БУЂЕЊЕ СЕПАРАТИЗМА: За разлику од београдских студената, захтеви њихових колега у Загребу, Љубљани и Пришини 1968. су били национални

Иван Миладиновић

20. 12. 2020. у 17:14

БУЂЕЊЕ СЕПАРАТИЗМА: За разлику од београдских студената, захтеви њихових колега у Загребу, Љубљани и Пришини 1968. су били национални

Архива

НИЈЕ се дуго чекало на одјеке поводом догађаја на Београдском универзитету. Студенска жуч се убрзо из југословенске престонице разлила и по аулама других академских центара у земљи.

У Загребу се окупило неколико хиљада студената Свеучилишта, на митингу организованом у знак солидарности са колегама у Београду, у Студенском центру у тадашњој Савској улици. Најпре су говорила два београдска студента. Они су допутовали у Загреб да би своје колеге упознали са оним што се збива у Београду, претпостављајући да су ови, из новина - лоше информисани.

Скуп је почео у атмосфери аплаудирања, звиждања, упадица, певања Интернационале и скандирања "Београд - Загреб". Посебан тон су давали професори Филозофског факултета и Факултета политичких наука... Узбуђено су говорили Гајо Петровић, Вања Сутлић, Милан Кангрга, Младен Чалдаровић, Данко Грлић, Предраг Матвејевић... Глумац Фабијан Шоваговић рецитовао је Крлежине стихове...

"Вјесник у среду" бележи, из пера Антуна Жвана, да је за време иступања једног студента, који је на митингу говорио о збивањима на Београдском универзитету, др Шиме Ђодан, доцент на Правном факултету, гласно повикао: "Што они раде са Шиптарима и Маџарима!"

А онда, кад је изашао за говорницу, Ђодан је упозорио да демонстрације и нереди иду наруку ранковићевским снагама. Упозорио је на то да се Хрвати не смеју понашати као гуске у магли, да су у својој историји увек били експлоатисани, да и даље траже равноправност, и све у том духу.

Немири у Заагребу

СТВОРЕНА је општа конфузија, када су неки професори, по налозима политичког вођства, саопштили студентима да према последњим информацијама из Београда студентска акција узима проранковићевски и прочетнички карактер. Највећа заслуга, без сумње, за то припада професору Душану Биланџићу. Овај живахни професор у то доба често је свраћао на кафицу у Трипалов кабинет (тешко се одвикавао од те навике: доцније је редовно свраћао код Јосипа Врховца, а потом и код Фрање Туђмана).

Елем, Биланџић, тадашњи доцент, без даха је дојурио на митинг солидарности (кажу: право из кабинета Мике Трипала), и узбуђеним тоном студентима рекао: "Управо сам добио информацију из Београда да је Михаило Марковић ставио капу са кокардом и покренуо студенте против Тита. Свој прочетнички говор завршио је покликом "Живео Дража Михаиловић". И то је био крај шездесет осме у Загребу - сведочио је у неколико наврата др Жарко Пуховски.

ЗАГРЕБАЧКИ ВУС ("Вјесник у сриједу"), 19. јуна 1968, објављује напис "Кроника политичке битке" из пера 33-годишњег Марка Веселице, доцента на Економском факултету у Загребу и секретара СК. Млади доктор описује како се као партијски прегалац борио да неутралише леве екстремисте на челу с Гајом Петровићем: "Читава стратегија митинга била је да се брутално нападну све легалне самоуправне институције и Савез комуниста, да се створи тотално нерасположење према свему постојећем и да се онда оно искористи као сила која ће масу покренути на улице. Идејни и организациони нуклеус тога митинга и покрета у цјелини, то је смишљено и упорно тражио." Аутор ове "кронике" представио је себе и Шиму Ђодана као "усамљене јахаче" и првоборце против левице.

