ЕВРОПА ЈЕ ГРАДИЛА И РАЗГРАДИЛА ЈУГОСЛАВИЈУ: Академик Милорад Екмечићо историјским претпоставкама рађања заједничке државе

Милорад Екмечић

24. 12. 2020. у 17:14

ЈУГОСЛАВИЈА је 1918. створена у тренутку када национални сукоби и покрети још нису били завршени - у тренутку када су се настављали у још горим међународним и социјалним околностима нето што су то били раније.

ЕВРОПА ЈЕ ГРАДИЛА И РАЗГРАДИЛА ЈУГОСЛАВИЈУ: Академик Милорад Екмечићо историјским претпоставкама рађања заједничке државе

Фотографије: документације "Новости", "Борбе", Танјуга, и "Википедије".Архива "Књижевних новина", САНУ и приватна архива Жане Перишић

Југославија 1918. била је природни закључак националних покрета који су у југословенским земљама трајали више од једног века. Новостворена држава била је једна закономерна европска тековина коју је створила Европа по својим критеријумима. Што је Европа стварала, Европа ће и разграђивати.

Ову сиву, али утемељену, оцену природе околности настанка заједничке државе Јужних Словена, као и предвиђање њеног краја, изнео је 1988. године историчар академик Милорад Екмечић. На позив "Књижевних новина" еминентни научник изнео је једну од најбриљантнијих студија о настанку Југославије и детерминантама њеног рађања. Управо у факторима њеног успостављања Екмечић ће потражити узроке њених потоњих слабости па и корен пропасти. У духу чувене сентенце Валтазара Богишића да што се "грбо роди, вријеме не исправи", Екмечић је непогрешиво лоцирао највеће проблеме заједничке државе која се ближила свом крају.

Милорад Екмечић, Фотографије:
документације "Новости",  "Борбе", Танјуга, и "Википедије".Архива "Књижевних новина", САНУ и приватна архива Жане Перишић

Како је његов иступ у "Књижевним новинама" по приступу и квалитету једна од најбриљантнијих студија о историјском повоју у коме је рођена Југославија, уз извесна скраћења, преносимо је у целости.

- Југославију је створила Европа и европски процеси националне интеграције, па је била природан резултат тих процеса који су трајали више од једног столећа. Национални препород у југословенским земљама почео је 1790. године, са Темишварским сабором Срба из јужне Угарске. Сабор је донео једну петицију аустријском цару, у којој се Срби жале, цитирајући француског филозофа "Монтескиона", да су они само нација у идеји, а нису права нација, јер немају своју територију којом би могли да аутономно управљају.

НАСИЉЕ СТВАРА НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ

НАСИЉЕ је бабица стварања националних држава, и то, утлавном, насиље у рату. Сваки национализам почиње сакупљањем бајки или епских песама, и то је, дакле, елитни национализам. Својим студентима причам анегдоту с почетка прошлог века из Прага. У Градској кафани, окупили су се људи и седе. Онда је неко ушао и упитао шта би се догодило ако би им се на главе срушио плафон кафане. Толико је мало људи радило на томе да се Чеси пробуде као нација и уједине у националну државу, да би им мали земљотрес, који би оборио плафон кафане, могао затрти трагове.

Међутим, сваки национализам се, на крају, претвара у масовни национализам. Ова еволуција има своју социјалну динамику, која у историјској науци није разграђена. Чињеница је да у време стварања националних држава у том покрету учествује много више људи из редова интелигенције.

ПРВИ национални покрет, елитни, почиње тек са великом културном акцијом и са делима Доситеја и Вука. То значи да су пропламсаји из 1790. били само први уводи, а да прави национализам још није заметнут. Грци су били први на Балконском полуострву који су зачели културу национализма, затим Мађари, па онда Срби, поред њих Хрвати, касније долазе Бугари и Словенци, и последњи који то остварују су муслимански народи - Турци и Албанци. О албанском националном покрету не може се говорити пре 1878, изузев у неким елементима.

Код ове прве претпоставке југословенског уједињења 1918, закључујем да је створена једна држава још док историја национализма није прекинута. Не само да није интегрисана једна нација - југословенска - као што се тежило, него нису интегрисани ни они народи који конструктивно сачињавају ту будућу југословенску нацију - Срби, Хрвати и Словенци.

Доследност Милорад Екмечић, Фотографије:
документације "Новости",  "Борбе", Танјуга, и "Википедије".Архива "Књижевних новина", САНУ и приватна архива Жане Перишић

Друга претпоставка је да пре него што дође до политичког уједињења једног народа, мора постојати одређени степен уједињавања културе и друштвених норми. Друштво мора доживети унутрашњу интеграцију.

