ЕНЕРГИЈА ПОБУНЕ ОПИЛА ЈЕ СВЕТ: Студентске побуне, далеке 1968. године, биле су прави глобални покрет

Раде Драговић

18. 12. 2020. у 17:14

ЈУНСКИ бунт студената београдског универзитета потпуно је збунио југословенске политичаре. Нашавши се у чуду шта их је снашло покушавали су да одгонетну шта се крије иза отвореног незадовољства академских грађана. Многи су тражили утеху у објашњењу да је то заправо одраз оног што се догађало у Француској, Немачкој, Чехословачкој.

ЕНЕРГИЈА ПОБУНЕ ОПИЛА ЈЕ СВЕТ: Студентске побуне, далеке 1968. године, биле су прави глобални покрет

Праг 1968.

Оно што је непретенцизоно и наивно, крајем марта 1968. почело на париском универзитету Нантер, свега неколико месеци касније претвориће се у синергију побуне студената и радника какву Европа није видела још од Октобарске револуције.

Француска је крајем шездесетих година наоко живела у миру и спокоју. Председник Де Гол, на прагу девете деценије живота, уљуљкан у апсолутној власти скројеној по његовој мери, није крио понос због стабилности коју је обећао и достигао. Французи су махом ценили спољну политику старог генерала, али свеукупна подршка његовој владавини крњила се.

Осећај да је ера развоја и напретка завршена ширила се међу младима, посебно студентима, који су неуморно размењивали идеје о променама. Њихови погледи били су усмерени ка левици, потпуно супротној свеукупној десничарској клими у Француској.

Ништа задовољнији нису били ни запослени у индустрији. Влада је 1967. усвојила пакет мера - плате су биле ограничене, а намети - порези и доприноси - повећани. Незапосленост је расла, посебно због прилива радне снаге из некадашњих колонија.

МЛАДИ активисти на Универзитету Нантер формираће групу "Бесни људи", који су у име "друштвених промена" прекидали предавања, исписивали пароле, скидали браве на вратима соба...

Свега двадесет петорица "бесних" устројиће се у неформални покрет коме ће марта 1968. приступити око хиљаду присталица. Већ следећег месеца имали су око 50.000 следбеника, да би у јуну за њима корачало око пет милиона незадовољних грађана који су потпуно паралисали државу.

Париз 1968.

Лисице су стављене на руке коловођама Кон-Бендију и Жаку Соважоу, лидеру националног студентског синдиката. Њима се придружио млади професор физике Ален Гизмар, чиме је заокружен лидерски тријумвират француске студентске побуне. Реакција режима била је нервозна и прекомерна. Бруталност полиције, затварање Сорбоне и изузетно велики број ухапшених, показали су да Де Голова држава на захтеве младих нема прави одговор. И не само то, већ и да се младих побуњеника плаши. Иако спонтане и без јасне идеје, демонстрације су опиле младе Французе. Превртани су и паљени аутомобили, изваљиване коцке из калдрме, бацане флаше пуњене бензином... Париз се ближио тачки кључања.

НА барикадама, у метроу, амфитеатрима и аулама окупиране Сорбоне и Одеона водили су се живи и бескрајни разговори. Готово на сваком месту нашао би се неко ко би отворио питање будућности револуције, анархизма и нове левице, кубанског утицаја на трећи свет...

Преломни моменат, који ће дати сасвим нови ток уличним немирима, догодиће се половином маја 1968, када ће у знак подршке студентима, сви утицајни синдикати позвати своје чланове на генерални штрајк. Француска се нашла у тоталној блокади. Протестовало је десет милиона радника и милион студената и омладине.

Де Гол ствари више није могао да контролише. Морао је да попусти. После кратког повлачења и консултација са Владом, понудио је опште изборе. Радницима је обећано повећање плата за 35 одсто и гаранција минималног износа зарада. Посредно, тиме је признао да оправданост захтева демонстраната. Дух побуне био је умирен. Неколико недеља касније, крајем јуна, Универзитет се вратио нормалном животу.

Бунт из маја и јуна 1968. оставио је Француској у трајно наслеђе културу дијалога и јавне полемике. Систем школства убрзо је реформисан, социјална сигурност је унапређена. На нове основе постављени су односи међу половима, што је афирмисало еманципацију жена, хомосексуалаца, незапослених, политичких и националних мањина. Капиталистички систем добио је своје хуманије лице.

ЧЕХОСЛОВАЧКА: Тачка револуционарне промене режима, наоко апсурдно, била је најближа у Чехословачкој - на веранди Варшавског пакта.Вероватно највећи апсурд када је реч о "години која је уздрмала свет" крије се у чињеници да је највећи револуционарни домет постигнут током Прашког пролећа, и то мирно, без сукоба и уз све поштовање дубинске политике континуитета са поретком који се мењао.

