ДРУГАЧИЈИ ПОЛИТИЧКИ АНГАЖМАН: О књизи "Стварно и могуће" Добрице Ћосића у публикацији ЦК СК Хрватске

Специјални додатак

21. 01. 2021. у 16:45

ДРУГАЧИЈИ ПОЛИТИЧКИ АНГАЖМАН: О књизи Стварно и могуће Добрице Ћосића у публикацији ЦК СК Хрватске

Фуад Мухић / Архива

Добрица Ћосић, од 14. седнице ЦК СК Србије, одржаној 29. маја 1968. године, која ће му на својеврстан начин, одредити политичку судбину, постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу. Као човек који је препознао југословенску политику испуњену промашајима, кризама, сукобима који исцрпљују, уназађују, варваризују, обешчашћују све који у њој учествују, сасвим је нормално да је био у жижи интересовања људи који се „састављали“ Белу књигу“. Преносимо шта у овом својеврсном памфлету-оптужници пише о његовој књизи „Стварно и могуће“.

* * * * * * * * * * *

О КЊИЗИ Добрице Ћосића "Стварно и могуће" (у издању "Отокара Кершованија", Опатија 1983) доста се писало и говорило, а оцјене су биле опречне. Упозорит ћемо, за илустрацију, само на неке. Живорад Ђорђевић, гл. и одг. уредник "Комуниста", издање за Србију, објавио је у том листу (4. марта 1983) шири критички осврт на Ћосићеву књигу (шире изводе из текста исти је дан пренијела и "Политика"), напомињући да се не спори са Ћосићевим умјетничким дјелом, али да се спори и да се мора спорити "са свим оним покушајима да се политикантством и митологизацијом нације дође до квазинационалног трона". Спори се са оним Ћосићевим "неуметничким, идеолошким идејама које друштву нуде слободарске фразе уместо залагања за слободу радничке класе, који шире морализаторство и безнађе уместо перспективе - са идејама које кулминирају у државно-унитаристичком концепту политике међунационалних односа". Текстови Д. Ћосића у књизи "Стварно и могуће" (четрнаест чланака и есеја социјалног; културног и политичког садржаја, написаних између 1963. и 1980. године) "веома уверљиво говоре о метаморфози погледа на друштво и револуцију знаменитог припадника комунистичког покрета и угледног књижевног пера, метаморфозу која започиње и завршава се супротстављањем политици Савеза комуниста".

Упућујући Ћосићевој књизи много похвала, али и неке примједбе, Љиљана Шоп је ("Књижевне новине", бр. 666, 10. марта 1983) истакла да су изван њеног "основног критичког интересовања" они Ћосићеви текстови који свједоче о "друкчијој (читај: политичкој - н. н.) врсти" његовог ангажмана и који су као такви доживљавали и доживљавају судбину која "по природи ствари" остаје изван њеног интереса.

ПОД НАСЛОВОМ "Ни стварно, ни могуће", "Политика" је (3. априла 1983) објавила широки критички осврт Миленка Марковића на Ћосићеву књигу. Квалифицирајући споменуту збирку текстова "својеврсним политичко културним манифестом у име српске нације", као и "политичко културним пледоајеом сумњивих и политичких и културних порука", М. Марковић, међу осталим, указује на Ћосићев однос према радничкој класи, коју тај писац нигдје и не спомиње, која је за њега "остала да живи искључиво у сфери митологије". "Уместо радничке класе на сцени су народ (српски) и интелигенција, културни посленици у ширем смислу који треба да понесу сав терет "моралног препорода" социјализма и преиспитивање националних аспирација српског народа."

Сматра да Ћосићево "инсистирање на некаквој посебној улози интелигенције у друштву, у нацији, остаје у оквирима класне поделе друштвеног рада или је закаснели израз националног романтизма". И као што је неодрживо да се о српском народу мисли у национално-романтичарским категоријама, у смислу "националног као наткласног ентитета", једнако је тако неодрживо мислити да постоје "некакви посебни политички разлози да српски народ преузима на себе улогу субјекта у остваривању социјалних циљева", истакао је Миленко Марковић, указујући на опасност "националног авангардизма" који у једној вишенационалној заједници може тендирати или ка "великодржављу са идеологијом пијемонтства или ка националном сепаратизму".

