СУДБИНА ЊЕГОШЕВЕ КАПЕЛЕ, СУДБИНА СРПСКОГ НАРОДА: Рушење цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену 1971. године почетак десрбизације Црне Горе

Др Будимир Алексић

13. 12. 2020. у 17:00

Рушење цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену 1971. године, у којој су били сахрањени земни остаци митрополита Петра Другог Петровића Његоша, да би на том мјесту био постављен монументални маузолеј према идејној замисли и пројектима хрватског вајара Ивана Мештровића, а по поруџби Владе, односно најужег политичко-партијског врха тадашње СР Црне Горе, у корелацији је са наметањем новог идентитета српском народу који живи на простору авнојевске Црне Горе.

СУДБИНА ЊЕГОШЕВЕ КАПЕЛЕ, СУДБИНА СРПСКОГ НАРОДА: Рушење цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену 1971.  године почетак десрбизације Црне Горе

Скрнављење Његошевог аманета / Фото Архива "Борбе"

Почетак акције рушења Његошеве задужбине-цркве, коју је посветио Светом Петру Цетињском и оставио аманет да буде сахрањен у тој цркви, значио је отпочињање процеса институционалне десрбизације Његоша и процеса историјског ревизионизма. У вријеме спорова и полемика око изградње Мештровићевог маузолеја на Ловћену, књижевник Душан Баранин је добро уочио да подизање тог маузолеја "директно вређа Његошеве идеале, а српском народу задаје болан ударац". Последице тог ударца данас су јасне и очигледне.

Како тачно примјећује један наш истакнути савременик, брисање Његоша из јавне свијести, под диригентском палицом режима Мила Ђукановића у Црној Гори, у периоду од 1997. до 2020. године, говори да је с једне стране, нападнуто начело слободе (и сам појам о слободи), јер је Његош пјесник слободе, а с друге стране, нападнут је неко ко нас репрезентује са становишта националне идентификације. Једноставно: Његошев гроб је варварски разорен да би се елиминисала национална свијест (чији је репрезент Његош) на овом простору и да би се елиминисао појам о слободи.

О смислу и циљу те акције илустративно свједочи чињеница да јој се противила Матица српска (чији је члан био Његош), а да ју је снажно подржала (пропагандно и финансијски) Матица хрватска - идеолошки стуб Маспока у Хрватској седамдесетих година прошлог вијека. Тој акцији се противила Српска православна црква, чији је Његош био владика, а предводила ју је Комунистичка партија Југославије, уз подршку усташке емиграције чији је припадник био и Иван Мештровић. Та слога усташа и комуниста по овом питању, представља посебно, и вишеструко занимљиво поглавље у овој трагичној причи. О тој слози најбоље свједочи текст Савића Марковића Штедимлије објављен у загребачком "Вјеснику" 26. априла 1970. године, у коме овај усташки идеолог и један од оснивача црногорског сепаратистичког покрета образлаже значај рушења Његошеве капеле "за црногорски народ и за будућност Црне Горе".

Штедимлија поздравља одлуку црногорских комуниста да се капела уклони и да се "на њезину мјесту подигне достојан маузолеј Његошу". Све који су се залагали за опстанак капеле и поштовање Његошевог аманета, Штедимлија морално-политички дисквалификује оптужујући их да им "није стало до успомене на великог црногорског пјесника и владара, него до успомене на краља Александра и на његову династију", те да провоцирају "слободомислеће Црногорце који држе до своје јуначке традиције и националне културе". У писму протојереју Милисаву Протићу, уреднику "Православља", Штедимлија се обрушава салвом клевета и оптужби на СПЦ због њеног противљења рушењу капеле и скрнављењу Његошевог гроба. У том погромашком тексту овај истакнути припадник усташке организације (који је био у државној служби НДХ и који је уређивао гласило тзв. Хрватске православне цркве - "Глас православља"), промовише идеју о успостављању тзв. Црногорске православне цркве, измишљајући како "међу Црногорцима ниче мисао да пођу стопама Македонске православне цркве".

Снажну подршку изградњи маузолеја и финансијску помоћ пружила је и Матица Хрватска која је тих година била стуб Маспока чија се политичка платформа темељила на ставу да треба осамосталити хрватску државу и у њој Хрвате учинити јединим носиоцима суверенитета. Та еминентно националистичка институција (која је због такве своје дјелатности недуго потом и забрањена) донијела је, 2. јуна 1971. године, одлуку да финансијски помогне "изградњу овог споменика, који симболизира стољетну борбу црногорског народа за слободу".