Колики превратнички ресурс се крио у политици коју је пре тачно пола века представљао Александар Дупчек, најбоље говори епилог: револуционарни покушај угушен је под гусеницама 7.000 тенкова којима је 21. августа извршена совјетска инвазија.

Без обзира на сумрак који се спустио лета 1968, драматични догађаји из Прага извршили су изузетно велики утицај са обе стране "гвоздене завесе". Западни свет је добио потврду да пропаст комунизма неминовно зри, као и да је Варшавски уговор климав и рањив. Комунистички лагер спознао је да су промене могуће и без мењања идеолошког оквира и начела спољне политике.

По преузимању дужности првог секретара Президијума Партије Александар Дубчек је почео тиху револуцију. Ненаметљиво је, уз непрекидно истицање оданости Москви и пријатељству са СССР-ом, прокламовао принцип "комунистичке демократије". Драстично је смањио државну цензуру, ослободио дисиденте и отворио широке друштвене расправе. Главну реч водили су млади, студенти и политички активисти. Праг је после много година и у политици почео да дише пуним плућима.

ДУПЧЕК се опасно приближавао црвеној линији чији се прелазак по канонима Москве сурово кажњавао. Он је, међутим, водио срећну комунистичку земљу пуну наде. Чехословачка је живела своје пролеће, свој дуго ишчекивани сан.

Да се ствари неће добро завршити, наслућивало се већ у априлу 1968, када је објавио акциони план Комунистичке партије Чехословачке у коме се на највишем нивоу говорило о новом моделу социјалистичке демократије. Руководство у Прагу било је свесно танке линије по којој хода, као и дубине амбиса који прети у случају било каквог погрешног корака.

Кремљ је донео одлуку. Очекивало се да ће војна интервенција у први план избацити проруске снаге које ће пригрлити Црвену армију. У уторак, 20. августа увече, 10 совјетских и по једна бугарска, пољска, источнонемачка и мађарска дивизија прешле су небрањену чехословачку границу.

Чехословачка војска, иначе добро обучена и опремљена, добила је наређење да не пружа отпор. Једини који су се супротставили совјетским тенковима били су млади, студенти и политички активисти. Бранили су се ненасилно, али и Молотовљевим коктелима, каменицама... У центру Прага, недалеко од зграде још увек слободног Радија, отворена је ватра на демонстранте. Пале су жртве.

СНИМЦИ руске интервенције отишли су у свет. Москва је саопштила да је чехословачки народ раширених руку дочекао совјетску војску. Кадрови на којима су се видели упаљени тенкови, хиљаде протестаната, као и тела погинулих говорили су о сасвим другој емоцији Чехословака. Дупчек се, упркос војној интервенцији, одржао на власти, иако је одмах по освајању Прага спроведен у Москву.

Праг 1968.

Незадовољство у чехословачким градовима било је велико. Свакодневно су одржавани протести, које је полиција разбијала. Велики број интелектуалаца напустио је земљу и окренуо се државама западне Европе, које су гарантовале прихват. Власт у Прагу је била збуњена и суочена са избором - да сарађује и погази све дотадашње принципе или да одбије захтеве Москве и тиме државу уназади, чак и више од тога. Прашки интелектуалци размилели су се по свету ширећи истину о ситуацији у својој земљи. Били су радо виђени саговорници најпознатијих глобалних новина и ТВ станица. Упркос војном поразу, напредне снаге стицале су меку победу над снагом совјетског диктата и оружја.

Јан Палах, двадесетједногодишњи студент историје на Карловом универзитету у Прагу, 16. јануара 1969. године, на Вацлавском тргу сам је себе запалио. Његов гест је као бомба одјекнуо светом.

АМЕРИКА: Незадовољство ратом у Вијетнаму био је најснажнији импулс који је 1968. године изазвао немире широм света. Талас незадовољства због узалудног трошења живота младих регрута најпре се јавио у САД, одакле се попут поплаве проширио ка Европи, Јужној Америци, па чак и Азији и Јапану. Ерупција незадовољства америчке омладине изазвана је и нерешеним расним питањем, које је утицало на нагло омасовљавање црначких и организација за поштовање грађанских права.

"Америка је болесна!", дијагноза је коју су често постављали мировни активисти и борци за људска права у САД. Истицали су да наоко снажну државу разједају расни немири, неоправдани империјализам, дехуманизација, и хладноратовска депресија. Црнци су захтевали промене, посебно кроз покрет "Црна моћ", а деловање "Црних пантера" донело је и насиље као метод активизма и борбе за грађанска права. Мартин Лутер Кинг, свештеник и трибун обесправљених Афроамериканаца, желео је системску борбу у институцијама.

