ПАНИКА МЕЂУ ПОЛИТИЧАРИМА: Студентске демонстрације 1968. поквариле су слику о југословенском бесконфликтном друштву

Иван Миладиновић

17. 12. 2020. у 17:14

ПАНИКА МЕЂУ ПОЛИТИЧАРИМА: Студентске демонстрације 1968. поквариле су слику о југословенском бесконфликтном друштву

Архива

ЈУГОСЛОВЕНСКИ политички врх био је затечен јунским догађајима. Наиме, до тада се живело у уверењу да је политички ауторитет нешто што се само по себи подразумева и што се никада не доводи у питање.

Први утисак је био шок, а онда је уследила успаниченост која је тада захватила многе политичаре. Психолошки, то се може разумети. Практично, у свим послератним годинама, укључујући и Информбиро, власт није имала озбиљнијих проблема са народом: све што је желела, углавном је једноставно спроводила. Студентске демонстрације поквариле су слику о наводном бесконфликтном друштву.

Управо се тада видело, на поражавајући начин, како многи политичари немају искуства у дијалогу и демократском односу са масама, јер су навикли да комуницирају директним средствима. Студентска побуна схваћена је, малтене, као државни преврат.

Одједанпут, стигао је захтев да се власт отвори према жељама народа и да прихвати нови начин мишљења. То је збуњивало бивше револуционаре, од којих су многи своје заставе из младости трампили за лагоднији начин живота, против којег су се некад жестоко борили.

Та пометња међу политичарима била је више него видљива првих дана студентских немира. Радили су по неком свом инстинкту и осећању. Формирани су и "антидемонстрантски штабови". Један је био у Градском комитету СК Београда на челу са секретаром Симеоном Затезалом; други у Универзитетском комитету који је координисао секретар Жарко Булајић, професор; трећи у Извршном већу Србије (чији је председник био Ђурица Јојкић). Али центар свих одлука био је на Студентском тргу, у Градском комитету. Ту су одржавани састанци којима су присуствовали Едвард Кардељ, Петар Стамболић, Симеон Затезало, Латинка Перовић. По сведочењу Жарка Булајића тим састанцима није присуствовао чак ни Вељко Влаховић који је био председник тог комитета.

ЛАЖ СЕ ОДМАХ ПРЕПОЗНАЈЕ

ДНЕВНИК Борислава Пекића, тих дана, крцат је импресијама из Капетан-Мишиног здања: - Атмосфера је напета, пуна ишчекивања. Ја ништа не очекујем. Свестан сам потпуне бесмислености свега што се догађа, али се не одупирем клими. Пријатно је бити ношен некуда. Није важно куда. Увек се ионако на исто место стиже. Писац је опчињен збивањима у дворишту Филозофског. Све је аутентично, нема лажи: Овде се, уосталом, мора веровати у оно што се каже, или ћутати. Лаж се одмах препознаје. Само, колико ће та чистота трајати? Ма колико траје, трајала је.... Пекић разговара са супругом која је међу студентима: - Полетела си, пази, пашћеш... - Боље да паднем него да никад не покушам да полетим - добија усплахирен одговор. Прилази му Данило Киш, сјајних очију и разбарушене косе. Посматра студенткиње: - Сад их треба ј..ати, кад су успаљене. Сад не знају шта чине.

ПАНИКА их је захватила јер су критике на њихов рачун биле ужасне. Помињана су путовања у иностранство, спреге са финансијским капиталом, ексклузивне виле, школовање деце по иностранству, запошљавање љубавница на добро плаћеним местима, мноштво прљавих послова... Све су то студенти на јунским скуповима јавно износили.

Та хаотичност се одразила и на информативни систем. Уредници медија су такође били били затечени. После туче студената код подвожњака, у поподневним часовима телевизија је објавила прве вести детаљно и објективно.

Архива

У међувремену студенти окупирају зграду Капетан-Мишиног здања, у којој су се налазили Ректорат и Филозофски факултет. И овде је изабран акциони одбор. На седници наставничког већа су, због батинања студената, Јован Ковачевић, декан, и Војислав Кораћ, продекан, из протеста поднели оставке. Око 18 часова сазвана је седница Универзитетског савета који је прогласио генерални штрајк. За одлуку је гласало свих двадесет пет декана! Састанку једино није присуствовао ректор Драгиша Ивановић, који се налазио у посети неким немачким универзитетима и, поштено говорећи, није ни журио са повратком. У једном од ванредних бројева "Студента" писало је да се ректор враћа кући - бициклом.

