СЛОБОДА ЈЕ УСЛОВ ЗА ПОСТОЈАЊЕ: Шездесет осма је почела две године раније, после протестног митинга у Сали хероја на Филолошком факултету

Иван Миладиновић

10. 12. 2020. у 17:14

СЛОБОДА ЈЕ УСЛОВ ЗА ПОСТОЈАЊЕ: Шездесет осма је почела две године раније, после протестног митинга у Сали хероја на Филолошком факултету

Фото архива

ЈЕНКИЈИ, НАПОЉЕ! У ВИЈЕТНАМУ је беснео рат. Амерички бомбардери изручивали су смртоносне товаре на школе и болнице. Штампа је доносила фотографије мртве вијетнамске деце.

Социјалистички савез (ССРНЈ) издавао је саопштења у којима се осуђују бомбардовања Ханоја. Али, студентима се чинило да је такав протест против масовног покоља некако млак, бескрван и сувише дипломатски. (Шта се променило у свету у последње пола века?)

У то време у Београду се већ формира нека врста неформалног студентског покрета. Као и свуда у Европи, почео је да се рађа латентни сукоб између званичних органа и људи који су се залагали за право на другачије мишљење и понашање.

Једна од тачака конфронтације, у Београду, био је митинг против рата у Вијетнаму, одржан на измаку 1966. године, 23. децембра.

На митингу је било близу три хиљаде учесника. Сала хероја, на Филолошком факултету, била је крцата. Међу учесницима је био и Иво Андрић. Ватрено су говорили Михаило Марковић, Добрица Ћосић и Рајко Томовић.

Добрица Ћосић је рекао:

"Слобода је услов постојања људске заједнице. Земља прве револуције потапа своју заставу у блато вијетнамског бојишта!" (И изгледа да је не вади из тог кала до данашњих дана.)

Из масе су се чули поклици: "Живео народ Вијетнама! Доле агресија! Нећемо жито!

Напоље сви Американци из Југославије!" Неки сведоци тврде да су чули и ово: "На читаоницу! На амбасаду!"

Са скупа је послато протестно писмо америчкој амбасади. Према сведочењима неких учесника, писмо је саставио ондашњи асистент Филозофског факултета Драгољуб Мићуновић. Тон тога писма данас звучи крајње патетично. Цитира се Џеферсон и његове мисли о праву на срећу свих народа. Американци се подсећају на њихове демократске традиције, и све у том духу.

После читања писма пао је предлог да се оно не шаље већ да се лично уручи особљу америчке амбасаде.

Учесници скупа кренули су на улицу.

Одмах на излазу, на самом Студентском тргу, студенте је сачекао кордон милиције. На опомену официра милиције да се студенти мирно разиђу или врате у факултетску зграду, чули су се повици:

"Уа, милиција! Уа, ранковићевци!" Уа, џонсоновци!"

Сваки овакав узвик био је поздрављен овацијама.

УДРИ ОВОГА!

У ЗВАНИЧНОМ извештају о овим догађајима, који су сутрадан пренели престонички дневни листови, пише: "Пале су од једног броја демонстраната и милиционера псовке и недолични изрази. Један број милиционера испољио је нервозу, несналажење и претерану оштрину."

Већина учесника митинга разишла се са Студентског трга, али није одустала од намере да дође до америчке читаонице и амбасаде. Група од око три стотине студената стигла је заобилазним улицама у Кнез Михаилову, тачно пред зграду америчке читаонице. Ту их је дочекао кордон милиције на коњима. Студенти су кренули на милицију. Милиционери су тада употребили шмркове са водом и бомбе са сузавцем. Први пут после 1944. године, читав део града био је обавијен димом, облацима сузавца... Кукњава и јауци мешали су се са топотом коња. Слика која ће на београдским улицама бити учестала кроз неколико деценија.