У ЋОСИЋЕВОЈ књизи се нуди "литерарно-импровизована, теоријско-методолошки једнострана синтеза историјске судбине српског народа, којом се жели доказати узалудност његових историјских битака за слободу од 1804. до 1941. (херојски трагизам, пореченост неких његових виталних интереса и циљева у садашњости, из чега се онда изводи и песимистичка прогноза о његовој будућности". А може ли се, пита аутор написа у "Политици", о хисторијској судбини било којег народа на нашем тлу (а сви су они имали своје голготе) говорити искључиво са становишта "узалудности његове борбе за слободу и национални идентитет? Зар је то истина - да су историјска свест српског народа, свест о узалудном проливању крви, промашајима, и, победама које то нису, јер су се увек, наводно, претварале у поразе? - како то тврди аутор". Осврћући се на "претензије неких политичких порука, релевантних за садашњост", на тако схваћену хисторију по којој је српски народ пролио море крви за своје "просторно и духовно јединство", а он све до данас није успео да "снажније назначи свој национални и просторни индивидуалитет", не живи у "једном државноправном облику", чак још није ни етнички хомогена целина(!), истиче да је смисао те поруке да су витални интереси и циљеви српског народа, "својим остваривањем "суштински прекројени и нечим поречени" и у социјалистичкој Југославији, не толико 1945, већ особито "новим устројством Југославије", новом политиком међунационалних односа".

ТАМНЕ СТРАНЕ ОДНОСА

РАЗМИШЉАЈУЋИ о односу књижевности и политике, Јован Деретић, професор Филолошког факултета и члан Председништва ЦК СК Србије, истакао је како је "доста необично" што су поједина уметничка дела одједном постала актуелна, пре свега због неразвијене традиције у том смислу, па је ту појаву тумачио недопустивом политизацијом уметности: "Такви разговори о уметности уопште штете, по мом дубоком уверењу, и култури и политици. Нико од разговора те врсте нема користи... Литература која открива нешто што није било добро у прошлости и која према томе има критичан став и однос, не може, по мом мишљењу, да доведе у питање међунационалне односе у нашој заједници. Мислим да литература која открива тамне стране односа међу нашим народима у прошлости не мора да буде националистичка.

И премда је српски народ тежио да има своју националну државу и националну културу, он није "имао претензије да све Србе окупи у једном државно-политичком облику. Идеју о "великој Србији" гајили су владајући чиниоци српске државе, и у том погледу постојале су битне разлике између ослободилачких хтења српског народа и политике владајућих класа." А "отварање српског питања", стварање свијести да је "ново устројство" Федерације и све друго "уперено против националног идентитета српског народа", истицање, у том контексту, контрареволуције на Косову, исељавања Срба из те покрајине, затим маспока у Хрватској, "нерегулисаног" положаја Срба у Хрватској, све је то играње на карту националног реваншизма и "најтежи вид обмане". Под плаштом обране националног бића српског народа "обнављају се утваре и митови грађанског национализма". Марковић у закључку истиче да је судбина Ћосићеве књиге "Стварно и могуће", тог "политичко-културног пледоајеа за националну ствар српског народа да живи у процепу између великодржавног унитаристичког национализма (интегралног југославенства) и грађанског национализма".

Танасије Младеновић, Добрица Ћосић и Антоније Исаковић / Архива

КРИТИЧКЕ прилоге о тој књизи, као и о неким похвалним освртима на њу написали су и Јадранко Шинковић (у "Данасу") и Перо Плетикоса (у "Вјеснику"), те још неки аутори.

"Студентски лист" (бр. од 25. свибња 1983) објавио је текст Светозара Стојановића у којем полемизира са ставовима Живорада Ђорђевића (у "Комунисту") о Ћосићевој књизи.