У дворишту Капетан-Мишиног здања окупило се неколико хиљада студената са свих факултета. Проректор је извадио из џепа кључеве ректората и обратио се младим колегама:

- Предајем вам кључеве ове зграде. То је ваша кућа. Добро је чувајте.

Народ, који је преко телевизије чуо за збивања код подвожњака, почео је да се окупља на Студентском тргу. Грађани су били шокирани застрашујућим призорима са новобеоградских ледина.

За кратко време на Студентски трг слегло се преко педесет хиљада људи. "Цео Београд је био на ногама, јер је народ осетљив када се његова младеж туче." Саобраћај је закрчен. Младићи су се начичкали на крововима тролејбуса и крошњама дрвећа.

Са балкона Филозофског факултета говорили су професор Љуба Тадић, асистент Драгољуб Мићуновић и студенти Мира Јовановић, Влада Мијановић, Божидар Борјан... Говорило се о слободи, насиљу, политици, историји, крађи, богаћењу; све теме су биле отворене.

ТИТО НУДИО ОСТАВКУ

ШЕЗДЕСЕТ ОСМА је озбиљно пољуљала поједине светске моћнике - Линдон Џонсон је морао да одустане од поновне кандидатуре за председника САД. Де Гол је абдицирао са места првог човека Француске. А Јосип Броз Тито је, први и једини пут, споменуо оставку: "Овога пута ја обећавам студентима да ћу се свесрдно заложити за рјешења свих проблема, и у томе студенти треба да ми помогну. Штавише, ако нисам способан да ријешим та питања, онда ја не треба више да будем на том мјесту."

СУОЧЕНИ са овом сликом, члановима "штаба" у Градском комитету, који је, иначе, био удаљен само стотинак метара од Капетан-Мишиног здања, почињу да се врзмају разне идеје. Постојао је страх да се не учини какав корак који би значио попуштање, па да испадне да се путем притиска, насиља, штрајка и демонстрација може нешто постизати. Да се не направе уступци, без обзира да ли су захтеви оправдани или неоправдани...

Симеон Затезало зове Жарка Булајића, секретара партијске организације на Универзитету, да хитно дође код њега.

"Позвао сам те да те нешто питам", каже Затезало.

"Питај!

"Како би се Универзитетски комитет понашао у случају да војска уђе на факултете?"

"Како можеш тако нешто да нас питаш?! Како бисмо се понашали? Исто као и до сада!"

"Како то - као до сада? То није одговор!"

"Па, ево какав ти је одговор. Ако би војска покушала да уђе на факултете. Универзитетски комитет би позвао све комунисте Београдског универзитета да стану испред својих зграда и да војска уђе на факултете само преко лешева шест-седам хиљада комуниста! Само тада ће војска ући на факултете!"

Архива

Ово је било пипање пулса како ће реаговати високошколци ако Армија ступи у акцију. Непосредно пред овај разговор у Кардељевој вили на Дедињу окупили су се Петар Стамболић, Мијалко Тодоровић, Боби Радосављевић, Милош Минић и генерал Милош Шумоња. Стамболићево сећање на ту ноћ забележио је историчар Вјенцеслав Глишић: "Разговарали смо шта да се ради, како да се стишају демонстрације. Минић се био изгубио по начину разговора, као да три ноћи није спавао. Одлучили смо да позовемо Тита и да то учини Шумоња. Предлагали смо да Тито нареди да се једна војна јединица из Пожаревца привуче на прилазе Београду. Тито је то одобрио и рекао нешто као "што сте се толико уплашили". Одмах првог дана обукли смо војнике у милицијска одела, када смо увидели да милиција има мало резервних одела. Послали смо их у Радио Београд и у Телевизију. Минић је, упркос договору и наређењу које је издао Зечевић, отишао пред Филозофски факултет и официру милиције рекао да скине стражу. Овај му је узвратио да има друга наређења и да их мора спроводити." Да се озбиљно размишљало да војска интервенише упућују и нека упозорења високих функционери који су дилазили на протестне митинге студената у дворишту Капетан-Мишиног здања. Међу њима су били Предраг Ајтић, Жика Берисављевић, Стеван Дороњски... Они су у појединачним разговорима, али и у обраћању са бине, у препуном дворишту, студенте и професоре опомињали да је у њиховом интересу да се разиђу јер може доћи до крвопролића, спомињани су чак и тенкови!