Упркос напорима председника Линдона Џонсона да демократизује америчко друштво, расно питање 1968. достигло је врхунац вишегодишње кризе. Црни активисти све више су одбијали позиве за мобилизацију. Међу њима био је и боксер Мухамед Али.

Протести су букнули. Студенти, хипици, гимназијалци, левичари, пацифисти, Афроамериканци, чак и основци готово свакодневно су организовали мирне протесте широм државе. На универзитетима је прекидана настава, а факултетски кампуси су држани у блокади. Узвикиване су пароле "Нећемо рат", "Војници, вратите се кући", "Хоћемо љубав, а не гробља", "Вијетнам је смрт света"...

ОКИДАЧ за талас протеста био је атентат на Мартина Лутера Кинга у Мемфису. Смрт проповедника из Атланте изазвао је ерупцију насиља у црначким четвртима широм Америке. Национална гарда изашла је на улице. Убиством председничког кандидата Роберта Ф. Кенедија ситуација је само погоршана.

Бесни студенти искористили су радове на проширењу кампуса Колумбије да би мобилисали масу за екстремније демонстрације. Факултет се годинама ширио ка Харлему, што је утицало на невољно расељавање црначког становништва. После шетње њујоршким улицама студенти су упали у факултетске зграде, сукобивши се са полицијом која је обезбеђивала Универзитет. Штрајковало је око 1.000 студената, од око 4.000 високошколаца. Њима су се придружили житељи Харлема и велики број средњошколаца и хипика. Покрет је сваким даном све више јачао, да би једне априлске суботе чак 90.000 незадовољника испунило Централ парк.

Последњег дана априла полиција је решила да се обрачуна са студентима. Стотине полицајаца почеле су да се окупљају око седишта Универзитета Колумбија, испуњеног демонстрантима. Знак за напад дат је у глуво доба ноћи, када су снаге реда наоружан кацигама, пендрецима, боксерима и ватреним оружјем нахрупиле на опседнути факултет. Полиција је тукла редом и не штедећи никога. Ухапшено је више од 700 студената.

МЕКСИКО: У години када је био домаћин Летњих олимпијских игара Мексико се најсуровије обрачунао са студентима и ушао у историју као земља где је револуционарна 1968. узела свој највећи данак у крви. На тргу Тлателолко мексичка војска и војна полиција, по наређењу државне врхушке предвођене председником Дијазом Ордазом, сурово су се обрачунале са студентима који су, по угледу на своје колеге из Француске, Чехословачке и Америке, недељама демонстрирали, захтевајући више слободе, демократије и равноправности. Снови шездесетосмаша у Мексику брутално су прекинути рафалима аутоматских пушака и митраљеза. Број жртава репресије ни данас није тачно утврђен, а креће се од неколико стотина до више од хиљаду погинулих студената.

ПОЧЕТКОМ 1968, глас омладине постаје све снажнији. Режим је почео да се плаши ширења немира. Председник Дијаз Ордаз немире је приписао кубанским и француским радикалима, који су желели да потпале државу у јеку припрема за Олимпијске игре. Био је то највећи протест који је мексичка влада икада видела. Бунт је нарастао, а у августу је Мексиком у протестним маршевима дефиловало више од 100.000 људи. Више од 1.000 учесника митинга завршило је у затворима широм земље.

У напетој и експлозивној атмосфери, 2. октобра било је заказано велико студентско окупљање на тргу Тлателолко у центру Мексико Ситија. Изненада, с неба су се спустили хеликоптери упаљених зелених светала. Истовремено, појавиле су се групе полицајаца наоружаних аутоматским пушкама. И на земљи и у ваздуху одјекивали су рафали. Настали су метеж и паника. Ватра је отворена и са околних зграда. Гомиле беживотних тела биле су све веће, а маса је панично тражила излаз из гротла смрти. Паљба је трајала готово два сата.

Владини медији заташкали су злочин. Али трг Тлателолко постао је симбол страдања младих генерација. У борби за лепшу будућност.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

У ПОТРАЗИ сте за станом у центру града који је довољно изолован од градске вреве, окружен зеленилом и реком, а с друге стране вам је подједнако важно да кварт има одличне саобраћајне везе са свим деловима Београда?

18. 04. 2024. у 10:00

Коментари (0)

ШОКАНТНЕ ПРОМЕНЕ: Заборавите тенис какав сте знали, биће дибидус другачији! Ево како ће се убудуће одвијати