Нација је жив организам и она има јединство које може бити политичко, али може бити и друштвено и културно, а ниједно од њих се не остварује једнаком динамиком и интензитетом.

До Француске револуције, традиционална породица, задружна породица, ишчезава. А у југословенским земљама задруга је распрострањсна у свим областима, сем у словеначким покрајинама. Основна полуга такве породице је жена, и то заробљена жена, жена која је некада била стално покретна машина предилица, а затим је остала машина за рађање деце.

Прва и основна институција за изградњу националне свести је борба за језик и прављења сопствене граматике. Свуда у Европи, национални покрети почињу као лингвистички покрети. То је принцип, гвоздено начело - сваки национализам у Европи почео је као лингвистички национализам, и то по моделу да нема природног књижевног језика и да је сваки књижевни језик вештачки.

ПОРЕД језика, ту су и друге културне институције путем којих се негује национална свест. Пре свега, матице, које су код нас настајале овим редом: 1826. Српска, 1842. Илирска, 1863/4. Крањска и Далматинска; затим позоришта, певачка друштва, Дан мртвих, Видовдан.

Све те установе и светковине моделоване су према немачким културним институцијама, а Видовдан према Дану мртвих, који се у пруским, лутеранским црквама, обележавао од 1816. године. Институције за уобличавање и одвајање националне свести, завршавају се стварањем политичких партија након 1860. године, а на нашим просторима дешава се то касније.

Фотографије:
документације "Новости",  "Борбе", Танјуга, и "Википедије".Архива "Књижевних новина", САНУ и приватна архива Жане Перишић

У узимању културних институција као средстава одгајања националне свести, нама су учитељи били Немци. И то у току читаве историје нашег национализма, до 1918. године. Исто то, важи и за Омладински покрет 1903-1914. Први који је 1774. употребио израз "Јужни Словени" био је Немац, Шлецер. Реч "Југославија" у облику како је ми изговарамо, појавила се тек 1835. у једној поеми. Први који се историјски идентификовао као Југословен, у националном смислу речи, био је Ватрослав Лисински, на Свесловенском конгресу у Прагу 1848.

У сваком случају, чак и реч Југославија немачки је изум. Од Немаца су и остали западноевропски народи и прихватили да је нација језик. Фихте 1807. изричито каже: нација је језик. Најкраћа, најдемократскија дефиниција која је икада дата о нацији.

И сви елементи који се приписују омладинским покретима и њиховој идеологији, пре него што је дошло овде, створени су у немачком омладинском покрету.

АПОСТОЛИ СРПСКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

О УТИЦАЈУ Русије на овим просторима сведочи случај из 1849. године када је руски двор, незадовољан његовим радом, променио конзула. Дошао је један генерал који је установио да је српска интелигенција несловенска и усмерена да иде путем који јој се показује из Француске - да прихвата француске идеје и југословенску перспективу.

Он је то објаснио чињеницом да је српска влада слала своје студенте на универзитете у Западну Европу почев од 1842. Било их је по 12, а како би који дипломирао, упућиван је следећи. То су 12 српских апостола који су створили модерну српску интелигенцију.

Русија 1849. захтева да Србија престане са слањем студената на западне универзитете, где примају "филозофски отров" из Француске. Наступа заокрет - млади отад иду на руске универзитете, али тамо студирају Хризостома, а заљубљују се у Херцена. Светозар Марковић је почео као техничар, а постао филозоф и социолог. Пашић је био инжењер, Владимир Јовановић економиста. Постојао је притисак Русије на формирање српске интелигенције и захтевало се студирање техничких наука, а мање филозофије и социјалних дсциплина.

СЛЕДЕЋА претпоставка за уједињење Југославије јесте да је такав процес увек зависио од степена културне и социјалне развијености једног народа. У југословенским условима култура национализма почела је са лингвистичким национализмом, међутим, завршила је са нацијама које су засноване на религиозној основи.

Другим речима, нема случаја да је и једна од југословенских нација данас интегрисана изван црквеног оквира. Ту нарочито наглашавам српскохрватско подручје где важи принцип: докле сеже религиозна граница дотле се шири и граница једне нације. Ипак, једном треба признати да имамо инфериорну културу према Европи, као и да нисмо били у стању да прихватимо понуду коју нам је Европа дала - да је нација језик.

Код Срба црквена идеологија највише је дошла до изражаја 1860. у "Посланици Србима". Ту је основна порука да православни Срби не треба да се уједињују са католичким Хрватима и боре за југословенску државу, јер је католичанство Словенима туђа религија, и према њима се мора направити граница. Данас знамо да је овај текст окончан српском народном катастрофом 1878. године.