ГЛУМАЦ Гидра Бојанић, који се био управо вратио са снимања шпагети-вестерна и имао пуне џепове девиза, покушао је да оспокоји студенте. Узео је микрофон и патетичним гласом повикао:

- Браћо, студенти! Вама прете тенковима! Али не секирајте се, вама ће бата Гидра да купи тенк!

- Слушајте - реаговао је и др Драгољуб Мићуновић - ја нисам никакав херој и ако дођу тенкови ја ћу рећи студентима: Децо, бежимо! Али, најпре, ја хоћу да видим тај тенк и како разара Капетан-Мишино здање. Зато тек када видимо тенкове, одлучићемо шта да радимо, а не на основу ових, овде изречених, ваших претњи. Највише овација доживео је Душко Радовић, који је те претње неупоредиво ефектније ућуткао када је изашао на бину и рекао: "Немци су у овој земљи поставили, једнога дана, један рекорд у убијању ђака. Ако је некоме стало да тај рекорд премаши, вечерас му се пружа прилика, јер овде сада има преко пет хиљада ђака." Међутим, та прича о тенковима, по свему судећи, није била без основа. Сима Затезало, један од кључних људи у "штабу" Градског комитета у Београду, крајем деведесетих година прошлог века, испричао је да су он и Вељко Влаховић у ноћи 3. на 4. јуни, на једвите јаде зауставили тенковску дивизију која је из Гроцке кренула на Београд. Дневник из тих јунских дана, у коме је описао ове детаље, и у који је аутор ових редова имао увид, Затезало је, разочаран југословенском драмом, спалио неколико дана пред смрт.

А КАКО је Београд доживео студентску побуну? Анонимни, обични људи на сваком кораку показивали су солидарност. Одједанпут су почели да пристижу новац и храна, да би студенти имали шта да једу. Пензионерке су нудиле своје пензије, домаћице су доносиле храну. Глумци су прекидали представе и бацали летке међу гледаоце. Продавци сухомеснатих и млечних производа из околине Филозофског факултета већ прве вечери донели су храну у ћебадима, џаковима и разној другој "амбалажи". Поклонили су све што су имали у својим продавницама за сутрашњи пазар. Читава једна учионица била је испуњена храном. Многи писци и други јавни радници прилагали су новац у фонд. Нарочито је била дирљива помоћ старих пензионисаних Београђана, а исто тако и једног старог архитекте, који је реконструисао Капетан-Мишино здање. Он је, узбуђено, телефонирао већ прве вечери (касније су телефонске везе укинуте) упозоравајући да је балкон трошан и да, ни у ком случају, не може издржати терет од 15 људи, колико их је у том тренутку било на њему. Потресно је сведочење и Десанка Ненадовић, "Кева Десе", кафе-куварице на Филолошком факултету:

- "Професори су мени давали новац и слали ме да студентима доносим храну. Ја сам у оближњим продавницама куповала ђевреке, погачице, кифле и јогурт. У свакој продавници су ме питали: шта раде деца? У већини радњи трговци нису хтели да наплате. Чак су стављали у кесе и више хране него што сам ја наручивала и говорили ми: "носи, поздрави студенте". Џакове цигарета сам довукла. А та деца су само пушила, пила кафу и причала..

МАРШАЛ ПОДРЖАО ТУЧУ КОД ПОДВОЖЊАКА

РЕПУБЛИЧКИ секретар за унутрашње послове Славко Зечевић је о сусрету с Титом поводом демонстрација, у књизи "Сећања и казивања" написао:

"То са студентима је трајало око недељу дана. Тито је у то време био на Брионима. Кад се вратио у Београд, позвао ме је да дођем код њега и реферишем шта се то у Београду и на Универзитету дешава. Рекао сам: - Друже Тито, ја ћу да вам изнесем какве пароле они пласирају, које захтеве подносе, шта причају, па ви сами закључите. Кад сам му изнео цео историјат догађаја, држање појединих руководстава и руководилаца и још неке друге информације, он је рекао: "У реду! Добро си ти то урадио. Да ниси то урадио, ти би био одговоран за то."