Рушењем капеле, врх Ловћена је скраћен за 18 метара, чиме је промијењен изглед ове планине која представља симбол српске слободе и српске историјске и књижевне славе и величине. Том промјеном су црногорски комунисти-сепаратисти симболично најавили почетак финализације пројекта промјене духовног и националног идентитета српског народа у Црној Гори, прецизно осмишљеног у идеолошкој радионици хрватских усташа, као и у неким круговима у Ватикану, и експлицитно изложеног у писму специјалног папског изасланика - монсињора Франциска Паловинетија упућеном 28. децембра 1969. тадашњем митрополиту црногорско-приморском Данилу Дајковићу. У том писму овај римокатолички великодостојник нуди свесрдну помоћ "у борби да се успостави у Црној Гори права Христова вјера и осамостали као новорођенче Св. Оца Папе", додајући да садашњи народ на простору Црне Горе "нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом".

За разлику од усташке емиграције, хрватских клеронационалиста у земљи и црногорских комуниста-сепаратиста, који су здушно подржали скрнављење Његошевог гроба, најзначајнији српски интелектуалци - писци, универзитетски професори и академици, одлучно су се супротставили том магнум кримену. Придружио им се и значајан број истакнутих словеначких и хрватских интелектуалаца, међу којима и Мирослав Крлежа који у писму директору цетињских музеја 4. јануара 1966. истиче да "када је ријеч о томе да се Мештровићев маузолеј са Његошевим спомеником подигне на Ловћену, моје је субјективно мишљење бескомпромисно негативно". Београдски часопис "Уметност" у свом двоброју за јул и децембар 1971. године објавио је већину тих размишљања и материјала посвећених "Ловћенском случају".

Нема сумње да је рушењем једне од највећих светиња српског народа - капеле на Ловћену, како се истиче у Прогласу Покретачког одбора за повратак Његошеве капеле на Ловћен од 24. октобра 1990. године, "извршено беспримјерно насиље над природом, историјом и традицијом, осиромашена је баштина, погажен највиши завјет, оскрнављен највиши гроб, сломљен највиши понос, уништено слободарско знамење, разорено светилиште". Истакнути црквени великодостојници, академици, књижевници и универзитетски професори који су били окупљени у поменутом Одбору наглашавају да би повратком на Ловћен Његошева капела поново била "највише узлетиште наше душе, олтар нараштаја, буктиња српства и православља, знамење нашег људског и националног достојанства, наше трајности и неуништивости". Свој апел чланови Одбора завршавају ријечима: "Васпостављајући Његошеву капелу на Ловћен, васпостављамо сами себе". (Чланови Покретачког одбора за повратак Његошеве капеле на Ловћен били су: Комнен Бећировић, Будимир Дубак, Момир Војводић, епископ Никанор Богуновић, прота Момчило Кривокапић, др Новак Килибарда, др Владо Стругар, др Јован Стриковић, др Александар Драшковић, Миодраг Трипковић, Ранко Јововић, Радомир Уљаревић, Ратко Вулановић, Јован Пламенац, Бећир Вуковић и Момир Чабаркапа.)

Скрнављење Његошевог гроба означило је почетак радикалног обрачуна са историјом, предањем и памћењем српског народа на простору Републике Црне Горе, али истовремено и почетак систематског обесправљивања Срба у Црној Гори. Пјесник, прозни писац и преводилац Трифун Ђукић написао је у листу "Данас" од 8. новембра 1961. године, поред осталог, и следеће: "Наш највећи песник оставио је за вечити спомен међу нама две своје светиње: бесмртна дела и бесмртни гроб. Зар не би мењање његовог гроба и ловћенског лика личило, рецимо, на некакву промену и измену 'Горског вијенца'". Вријеме је показало и догађаји су потврдили колико је Трифун Ђукић био у праву. Одмах након скрнављења Његошевог гроба и измјене ловћенског лика кренула је организована акција "новог читања" "Горског вијенца" и других Његошевих дјела, акција која траје све до данас.