Изражавајући своје пуно слагање са ставовима Добрице Ћосића, Стојановић настоји оповрћи Ђорђевићеву негативну карактеризацију тих ставова. Од свих Ђорђевићевих тврдњи он прихваћа само ону да је Ћосић критизирао националну политику Савеза комуниста. А за њега је "право питање": "коју националну политику Савеза комуниста, са каквим аргументима и са којег становишта је Ћосић довео у питање?" И преносећи шире "централна места" из говора Д. Ћосића на сједници ЦК СК Србије крајем маја 1968. године, С. Стојановић закључује: "Живот је, нажалост, показао да је Ћосић био у праву кад је тако умно, а хуманистички интернационалистички упозоравао. Онда је био грубо нападнут зато што су други били далеко испод озбиљности ситуације и захтева времена. Може ли он и данас, као какав 'дежурни кривац', бити вин - само зато што је био далековиднији од осталих, и што они који су подбацили имају физичку моћ?"

У ИСТОМ је броју, гл. и одг. уредник "Студентског листа" Златан Гавриловић дописао свој коментар и Стојановићевог текста и Ћосићевих спорних теза. По његову мишљењу, "култ националног пожртвовања и великомучеништва, те митоманска резидуална, патријархална уображеност литерата попут Д. Ћосића открива нам ону заводљиву, али неиздрживо стару помисао о народу којег је божја провидност изабрала за искушитеља, да страдава и робује". Код Ћосића је, истиче међу осталим, превише "народске и националне таштине, што се чешће храни митовима и опсјенама, традиционалистичким култовима неголи истином", "више се очитује национална митологија светосавља неголи критичка свијест о нацији и народу којем припада". А "ламентирање господина С. Стојановића" за Гавриловића је "само празна фраза која заташкава праву бит сувремене стварности".

Због ограниченог простора упозорит ћемо, посве кратко, само на неколико прилога о књизи есеја "Стварно и могуће" у београдском часопису "Књижевност".

ПРИСВАЈАЊЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ

У НОВОЈ школској години, када се појавила "Бела књига" просветне власти Хрватске и Македоније нису допустиле да Јован Дучић и Добрица Ћосић уђу у школски програм југословенске књижевности. Ћосић је о томе забележио: "Тим поводом имам жељу да напишем писмо Лазару Колишевском о целокупној антисрпској политици Македоније, која је као нација и држава настала борбом и жртвама, слободарством и демократизмом српског народа. Том српском народу, македонска, титовска бирократија, враћа "историјски дуг" прогоном српског живља, македончењем Срба у западној и северној Македонији, присвајањем културне баштине српске средњовековне државе, порицањем ослободилачких ратова српског народа против Турске и Бугарске, негирањем ослободилачке борбе Србије у светском рату 1914-1918, квалификовањем државног уједињења 1918. као "друге реокупације Македоније". Чврстим савезом са хрватским усташтвом и франковлуком против српског народа, бирократским играма у Титовини и учешћем у свим титовским, антисрпским работама, Црвенковски и компанија показали су се као опасан и подмукао непријатељ српског народа." ("Пишчеви записи 1981-1990")

Уз похвалан прилог Милана Радуловића, тај је часопис у истом броју (6-7/1983) објавио и врло критички интониран текст Фуада Мухића. За Мухића је "Ћосићев растанак с револуцијом у много чему особен у односу на осталу дисидентску сабраћу. Док су "љевичари" (иначе у свему сагласни с модалитетима његове критике) бар декларативно изабрали будућност као извор своје "учене наде", те и данас живе у увјерењу да ће она потврдити њихове позиције, за Ћосића је ова димензија затворена. Из свог рјечника он је избрисао чак и све термине који би га могли подсјећати на сопствену, не тако давну револуционарну прошлост.

Код њега више не фигурира ни "радничка класа" ни "изградња социјализма" а у познијој еволутивној фази ни сама "револуција. Ћосић је преокупиран искључиво "народом" и његовим "трагизмом" те прво што пада у очи у његовим казивањима јесте потпуни обрат у категоријама грађанске романтичарске свијести". Појмовни систем једног традиционалистичког начина мишљења "обновљен је као једна врста Ћосићеве закашњеле самосвијести из које је марксизам протјеран неопозиво и једном заувијек", констатира Мухић, истичући да је књига састављена са тежњом "ка буђењу традиционализма и одговарајућих облика националне свијести, утемељене на његовим интенцијама". И анализирајући конкретни садржај и поруке књиге, закључује да она "не доноси ничег посебно новог у нашу десничарски оријентисану литерарну публицистику".

У НАРЕДНОМ двоброју (8-9/1983) "Књижевност" је објавила четири шира прилога - панегирика (Предрага Враницког, Милорада Вучелића, Триве Инђића и Љубомира Кљакића) Ћосићевој књизи. Немогуће би било цитирати све похвале изречене у тим прилозима Ћосићу и његову дјелу. Споменут ћемо их, за илустрацију, само неколико.

За Предрага Враницког (иначе рецензента књиге "Стварно и могуће"), Ћосићева је личност "јединствена у својим гледањима и хтијењима", а карактеризирају је "дубока прожетост социјалистичким и хуманистичким идеалима, визијама за које се боримо већ неколико деценија на овом нашем југославенском тлу"; "његова је марксистичка позиција заправо позиција свих великих марксиста који су били задојени идеалима једне нове слободније, хуманије и солидарније људске заједнице. Она је зато у својој бити антиетатистичка и антинационалистичка"; требали би се замислити "они који једног марксиста, борца и најјачег писца хисторијског романа, који је већ по свом позиву и остварењима хуманист - једноставно проглашавају националистом". Ово је само неколико Враницкијевих оцјена из ширег текста у којем те и друге похвалне оцјене о аутору и његову дјелу настоји поткријепити цитирањем појединих Ћосићевих текстова и њиховим тумачењем. Основна је порука да је Ћосић неправедно осуђен и 1968. године и касније, те да је вишеструко нужна његова политичка рехабилитација.

Милорад Вучелић, међу осталима, мисли да Ћосић "без икаквог разлагања и образлагања" бива "оглашен националистом и остаје принудно пред најширом и неупућеном јавношћу у улози за коју сви његови иоле озбиљнији и одговорнији читаоци знају да је лажна". Категорички тврдећи да Д. Ћосић није националиста, истиче да је његов однос према прошлости "и издиференциран и продуктиван", те да "заговара демократске и социјалистичке циљеве".

Фото архива

ЗА ЉУБОМИРА Кљакића, Ћосићев је ангажман "од оне врсте интелектуалног и људског становишта које, у овим просторима, има тек малобројне поборнике. Као, већ одавно, класично име овдашње литературе и културе, као "писац из лектире"" могао је и даље да на миру пише своје књиге "из историје", избјегавајући "дневне замке јавне арене", али, ето, није. Појавио се поновно у јавности са својим "критичким есејима, прихватајући, и подразумевајући, пре свега ону врсту јавног ризика, којој се - потенцијално - излаже сваки интелектуални чин у односу" спрам овдашњих сила самооктроисане власти, идеолошке искључивости и нетолеранције, глупости и узурпиране друштвене моћи, политичке бирократије и њених културнократских и медијских савезника".

Анализирајући неке Ћосићеве текстове (дајући им своја тумачења), Кљакић, међу осталима, поставља питање са којег се идеолошког стајалишта Ћосић "може 'препознавати' као 'националиста'(?)" И одговара да постоји "само једно: становиште аутаркичних националних економија и њихове међусобне конкуренције унутар југословенског простора, становиште свеколике сепаратистичке, примитивне, бирократизоване, несумњиво антидемократске, антисамоуправне и антисоцијалистичке праксе која је ово друштво довела до консеквенци до којих га је довела.

А те консеквенце - за које и Ћосић, свакако не усамљен, године 1968. говори као о могућностима негативног развоја над чијим се и самим постојањем, као могућим консеквенцама, изражава забринутост - данас су дошле до најжалосније тачке у целокупном послератном развоју ове земље. Отуда, препознавати 1983. Ћосићеву књигу као "националистичку" може се само са становишта оног истог бирократског национализма о коме се говорило 1968; са становишта оног истог социјално-класног блока политичких снага који је као савез бирократско-културократског монопола стварао нештедимице социјалне, економске, политичке, етичке и културне претпоставке националистичким гибањима у земљи од новембарских демонстрација године 1968. у Приштини, преко тзв. масовног покрета у Хрватској 1970-1971. па до актуалних игара југославенских национализама, са косовским "догађајима" из 1981. касније као несумњивом круном."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)