Славољуб Ђукић пак наводи да је Тито био веома узбуђен и да је приватно рекао: "Тако је то кад се на време не ухапсе неколико мангупа!". Био је веома љут на српско руководство говорећи: "Они треба сви да оду."

Тих дана настала је анегдота:

Сретну се Младен Ољача и Матија Бећковић пред Филозофским факултетом. Пита Бећковић Ољачу:

- Шта је, још ниси метнуо шлем? Када ћеш?

- Чекам да ти ставиш кокарду. Онда ћу ја!

Ма колико било необично, а за ондашње прилике чак и невероватно, политичари су ипак морали да пристану на равноправан дијалог са студентима. За преговарачким столом нашли су се, с једне стране, Петар Стамболић, Милош Минић и Мирко Поповић, а са друге, ректор Драгиша Ивановић, проректори Бунушевац и Глигоријевић, затим Милан Игњатовић испред Универзитетског комитета, и студенти Петар Игњатовић и Владимир Глигоров.

Али, био је то дијалог глувих.

Упоредо је текао састанак комисија Акционог одбора студената и Извршног већа Србије. Требало је утврдити кривицу за догађаје код подвожњака. Исцрпљујуће натезање је трајало пуних једанаест часова, али се није макло од почетка. Извештаји представника милиције и студената као да су говорили о два потпуно различита догађаја. Људи из СУП-а одбијали су сваку, па и најмању кривицу. Зато је одлучено да чланови студентске комисије са вештацима за судску медицину и са инспекторима СУП-а посете повређене студенте и да утврде тежину њихових повреда и како су их задобили. Из прича повређених, студентска комисија је закључила да су увече 2. јуна 1968. године милиционари "први почели да бацају камење, а потом и да пуцају" и да су 3. јуна, без икаквог повода, почели брутални обрачун са студентима. Те ноћи, 2/3. јуна рањена је и једна сарадница "Студента". У првом ванредном броју овог листа објављена је и та информација. И десила се прва, бар званична издаја. Колегиница је информацију демантовала, а потом, када је залечила рану, запослила се у Танјугу.

ЈОСИП Броз Тито се није изјашњавао пуних седам дана. Био је на Брионима. Наравно, будно је пратио шта се дешава у Београду. Пулски аеродром имао је повећан број слетања авиона. Долазили су Милош Минић, Пера Стамболић, Боби Радосављевић, Кардељ, Светозар Вукмановић Темпо... Симеон Затезало се с њим за седам дана пет пута срео.

- Он је звао све редом. Ко год му се јавио, он га је примио - рећи ће двадест година доцније Милош Минић. Недеља 9. јун. Седници Председништва ЦК СК у згради СИВ-а. Тито у 16 сати излази и упућује се у свој кабинет где га чека екипа ТВ Београд - Здравко Вуковић, директор и Јован Шћекић. Покушаји Кардеља и Бобија Радосоављевића да га убеде да не даје изјаву пре него што Председништво ЦК донесе закљуке нису успели. Четири сата касније у чувеној "петици" на Правном факултету, скоро две хиљаде пари очију упрто је у телевизијски еран: "...С обзиром на ово што се догађало у посљедње вријеме - демонстрације студената - желим да кажем своје мишљење..." И Тито је рекао да су студенти били у праву и постигао потпун ефекат. Титове речи будући правници дочекали су овацијама. Дуго се скандирало: "Ми смо Титови, Тито је наш!" Затим је професор Мирослав Печујлић повео козарачко коло. Талас одушевљења и тријумфа запљуснуо је и остале факултете: архитектонци, електричари, машинци, ветеринари, економисти, грађевинци... сви су играли козарачко коло. На Студентском тргу, међутим, није било баш толиког излива одушевљења. На Филозофском факултету Титов говор примљен је с олакшањем, али и са извесном нејасном слутњом шта даље следи. Време је показало да је свако Брозове речи, попут Питијиног пророчанства, тумачио из свог угла. Захваљујући студентској побуни донет је Закон о приправницима, минимални лични доходак је повећан са 15.000 на 35.000 динара, а Дом Удбе "Пане Ђукић" претворен је у Студентски културни центар. Њихови захтеви остали су мртво слово на папиру. А Савез студената је утопљен у Савез социјалистичке омладине. Побуна је морала имати крај, али он није био пораз.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)