О "претераној нервози" милиције сведочи изјава Петра Влаичића, студента права, који се после митинга затекао заједно с још једном колегиницом у Кнез Михаиловој улици:

"Милиционери су натјерали коње на нас, те смо се морали склонити у најближи хаустор, у овом случају у стару зграду Филозофског факултета. Убрзо сам био омамљен од експлозије бомбе са сузавцем која је била бачена у зграду. У затрованом стању налазио сам се око пола сата. За то вријеме ми је помагала моја пријатељица, која је цијело вријеме била са мном, јер је била мање омамљена од мене.

Након овога сам покушао да се удаљим. Долазио сам неколико пута до излаза, али ми то није било могуће, пошто су милиционери сачекивали студенте на улици и хватали их.

За све ово вријеме трајао је обрачун између групе студената и милиције. Студенти су гађали милицију каменицама, а они су им одвраћали пендрецима и шмрковима. Неколико десетина милиционера продрло је у зграду Факултета, јурећи и тукући студенте који су се разбежали по учионицама и кабинетима. Мене и дјевојку нашао је милиционер на трећем спрату и наредио нам да сиђемо. На излазу нас је дочекала група од седам-осам милиционера, један од њих је рекао: 'Овога!', показујући на мене. Почео сам да их увјеравам да нисам крив, али је на повик једног од њих - Удри!, почело по мени да пљушти пет-шест пендрека. Дјевојка је покушала да ме заклони, али је била одбачена од ударца, те ми је повикала: 'Бјежи!' Почео сам да бјежим у правцу Калемегдана, али сам био ухваћен након сто метара. Ту ме је ударало неколико (ваљда шест-седам) милиционера. Затим су ме двојица ухватила за руке и водила према Америчкој читаоници око 150-200 метара. Најприје су ме тукла двојица милиционера, а на половици пута су им се придружила два припадника СУП-а у цивилу... Милиционери су ме ударали пендрецима по леђима, а суповци су ме наизмјенично ударали шакама у главу и покушавали да ме ударе ногама у стомак. Цијелим путем су ме кочијашки псовали. Један од суповаца који су ме ударали је примијетио: 'Пази животиње, колико га ударамо а никако да падне!' Затим су ме ставили у милицијска кола, али сваки час је неко отварао врата и том приликом ме ударао..."

ГРУДВАЊЕ СА

МИЛИЦИЈОМ

ПОСЛЕ интервенције коњичке милиције, група од две-три стотине студената кренула је ка америчкој амбасади. Студенти су се углавном мирно кретали осим што се пред зградом ССНО (Генералштаб на углу Немањине и Кнеза Милоша) могао чути покоји узвик, као "Војска спава!"

Пред зградом америчке амбасаде студента су узвикивали антиамеричке пароле и одбијали да послушају захтеве милиције да се разиђу. После краћег убеђивања и ту су прорадили пендреци. Овог пута разлог је био ометање саобраћаја. Ухапшено је двадесетак студената, и сви су добили по месец дана затвора.

После је студентска комисија која је испитивала случај утврдила да је милиција хапсила насумице. Тако су се у затвору нашли и они који нису учествовали у изгредима, осим што су се тог дана затекли на факултету.

ДР СВЕТОЗАР СТОЈАНОВИЋ:
ЛУКСУЗ НА ДРУШТВЕНИ РАЧУН

"Социјалистичка јавност зна да разликује оне који негирају аскетски егалитаризам својом грамзивошћу, похлепом, бесом, налажењем животног смисла у згртању ствари и новца, од оних који се залажу за богатији живот, али уз очување скромности као обзирности према просечним материјалним могућностима других људи и заједнице у целини... Луксуз на друштвени рачун обично се правда потребом репрезентовања. Али, зар је то оправдање за крајње нескроман стил и у приватном животу? С каквим моралним правом могу такви људи прекоревати грађане кад неумесно пореде свој стандард са стандардом у развијеним земљама?" ("Филозофија", бр. 67/4)

Међу ухапшеним студентима били су: Зоран Ристић, Анте Турудић, Љубомир Брајковић, Радован Ловић, Слободан Симић, Георгије Петачки, Алија Хоџић... Свима њима судије Драгомир Стевановић, Стева Ширговски и Танасије Миленковић љубазно су уручиле решења о кажњавању, а разлози су били: повреде милиционера (чија се имена не спомињу), бацање снегом на милиционере и грађане, улична галама, псовке итд.