Оригинална црква из 1916. / Фото Архива "Борбе"

Ни аустроугарска окупација у Првом, нити италијанска у Другом свјетском рату нијесу српском народу у Црној Гори нанијеле толико зла колико комунистичка и посткомунистичка власт. Оно што није пошло за руком страним окупаторима овог простора, да укину име српском језику, на ком је настало Његошево бесмртно дјело, да укину ћирилично писмо, којим је Његош писао, да спроведу апартхејд над народом коме је Његош припадао, пошло је за руком тој власти.

Али, српски народ у Црној Гори и његове институције се не смију са тим помирити. Неопходно је супротстављати се отвореном и бесрамном насиљу над Србима у Црној Гори, над најзначајнијом српском институцијом - Српском православном црквом, над српском културом и историјом, над највећим српским пјесником, чије је дјело, ево, већ неколико деценија предмет политичких манипулација, кривотворења, фалсификовања и присвајања. Треба непрестано и јединствено инсистирати да се његова задужбина - црква коју је посветио Светом Петру Цетињском и оставио аманет да у њој буде сахрањен, врати на Ловћен и да његови земни остаци ту коначно нађу вјечити мир.

Митрополија црногорско-приморска се 6. маја 2013. године, на двјестогодишњицу Његошевог рођења, обратила тадашњем премијеру Црне Горе Милу Ђукановићу писмом у коме захтијева од Владе да се обнови црква Светог Петра Цетињског на Ловћену сагласно завјештању његовог синовца Петра II Петровића Његоша. Митрополија је у том писму тражила да стручни Одбор за обнову храма Светог Петра Цетињског, који би требало да оснује Влада, ради на обнови изворне цркве, каква је била прије аустроугарског рушења 1916. године, користећи притом искуство великог руског архитекте Николаја Краснова, као и сачувани материјал срушене цркве који се налази на Ивановим коритима, олтарски жртвеник - плочу из првобитне цркве, сачувану у обновљеном храму, као и остале елементе из њене унутрашњости.

Три дана након упућивања тог писма, митрополит Амфилохије је на округлом столу у Никшићу, насловљеном "Враћање Његошеве капеле на Ловћен - враћање смисла Црној Гори", истакао да је питање Његошеве задужбине и завјештања на Ловћену остало отворено и представља једно од судбинских питања ослобођења Црне Горе од тоталитарног наслеђа претходне власти. Тадашња црногорска власт не само што се оглушила о захтјев Митрополије, него је још интензивније наставила са разарањем Његошевог наслеђа, настојећи да из Црне Горе елиминише Српску православну цркву. Митрополит Амфилохије је, међутим, наставио да инсистира на обнови Његошеве капеле на Ловћену, све до свог упокојења ове године.

Ова иницијатива не смије бити само ствар Цркве; Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка не смију бити усамљене у настојању да се испуни Његошев аманет. Иза те иницијативе морају стати све српске институције и организације у Црној Гори, као и сав српски народ који живи на простору данашње Црне Горе. Јер, кад се Његошева капела врати на врх Ловћена, тада ће и српски народ повратити изгубљену слободу и отета национална права.

МЕШТРОВИЋЕВИ МОТИВИ

КАО и Штедимлија, и Иван Мештровић је у рушењу капеле и подизању маузолеја на Ловћену видио немјерљив допринос успостављању црногорске посебности у односу на српство. О томе свједочи његов син Мате Мештровић - хрватски историчар и политичар (некадашњи усташки емигрант у САД). Он је октобра 2017. гостовао у емисији "Жива истина" на Телевизији Црне Горе, а тема разговора је била капела и маузолеј. О мотивима свог оца да се прихвати подизање маузолеја тада је рекао:

"Питао сам једном згодом мога оца зашто му је било тако важно да се подигне тај споменик Његошу, а он ми је одговорио: Да се уздигне свијест црногорског народа, и важност његова идентитета".

И СВЕТ БИО ПРОТИВ

ТЕКСТОВИ у којима је одлука о рушењу Његошеве капеле оцијењена као скандал појавили су се и у многим иностраним листовима ("Коријере дела сера", "Монд", "Фигаро"), а свој глас против те одлуке је дигао и познати француски писац Андре Малро, те Жан Касу, Пјер Емануел и чувени кардинал Тисеран.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

У ПОТРАЗИ сте за станом у центру града који је довољно изолован од градске вреве, окружен зеленилом и реком, а с друге стране вам је подједнако важно да кварт има одличне саобраћајне везе са свим деловима Београда?

18. 04. 2024. у 10:00

Коментари (2)

Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна