ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ УДРУЖЕНИХ ИЗДАВАЧА: Ауторски текст проф. др. Драгољуба Петровића за "Новости" о тржишту уџбеника у Србији

Проф. др Драгољуб Петровић

03. 01. 2021. у 14:00

ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ УДРУЖЕНИХ ИЗДАВАЧА: Ауторски текст проф. др. Драгољуба Петровића за Новости о тржишту уџбеника у Србији

Проф. др Драгољуб Петровић

Удружени издавачи хвале се да праве "уџбенике по мери савременог ученика", да они у тим пословима "ангажују највеће ауторитете, искусне уреднике, врхунске дизајнере, илустраторе, преламаче", да су њихове књиге шарене јер се не сме дозволити да "деца уче из црно-белих копија, што би у данашње доба естетике и афирмативности било скарадно, а при томе и погубно за учениково поимање градива".

А како то изгледа конкретно, тј. по мери Удружених издавача нека покаже само један пример. Издавачка кућа НОВИ ЛОГОС, чији је власник некада блиски Туђманов пријатељ Данијел Ждерић, објавила је књигу Природа и друштво: Уџбеник с тематским атласом за четврти разред основне школе. Књигу је потписао ауторски колектив који предводи Александар Кандић, рецензентски је оверило неколико редовних учитеља основних школа, да је књига паметна – притврдио ЗУОВ, а све их благословило српско Министарство за трговачку памет (на челу са Мл. Шарчевићем). И тамо објављена карта Рашке, „најстарије српске државе“ (из деветог века), на којој се види да се она налази између Ибра, Западне Мораве, Дрине и Таре и да се с истока граничи с Бугарском, с југа Византијом, а са запада и севера Хрватском, при чему хрватско-бугарска граница на западу допире негде до Ариља, на истоку пресеца Велику Мораву пре њеног утока у Дунав, али се не види да ли се према северу и (северо)истоку заиста простире до Балтика и Црног мора – како је то давно утврдио Павле Ритер Витезовић, а после притврдили Анте Старчевић и нова правашка памет.

Фото: Новости

 

Помињем те појединости да бих могао прецизирати: у IX веку Хрватске нема „нигдје на земљовиду“ и свугде тамо где се данас са њом срећемо – за следећих десет векова знало се једино за Србе (а на кајкавском простору – за Словенце). И то, засад, потврђују све лингвистичке, антрополошке, археолошке, археографске и археогенетске чињенице, а овде ћу им додати и неке које с њима могу бити у некој посреднијој вези.

Прва је она која се тиче навода Ф. Шишића да се 1608. године Хрватска налазила западно од линије која је ишла од Питомаче (на Драви) преко загребачке околине, Скрада и Слуња до подножја Велебита у задарском залеђу; како се Хрватска тада почела „ширити“ по српским просторима, показују и још неки необични детаљи, рецимо, такви да је Мостарска бискупија основана 1624. године без иједног верника, без иједног свештеника и без иједне цркве; или да је надбискуп сарајевски Штадлер 258 година кAсније устоличен у некој брвнари јер католичке цркве у Сарајеву није било и да се жалио да босански фрањевци „нису никакви Хрвати“, да су „сви они Срби“ и да сви пишу ћирилицом; или да је високи функционер ХДЗ у Босни (иначе изданак требињске свештеничке породице) током последњег рата изразио „изненађење“ због сазнања да су скоро све католичке цркве по Босни (изузев неких манастирских) саграђене после Првог светског рата (после тога био је одмах смењен са свих функција, а главу сачувао бекством у Немачку).  Толико о „хрватским границама у IX веку“, не знам докле су тада досезале границе Византије, Бугарска се у то време тек почела „гнездити“ између Дунава, Искра и источних падина Старе планине. А Срби се простирали од Црног мора до Венеције (или бар до Трста) и од средње Словачке до Крита.

Друга је исто тако занимљива: у Сла­во­ни­ји су „мно­ги се­ља­ци ис­ти­ца­ли да су »Сла­вон­ци« и да го­во­ре »сла­вон­ски«, а да су Хр­ва­ти у Хр­ват­ској“, као и да је та­мо „би­ло име хр­ват­ско све до бли­зу 1867. за­зор­но, као у Хр­ват­ској име Крањ­ско“. А ко­ли­ко је, у том са­свим не­дав­ном вре­ме­ну, би­ла по­што­ва­на „хр­ват­ска на­ци­ја“, све­до­чи и навод „да је је­дан хр­ват­ски пле­мић го­во­рио да би он ра­ди­је сво­га ко­ња сма­трао при­пад­ни­ком хр­ват­ске на­ци­је, не­го сво­га се­ља­ка“. С тим је у вези и запис Стјепана Ившића с почетка прошлог века да су му његови Посавци сведочили да „кажу, да се зовемо Рвати“, слично записује и Аугуст Харамбашић десетак година раније, а 1911. Јулије Бенешић жали се на то да се „сријемски момци још стиде, да за себе рекну, да су Хрвати“.

Трећа се тиче податка да је „31. де­цем­бра 1890“, у Ду­бров­ни­ку и ње­го­вих 14 „од­ло­ма­ка“ по­пи­са­но 11.177 жи­те­ља, од ко­јих је 10.327 ри­мо­ка­то­ли­ка, 546 пра­во­слав­них, 1 уни­јат, 225 еван­ге­ли­ста и 79 Је­вре­ја, при че­му од њих 9.713 „го­во­ри у ку­ћи“ срп­ски, 716 та­ли­јан­ски, 19 сло­вен­ски, 2 ру­ски, 52 че­шки, 6 пољ­ски, 285 не­мач­ки и 384 ма­ђар­ски. И ни јед­ан је­ди­ни хрватски (а педесетак година раније тога „соја“ није било ни по Истри и Кварнеру).

Таква „Хрватска“, које до пре стотинак година, како рекосмо, „нема ни на земљовиду“, нашла се, ево, у деветом веку од Таре до Мораве (и даље до Балтика?), и то у хрватском уџбенику за српску основну школу. И тако се показало да границе до којих се може ићи у срамоћењу Срба и српске памети – не постоје. И да те границе врло успешно размиче управо Удружење издавача уџбеника, наставних средстава и учила Србије припремајући овакве уџбенике и одређујући, по сопственим аршинима, и „меру памети савременог српског ученика“. Удружење вели да тако послује пошто је „тржиште уџбеника постепено демонополизовано од 2003. до 2011. године у складу са позитивним искуствима најразвијенијих земаља“ (и кад су шиптарски и бошњачки уџбеници ушли у немачке и енглеске школе, а црногорски у француске и швајцарске). Полазећи од тих чињеница, Удружење подсећа да је „до тада Завод за уџбенике био једини издавач уџбеника“ и да се у то време „највећи број уџбеника годинама није мењао, многи уџбеници и радне свеске су штампани у црно-белој техници. Исте грешке понављале су се деценијама у уџбеницима“. На тај „грех“ Завода може се гледати – рационално: добар уџбеник не може се подерати ни за три године – као што добре  патике могу за три сата („фудбала на асфалту“), при чему је некад важило и правило да се добар уџбеник мења кад се појави – бољи; Удружени издавачи завели су праксу да се лош уџбеник замени неупотребљивим. И да се то чини сваке године и у 78 варијаната неупотребљивости. Они веле да је „црно-бела“ техника у уџбеницима „скарадна“, а не примећују да је њихова „шарена“ (тј. вишебојна) техника „скарадна вишеструко“: уџбенику вредност одређује оно што је у њему изложено, а не његово шаренило. Све те ситнице Удружени издавачи могли би нам објаснити мало темељитије, али им додати и понешто о чему у своме тексту не проговарају. Рецимо: како су у Немачкој примљени „бошњачки уџбеници“, а како у Румунији они немачки („Клетови“)? И да ли су Бошњаци успели да корумпирају Немце макар онолико колико и Клет Румуне и Србе?

Одговоре на та питања ми брзо нећемо добити ни од Удружених издавача нити од оних који су их инсталирали као – удружени злочиначки подухват: другде сам записао да се на судбину српскога школства може гледати као на претходницу дефинитивнога српског полома: немачким и хрватским пљачкашима српскога уџбеничког тржишта садашња „демократска власт“ помогла је да три геноцида које су у прошлом веку над Србима извршиле њихове злочиначке државе, у наше дане, површе и четвртим, духовним. И може им бити кад се та „власт“ одрекла и српског народа и српског националног образа. И сасвим успешно тргује српском будућношћу: све што је Србе одликовало као Народ она је продала својим вечитим крвницима.

При чему на те тзв. Удружене издаваче треба гледати као на окупаторске гаулајтере. Они се „жале“ да српско уџбеничко тржиште вреди једва 30 милиона евра, пре много година чуо сам процену да вреди 80 милиона, после тога – 150 милиона, а у једном тренутку поменуто је чак и 200 милиона. Ја заиста не знам колика је та вредност, али чињеница да се за њу отима 78 „лиценцираних издавача“, могла би макар изазвати сумњу у цифре којима ти Удружени гаулајтери оперишу: ако је та „бара тако мала и безвредна, откуд у њој 78 крокодила“?

Свака озбиљна држава такву би бару морала исушити. Ако нови министар у том правцу ништа не предузме, биће то знак да је и он укључен у – удружени злочиначки подухват.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (15)

Ivan

03.01.2021. 16:32

Држава одавно не жели да се бави националним образовним системом јер је за то потребно доста ангажовања и патриотизма а то свима нама недостаје. Уз то потребно је уложити додатна новчана средства и то је непремостива препрека. Издавачи су искористили незаинтересованост државе и тако обезбедили себи сигурну добит од које неће лако одустати. Професор је један од ретких који покушава да нам отвори очи а то ће изгледа потрајати.

Mile lala

03.01.2021. 17:13

Браво професоре. Наравно да је вероватно министар укључен у ову ујдуему. Најхитније врарити све у наш завод за уџбенике и стати на крај пљчки родитеља и зарупљивању ученика.

Dragan

03.01.2021. 17:20

Davno sam završio osnovnu i srednju školu i dosta toga iz predmeta Istorija na žalost zaboravio, ali sam siguran da nisam učio to da su se ikada u istoriji graničile Hrvatska i Bugarska. Međutim ovaj i slični istorijski falsifikati u našim udžbenicima na koga je ukazao uvaženi prof. Petrović neće mnogo zabrinuti privatne izdavače, a ni Soroševe kadrove u Ministarstvu prosvete koji nam još od pobede "demokratije" 2000. god. na puno načina sistematski uništavaju školstvo, dokle god naša država ne bude oštro reagovala. Mora se sprovesti reforma školstva takva da se u našim udžbenicima koje bi štampala samo država Srbija deca uče da budu patriote, da poštuju svoju državu Srbiju, da vole svoju književnost i umetnost i da znaju pravu istoriju srpskog naroda, a ne da čitaju ovakve falsfikate ili da se Desanka Maksimović izbacuje iz Čitanke za srednju školu i drugi negativni primeri.

Gazda Milutin

03.01.2021. 17:30

Жути су узели паре за ту демонополизацију али ови би сад требало то да исправе ако им је стало да наше деце. Да ли би Словенци и Хрвати дали нашем заводу да им пише књиге из било чега камоли из историје. Председниче, ово се тиче наше деце и наше СРБИЈЕ, сетите се вашег слогана у кампањи. П.С.По количини коментара у вези овога текста нам говори о свести нашег посрнулог народа и утицаја разних небулоза и ријалитија.

Stolek

03.01.2021. 19:06

@Gazda Milutin - Ako su zuti uzeli pare, zasto onda plavi ne isprave. Imali su 12 godina da isprave istoriju ali ne bitno da radic i kompanija aminuje granicu izmedju bugarske i hrvatske koju ne poznaje ni jedna istorija u okruzenji. A o njihovim kraljevima da i nepricamo. Ali neka neprijatelji nam ni netrebaju.

Nata

03.01.2021. 18:00

Udžbenike bi trebalo da štampaju naši izdavači, ali ovde je nešto drugo problem. Autori udžbenika nisu stranci već su naši profesori i istoričari, a kontrolišu ih ili bi trebalo, opet naši, pa kako to da se događaju ovakvi propusti. Šta rade državni organi, zašto se prelazi preko ovakvih grešaka nije mi jasno. Za ovo što se dešava sa udžbenicima trebalo bi neko debelo da odgovara.

dr Milan Lekić

03.01.2021. 20:11

У 9. веку, није постојала "најстарија српска држава Рашка", а поготово не "Хрватска". У том периоду, потврђују извори, на територији византијске теме Далмације настала је прва српска држава, али са полувазалним статусом у односу на Цариград, и којом су управљали велики кнез српски Властимир (820-860) и кнез Мутимир (860-891). Укратко, западна граница Византије, прецизније теме Далмације, у 9. веку лако се одређује на основу савременог западног извора: Франачки Анали, чији је први део, 714-838, писао Ајнхард, биограф Карла Великог. Граница између Франака и Византије успостављена је миром у Ахену 812. Цариград је одобрио Карлу титулу "цара Франака" и сачувао суверенитет над Венецијом, Истром, и читавом "темом" Далмацијом са острвима, којом је из Задра управљао стратег. Нешто касније, после сукоба са Србима, који су тада били византијски поданици, та ће граница бити померена на источну обалу Истре (река Раша-Купа) - са чије источне стране се налазе "Срби, који држе велики део Далмације" (Ајнхард, 822. година), којом, у полувазалном статусу према Византији, одговоран стратегу у Задру, влада велики кнез српски (архонт) Властимир. Ова граница је уцртана на свим картама западне историографске продукције. После званичног покрштавања Срба у доба кнеза Мутимира , 867. године, тема Далмација добија назив Србија-Далмација или Србија, или "Западна земља". У то време на другој страни, источна граница Србије-Далмације, налазила се између рекa Ибар и Моравa, а источно од главне, добро чуване сувоземне комуникације Цариграда са Западом (Via Millitaris, кроз Поморавље и Браничево), протезала се тема Бугарска. У свим каснијим византијским изворима читамо да у Србији-Далмацији живе Срби/Срби-Далмати (Скилица, Ана Комнина, Хонијат). Ако после свега наведеног додамо да се топоним "Рас", као византијско војно погранично "утврђење према Србима", а које су Срби први пут заузели почетком 12. века, онда је јасно да никаква "најстарија српска држава Рашка" није могла постојати у 9. веку на месту приказаном на карти. Фалсификатори српске историје, да би Далмацију присвојили за потребе стварања историје никад постојеће хрватске државе на Јадрану, гурнули су "државу Рашку" у беспуће на основу лажне, друге повеље цара Василија, измисливши у њој постојање "епископије Рас" 1020. године (у првој царевој повељи из 1020. ) не наводи се Рас. Фрањо Рачки је за личне потребе писања лажне историје непостојеће хрватске средњевековне државе у Далмацији пред саму своју смрт то затражио од Немца Гелцера, што је овај и урадио и објавио (H. Gelzer, Ungedruchte... BZ. 2, 1893, 43, 45). Игноришући напред наведне савремене западне и источне изворе, а на основу поменуте "лажне" Василијеве повеље, Рачков "неупитни ауторитет" невиђеним научно-фантастичним хиперкритицизмом једноставно је превидео Србију-Далмацију, те је почетком 1894. могао довршити свој животни пројекат. Он је, пре него се преселио на онај свет успео да изда,, крајем те исте године своју редакцију "Сплитске хронике" Томе Архиђакона, интерполирајући најстарији текст из Барберинијеве библиотеке (Ватикан) именима лажних хрватских кнежева и краљева који су владали "Далматинском Хрватском" - маштовитом опсесијом Рима, Хабзбурговаца и Павла Ритера Витезовића. К. Порфирогенит наравно ништа не зна о сплитском кнезу Томиславу (Тома), кога ће Рачки, након што је одустао од "Дуржислава" прогласити за првог хрватског краља, за кога ето зна његов Тома Архиђакон, иначе савременик нашег Светога Саве. Што се тиче теме, државе Бугарске, она је у 9. стољећу своју западну границу имала на линији Голубац - Пирот. Ниш, Поморавље и Браничево били су византијски, добро чувани због Via Millitaris и везе са Угарском и даље Западом. На крају, потребно је то нагласити, сачувана су три прстена која су припадала - стратезима Србије - Далмације...