И У ЉУБЉАНИ је постајало очигледно да се ближе узбудљиви догађаји. Стизале су забрињавајуће информације са "београдског бојишта". О збивањима у Београду није било појединости, али је завладала подсвесна солидарност коју је ваљало јавно манифестовати. Одржано је неколико зборова, осуђено је насиље према студентима у Београду, али део словеначких студената, као и хрватских, изнео је резерве према идејама београдских студената. Наглашена је разлика у схватању самоуправљања, где се код првих инсистира на инвестицијама у неразвијена подручја, а код других на "здравој економској селекцији". Напетост је расла, све је обузело осећање радозналости: шта ће бити ако буде... На крају није се десило ништа. Стане Доланц, који ће непосредно после ових збивања бити кооптиран у Извршни биро ЦК СКЈ, хвалио се да је умирио словеначке студенте: "Рекао сам студентима отворено: или ћете се разићи или ће доћи српска војска да заведе ред".

ЛОМ У САРАЈЕВУ

У САРАЈЕВУ је било жестоко, скоро као код београдског подвожњака. Прштало је на све стране. После сукоба милиције и студената било је много модрица и разбијених глава. На митингу солидарности са београдским колегама пред Филозофским факултетом окупило се више од 5.000 студената. Најчешћа парола била је: „Београдски другови, ми смо са вама!“. Говорио је Милорад Екмечић, професор историје, наглашавајући да су све велике идеје потекле из „школске клупе“ и да се власт уплашила студената. Реч су узимали професори Милош Окука и Раде Петровић, студенти Рајко Ного, Динко Омерагић... Ректор сарајевског Универзитета, професор Фазлија Аликафлић, покушао је да одврати студенте: „Аман, не насиједајте провокацијама! Не дозволите да вас непријатељ употријеби и одвуче на странпутицу!“.

Студенти га нису послушали, већ су кренули да мирно демонстрирају улицама Сарајева. Испречила се милиција и настао је лом. Сутрадан је начелник сарајевског СУП-а Бранко Беук изјавио новинарима: „У вечерашњим догађајима моји људи су били толерантни све док је ред био у границама нормале. Али када су почели нереди, био је то крај сваком стрпљењу“. Републичко извршно вијеће, на седници којој је председавао Бранко Микулић, одало је признање милицији за одлучну и ефикасну акцију против студената.

Покрет хрвaтских свеучилиштараца 1971. године, мада нешто другачијег карактера, такође, се може посматрати у контексту студентских демонстрација и одјека из "шездесет осме". За разлику од београдских колега 1968, на протестима у Загребу, од маја до децембра 1971, доминирали су радикализовани националистичко-сепаратистичку захтеви. Студенти траже пријем Хрватске у ОУН, говоре како Београд економски експлоатише Хрватску, захтевају да војници служе војску у својој републици, да се обука у ЈНА обавља на хрватском језику. Предлагали су да се промени име у Савез југословенских социјалистичких самоуправних република и да главни град буде Нови Београд....

КРАЈЕМ новембра 1968. избиле су и демонстрације на Косову и у Македонији (у Тетову) са хиљадама учесника, махом млађих људи и студената. За разлику од већине студентских скупова током јуна 1968. захтеви су готово у потпуности били окренути националним циљевима - за већу самосталност Косова односно "Косово република" или потпуну самосталност. Демонстранти у Приштини најпре су се окупили пред зградом Филозофског факултета и кренули према центру, зградама Покрајинског комитета, Скупштине и покрајинског СУП-а. Ту је дошло до сукоба са милицијом. Извикивали су пароле: "Тражимо самоопредељење", "Тражимо републику", "Доле колонијалистичка политика према Космету". Тенковска дивизија ЈНА из Скопља, на Титову иницијативу, добила је наређење да крене преко Ђенерал Јанковића кроз Приштину према касарни у Вучитрну.

Морални узлет београдских студената за идејну, етичку и културну обнову друштвене свести не само да је наишао на жесток отпор код државног врха, већ и на темељно неразумевање доброг дела колега са споменутих универзитета. За њих су демократизација политичког живота и социјалне реформе биле у другом плану. Њихови главни захтеви били су искључиво национални, што је подразумевало и независне државе. Покрет из јуна 1968. у Србији је изнедрио интелектуалну и политичку елиту окренуту идеалима социјалне правде и социјалдемократије, а хрватски претежно кадрове на позицијама центра и деснице.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)