Интересантан је овај детаљ: Алија Хоџић, у то време председник факултетског одбора Савеза студената Филозофског факултета, кажњен је "због физичког напада на милиционера испред америчке амбасаде у Кнез Михаиловој улици", иако се америчка амбасада налазила у Улици кнеза Милоша!

ПОСЛЕ ових бурних догађаја, као што и приличи, формиране су две комисије. Студентску комисију су сачињавали наставници: Љубомир Тадић, Загорка Пешић Голубовић, бивша супруга тадашњег градоначелника Бранка Пешића, Драгољуб Мићуновић и студенти: Анка Бјелобаба и Алија Хоџић. Комисију Универзитетског комитета СК сачињавали су: Звонимир Дамјановић, Света Костић, Жарко Булајић, Ратко Бутулија, Радован Лукић и Ђорђе Станковић. По неким тврдњама, другој комисији су помагали Мирослав Печујлић, Бора Павловић, Латинка Перовић, Тика Берисављевић, Кољ Широка.

Кнез Михајлова Децембра 1966. године, Фото архива

Састанци комисије протицали су у мучном натезању завађених страна. На једном од тих састанака забележен је овакав дијалог између професора Љубомира Тадића и члана Централног комитета СК Коља Широке:

"Ја овде закључујем једну ствар: не можемо у истој партији да седимо ми и ви. Љуба Тадић и ја не можемо бити у истој партији" - енергично је рекао Кољ Широка.

Тадић је одмах реплицирао:

"Коља, ово си сјајно формулисао. Ти и ја стварно немамо шта да тражимо у истој партији! Мада ми је јасно за кога ће од нас двојице Партија да се одлучи".

Касније ће се испоставити да су речи Коља Широке биле пророчанске.

ЕПИЛОГ: Комисија Универзитетског комитета је закључила да је упад милиције на факултет био пренагљен, комунистима Градског СУП-а је препоручено да критички оцене понашање својих људи и утврде одговорност за настале политичке последице.

Истовремено, Александар Крон је смењен са дужности секретара факултетског комитета СК и избачен из партије, Јадран Ферлуга кажњен је последњом опоменом, док је Алија Хоџић добио опомену.

Ови догађаји преплићу се са временом када се већ осећају неке последице привредне реформе. Почињу жустре дебате о социјалној неједнакости. Долази до првих ликвидација неуспешних предузећа, радници остају без посла. Први возови наше радне снаге крећу ка "трулом" Западу. У штампи се лансирају нове пароле: "Немамо сви исте стомаке"; "Против уравниловке"; "Тржиште је једини и најбољи судија".

Био је то шок за друштво навикнуто на хармоничну теорију радног народа, по којој смо сви једна сложна и солидарна заједница.

Хапшење студената, у десном углу Никола Бугарчић, шеф Београдске полиције, Фото архива

Животни стандард видљиво опада. Плате у друштвеном сектору су све ниже. Професорске нарочито. Пензионери једва крпе крај с крајем. Млади све теже долазе до посла. Уопште, многи имају осећање сувишних људи.

Непуних десет година након доношења "најпрогресивнијег" Програма СКЈ (Седми конгрес СЛЈ 1958. у Љубљани), циљеви који су у њему формулисани као да су сасвим гурнути у страну.

Истовремено је текла и извесна политичка либерализација. Расправе о правцима развоја социјализма, како се тада говорило, постајале су отвореније и слободније.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)