Snezana

03.01.2021. 23:59

Bravo profesore! Najmladje dete mi je 5.razred. kada sam pogledala udzbenik i zbirku zadataka iz matematike (klet), vrlo neprijatno sam se iznenadila sadrzajem. Za koga su pisane? Za decu, sigurno ne!

JAKSIC

04.01.2021. 11:20

Sigurno jedan od najvažnijih segmenata postojanja nacije i društva je obrazovanje,što nije u fokusu, a možda i u interesu, naših vladara, izabranih od strane naroda.Važni su stadioni tamo se dobijaju aplauzi a ovo ko to vidi jako malo ljudi skoro niko a kad oni to vide jako je kasno.Ništa se ne radi na pravednom,pravičnom sistemu,sistemu koji će zaštiti državane i nacionalne interese,mi nemamo ljude koji će to da rade.Pogledajte kako to rade nevladine organizacije, sve duvaju u jednu tikvu samo da oslabe i ojade državu,takve organizacije formirati da duvaju u suprotnom pravcu.

Čitalac

04.01.2021. 12:22

Свака част. Срамота је да нам књиге за најмлађе пишу неки са стране који нас истински мрзе. Још страшније када неко кој је Србин,министар то дозволи, али у ери хибридних кадрова је могуће. Који немају елементарног знања јер су са неких факултетића...Негативна селекција која уништава ово друштво у сваком смислу и све структуре друштва. Да ли је битно колико је књига илустрована и обојена? Нама не требају сликовнице, а уз то још препуне НЕТАЧНИХ ИНФОРМАЦИЈА које узгред величају друге и мењају историју. Свима нам је довро познато да нама суседна држава Хрватска није никад била више од једне бановине и увек у саставу друге државе....То што они и сви други имају комплекс од Србије и Срба то је друго, али је Србија била царевина. Надам се да ће неко да види и чује, али и да реагује и да књиге за нашу децу пишу српски издавачи али још важније најеминентнији наши професори, лингвисти .......

Milan Dijakovic

24.01.2021. 13:17

Pozdrav za sve ljude koji brinu o deci nasoj. Odavno se borim za decu nasu. Nekada sam u skoli na Skadarliji postavljao izlozbe decjih likovnih radova iz cele Srbije. Organizovana su okupljanja dece i njihovih nastavnika. Radio sam kataloge izlozbi i priznanja za osvojena mesta na izlozbi. Druzenja su trajala sve dok drzava dozvoli ulazak stranim izdavacima da prodaju "pamet" svoju. Posle toga dolazim u skolu i direktorka mi kaze: Mi saradujemo sa izdavackom kucom "KLET". Ako dozvolimo da se ovo nastavi krivi smo sami. Poslednja sam generacija bivse Uciteljske skole i student bivse VPS, Cara Dusana 13. Imam 67 godina i molim ove mlade kolege da se osveste i da shvate sta se radi deci nasoj.