Четврта пртепоставка је да постоје велике силе и да оне воде политику на Балкану, па према томе борба Југословена за уједињење мора се одвијати у том оквиру. Битне су две велике силе - Русија и Аустрија.

НЕМА сумње у то да Русија помаже националне покрете на Балканском полуострву, за ослобађање од Турске. Она их помаже у сваком виду, сем у једном; у њиховом захтеву да створе самосталне, националне државе, без стране контроле. У српском случају, Русија заговара расцепканост, не само да издвоји Црну Гору у свим пројектима, већ не дозвољава да се српски народ уједини и изван црногорског простора.

Русија није никада на Балкану ценила оно што није сама створила. Није реч само о политици царског двора, већ и о политици руске демократије. Обично се каже да је Коминтерна крива што је национално питање у Југославији вођено онако како је вођено. Лично мислим да то није нетачно, али сматрам да је то нешто дубље. Једно суво и штуро тело, као што је Коминтерна, није могло исцедити толико сокова. Мора постојати дубља историјска баштина.

ОМЛАДИНСКИ ПОКРЕТ УГУШЕН НАЦИЈАМА

ГДЕ је корен југословенске револуције 1941-1945. године? Он је дубоко у нашој историји, не би га требало везивати само за књиге и почети од Светозара Марковића. Мислим да је далеко значајнији идеолошки резервоар омладинског покрета.

Нешто у игри, нешто у збиљи, направио сам селекцију пет представника омладинског покрета 1903-1914. који ће живети у југословенској револуцији. Ево, да их се сетим. Младен Стојановић, Миле Будак, Јездимир Дангић, Аугуст Цесарец и Иво Андрић. Сви живе и у југословенској револуцији 1941-1945, сем Андрића који је пасиван, и сви репрезентују одређене правце. Младен Стојановић - бољшевичког југословенства, Миле Будак - клерикалне идеје велике Хрватске, Аугуст Цесарец - совјетског Балкана у којем ће Хрватска бити самостална нација и Јездимир Дангић као ексклузивни српски националиста.

Основни утицај омладинског покрета од пре 1914. на југословенску револуцију и њену идеологију јесте преношење култа нације у револуцију 1941-1945. Доживели су нацију као идеализовану ћелију људског рода и ту је историјска величина, али и историјски гроб југословенске револуције. Настојали су да остваре једну поруку из историје и сматрали да је решавање националног питања његова главна тековина у току рата, а даље од тога није се отишло, ризикујући да се модерни југословенски комунизам толико натопи национализмом да је он у њему, касније, изазвао парализу и онеспособио га да води Југославију у будућност.

Ако бисмо гледали политику Аустрије према Балканском полуострву и југословенској идеји, морамо рећи да је Југославија управо уједињена у сукобу са Аустријом. Окупација 1878. је уследила због тога што Беч није смео ризиковати стварање једне јаче државе на својим јутоисточним границама - уједињене Босна и Херцеговина и Црна Гора са Србијом у једној држави.

Фото архива

ШТРОСМАЈЕРОВ либерални католицизам био је против ове аустријске политике. Он је имао идеју да су Босна и Херцеговина српске земље и да је Србија дужна да их уједињава са Црном Гором. Кад их уједини, због тога што у Босни и Херцеговини не живи само српски народ, Србија престаје бити искључиво српска национална држава и мора водити југословенску политику. Отуд подржава ову идеју. И обнављана хрватско-српска коалиција под Франом Супилом, после 1905. голине ишла је том линијом. Идеолози Радикалне партије, Миловановић, затим Протић, јасно кажу да треба водити политику заједничке српско-хрватске народности. То значи, не трошити узалудно енергију у сукобљавању око тога где је граница ове две народности, већ помагати једни другима.

То је заиста и урађено - Југославија је 1918. године уједињена на овим претпоставкама. Анексија Босне и Херцеговине 1908. године је спроведена, јер се није смело ризиковати стварање једне велике српске државе која би за Средњу Европу и њен развој имала погубне последице. Оно што је било акутно пре тридесет година, вели барон Ерентал, акутно је и сад, па је због тога морала бити извршена анексија. Немоћна да решава југословенско питање и у својим границама и ван њих, Аустрија је ризиковала сукобљавање са националним покретима југословенских народа и испровоцирала рат 1914. голине. Природна последица тог рата било је њено расуло.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (0)

А СРБИЈА?! Питали Русе За кога ћете да навијате на ЕУРО 2024? - овако су одговорили