у центру града који је довољно изолован од градске вреве, окружен зеленилом и реком, а с друге стране вам је подједнако важно да кварт има одличне саобраћајне везе са свим деловима Београда?

18. 04. 2024. у 10:00

Коментари (0)

ЕТО, ЈАВЉА МИ СЕ! Како је Новак Ђоковић шокирао новинарку ЦНН-а